Širom zatvorenih očiju

O nekim aspektima medijske bitke za Kosovo

Na Brodu ludaka nisu neki drugi ljudi, već mi.

Suicidalan diskurs

Ludilo se u Srbiji ponovo zgusnulo, sprema se za novi klimaks. Nije to raspojasana iracionalnost koja podriva razum, već manija koja se prikazuje kao razumna, oponaša razum, pritisnuta gvozdenom logikom opsesije. Javni su se poslovi sveli na iskaz „Kosovo je Srbija“. Ne Kosovo je u Srbiji, ili Kosovo je deo Srbije – jer bi tako izmakla metafora tautološke vrednosti, ključna tvrdnja da se naši identiteti u potpunosti podudaraju, da nema ostatka u toj jednačini, da su politički život Srbije i njena budućnost određeni i uslovljeni statusom Kosova. Svest da Beograd više nema nikakav uticaj na rešavanje tog statusa, upravo generiše maničnu posvećenost fantaziji.

Za razliku od Miloševićeve Srbije, čije su fiksacije bile ubilačke, u Koštuničinoj Srbiji diskurs je suicidalan, čime je osnovni politički projekat, prema Nansiju, konačno zatvoren. „Kosovo je Srbija“: dakle, ne bude li Kosova, neće biti ni Srbije.

„Istina političkih ili kolektivnih poduhvata kojima prevladava volja za apsolutnom imanencijom (je) istina smrti. Imanencija, sjedinjenje u zajedništvo, ne uključuje niti jednu drugu logiku osim logike samoubojstva one zajednice koja se ravna po njoj. Tako ni logika nacističke Njemačke nije bila samo logika istrebljenja drugoga, potčovjeka koji je izvan zajedništva krvi i tla, nego virtuelno također logika žrtvovanja svih onih koji, u arijskoj zajednici, nisu zadovoljavali kriterij čiste imanencije, tako da bi – budući da je takve kriterije očigledno nemoguće zauzdati – samoubojstvo same njemačke nacije moglo predstavljati prihvatljivu posljedicu iz tog procesa: uostalom, ne bi bilo pogrešno kazati da se to zbilja dogodilo – u nekim pogledima duhovne zbilje te nacije“ (Jean-Luc Nancy, Dva ogleda, Multimedijalni institut, Zagreb 2004, prevod Tomislav Medak).

Srpska „neizvodljiva zajednica“ u neprestanoj je poteri za sopstvenim identitetom na nekom idealnom mestu totalnog zajedništva u prošlosti. Ali, mitsku sabornost nikada među sobom neće postići pojedinačni pripadnici zajednice. Ona se proizvodi kao nedostižni uzor iz davnina, čijem ostvarenju individualnost naprosto smeta.

Živi i mrtvi o Kosovu

Poziv na kolektivno političko samoubistvo u početku je nevešto formulisan kroz poziv na solidarnost. Autori nisu računali sa tim da je solidarnost potpuno devalvirana emocija u srbijanskom društvu, koje se kroz tragične devedesete provuklo uz kuknjavu o belosvetskoj zaveri, neosetljivo za Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu. Tako se kampanja „Ja ne zatvaram oči“, u kojoj su pojedine javne ličnosti pozajmile svoja uozbiljena lica za bilborde, urušila istog trena kada je anonimni dovitljivac fotomontažom podsetio publiku u Srbiji da su joj oči čvrsto zatvorene još od prvih masovnih grobnica finansiranih iz Beograda. Usmeren na „solidarnost i odgovornost“ građana Srbije, jedine ciljne grupe kampanje, ovaj drski izlet u područje zaštite ljudskih prava, koji je preduzela država opterećena nasleđem zločina, smerao je i na aproprijaciju pojma odgovornosti iz diskursa rezervisanog za omražene nevladine organizacije i nikad ispunjen zahtev za preuzimanje odgovornosti za ratove vođene iz Beograda.

Od živih Srba, dakle, nikakve vajde. Nacionalistička histerija devedesetih, i njena brižna rekonstrukcija posle 2003. nije ostavila mnogo prostora za etičku utemeljenost nove viktimizacije. U pomoć su pozvani mrtvi.

Dizajn saborovanja živih i mrtvih na poslovima od izvanrednog nacionalnog značaja, poveren je marketinškoj agenciji „Arts&Crafts“, čiji je zapovednik Dragoslav Bokan (vidi Beton br. 29) osmislio vešt manevar po uzoru na vesele sedamdesete u SFRJ. Modernost srbijanskog društva dokazivaćemo otvorenošću za američke filmove, džez i literaturu, poznavanjem istorije i popularne kulture Zapada; ali će nam iskustvo ostati palanačko, zarobljeno nacionalnim mitom.

Širom Srbije osvanula je nova generacija bilborda, sa kojih tezu da je Kosovo zaista Srbija, dokazuju Vinston Čerčil, Džordž Vašington, Šarl de Gol, Džon Kenedi… U svom izveštaju za Njujork Tajms, pošto je ova medijska akcija sa mrtvim liderima zapadnih demokratija još jednom dovela Srbiju na naslovnu stranu, dopisnik iz Beograda začudio se što među odabranima nema ruskih lica, s obzirom na podršku Rusije u međunarodnom natezanju oko Kosova. Srbi ne znaju nijednog ruskog reditelja, objasnio im je Bokan.

Kampanja je ponovo propala u autonomnim enklavama javnosti, izvan domašaja političkog zajedničarenja – na forumima i blogovima. Poruka o Kosovu reprodukovana je do potpunog besmisla, a Čerčila, Kenedija i Vašingtona iz kampanje Ministarstva za Kosovo i Metohiju zamenila je gomila stvarnih i izmišljenih likova, iz registra relevatnih kulturoloških toponima virtuelne zajednice. Mreža se, paradoksalno, pokazala otpornom na fantazme stvarnog sveta.

To, nažalost, neće biti dovoljno.

Definisanje unutrašnjeg fronta

U međuvremenu, stvaran svet pružio je još jednu šansu živima. Na Mokroj gori svečano je otvoreno jedno groblje – plan je da lokalitet uskoro postane masovna grobnica loših filmova, a u ovom simboličkom grobarenju učestvovale su i filmske zvezde. Uprkos nameri, iznova je potvrđeno da Srbi vole američke filmove, a vest da će se borbi za Kosovo pridružiti i Džordž Kluni – uz još koje slavno ime Holivuda – dočekana je sa opštim oduševljenjem. Demanti je prošao nezapaženo.

Ah, da, i Peter Handke.

„Srbija može, naravno, proglasiti i Srbiju do Tokija, može to uneti i u svoj ustav i može sma trati da se Srbija stvarno prostire do Tokija – to u političkoj stvarnosti ne bi proizvelo apsolutno nikakve posledice. Ovo je samo jedan primer ovde veoma rasprostranjenog magijskog mišljenja. Ako nešto verujemo, smatramo i proglasimo, mi time menjamo stvarnost. I onda se ponašamo u skladu sa takvom stvarnošću. To je osnovni simptom teškog duševnog oboljenja – psihoze (vidi delusions, sumanute predstave).

Međutim, ne treba prenagliti. Što bi rekao Polonije – u tom ludilu ima sistema. Velika medijska kampanja i diplomatska ofanziva povodom Kosova i nije ozbiljno motivisana borbom za Kosovo. Vlada Srbije odlično zna kakav će biti ishod. Pravi motiv je stvaranje frustracije i ogorčenja u srpskoj javnosti koji će kulminirati u času kada budu izneverena (svesno i sistematski podgrevana) lažna očekivanja da će Kosovo ostati u Srbiji. Narodnjaci (DSS, Radikali, SPS) se nadaju da će to stvoriti neprijateljstvo prema Evropskoj uniji, prema Zapadu uopšte, dakle onima koji su nam oteli Kosovo“. (Srđa Popović, Nekoliko teza o borbi za Kosovo)

Bes koji povremeno izbija iz interpretacija zvanične politike, usmeren na Drugu Srbiju,¹ ukazuje na još jednu značajnu metu ovog programa. Uz pomoć nekoliko nacionalnih medija, srbijanska politička psihoza vreba domaće izdajnike, otpadnike od organske zajednice, okrenute neprijateljskom Zapadu. U svedenosti i sažetosti izraza, ovaj diskurs preti da se uruši sam u sebe – politički stav vladajuće koalicije artikuliše se u svega nekoliko praznih fraza, jezikom koji ničemu ne služi jer ništa i ne znači (ne označava), već računa na energetski potencijal ponavljanja mantre.

Drugim rečima, „zašto kažeš Kosovo je Srbija, a ne misliš ni na šta?“ U novom kosovskom ciklusu više nema aktera. U žudnji za potpunom identifikacijom, konačno su se svi uslovi stekli da nikada više ne možemo izgubiti. Jer nema ni bitke. Ili se presudni sukob odigrava u jeziku, u javnom govoru i opštoj naraciji koja se uobličava u političkom polju. Strane u ovom sukobu određene su političkom orijentacijom, i spoljašnji neprijatelj – kosovski Albanci, međunarodna zajednica – puko je sredstvo za definisanje fronta. Jedini preostali neprijatelj sa kojim se treba obračunati u ime zajednice, jeste Druga Srbija. Sve do potpunog samouništenja.

Beton br.38, Danas 05.02.2008.

Peščanik.net, 04.02.2008.

DRUGA SRBIJA

1. Sintagmu koju je devedesetih koristila neformalna unija antiratnih organizacija i nezavisnih medija u Srbiji, ne bi li označila svoje mesto u direktnom otporu Miloševićevom režimu, danas pretežno koriste novinari, teoretičari i analitičari bliski narodnjačkoj koaliciji. U njihovom jeziku, „Druga Srbija“ označava domaće izdajnike, neprijatelje srpstva, petu kolonu međunarodne zavere protiv Srbije; marljivi medijski akteri uspeli su da vežu ovaj termin za stradanje Srba devedesetih, okončano bombardovanjem, kao i za fobije novog talasa viktimizacije, uslovljenog kosovskom statusnom dramom.