Od kada sam u septembru pročitao članak u New York Timesu o jednoj američkoj bazi u Iraku, stalno mislim o tome. Članak govori o vojnoj instalaciji u Sunitskom trouglu severno od Bagdada, gde je smešteno 28.000 američkih vojnika. Tu su: aerodrom, dve elektrane i dva postrojenja za prečišćavanje vode, koji dnevno prečiste 7,2 miliona litara vode za tuširanje, bazene i golf terene. Osamdeset do sto autobusa neprekidno saobraćaju jednom od 15 linija na tom području.

Ova vojna baza po imenu Balad okružena je gradovima i selima koji nemaju struju, kanalizaciju i prevoz. Iračanima koji tu žive pristup bazi je zabranjen iz bezbednosnih razloga. Mogu da uđu samo u jedan deo okružen bodljikavom žicom i debelim zidovima, gde im je dozvoljeno da prodaju piratske filmove, cigarete i elektroniku.

U restoranima brze hrane, raznim radnjama i salonima za masažu rade radnici iz Ugande, sa Filipina, iz Bangladeša, Indije i Kirgistana, a zapošljavaju ih privatne američke bezbednosne agencije. Oni žive izvan baze i svakoga dana dolaze i vraćaju se na posao pod oružanom pratnjom. Ovakvi neokolonijalni, etnički podeljeni gradići niču svuda po Iraku, gde navodno pokušavamo da „osvojimo naklonost“ lokalnog stanovništva. Niko ne dovodi u pitanje besmislenost i trošak njihove gradnje. Slične vojne gradove sada podižemo u južnom Avganistanu za smeštaj hiljada novih vojnika.

Znam ponešto o vojnim bazama, jer sam pre skoro pedeset godina služio u jednoj od njih u Nemačkoj, a onda u drugoj na istoku Francuske. Osim PX-a[1] , sa pristupačnim cigaretama i drugom američkom robom koje je lokalno stanovništvo bilo željno, uslovi života u tim bazama su bili prilično skromni. Nemci i Francuzi koji su tamo bili zaposleni i sami su to mogli da vide. Uprkos tome što je pristup bazi bio dozvoljen, stanovništvo iz okolnih mesta nije nas posećivalo. U najboljem slučaju su nas tolerisali, jer čak ni bivši saveznici ne vole da vide naoružane vojnike strane sile na svojoj teritoriji.

Izgleda da jedino mi u čitavom svetu ne razumemo ovu prostu istinu, jer smo uvereni u svoju moralnu superiornost i dobre namere. Samo se tom vrstom slepila mogu objasniti baze u Iraku, a sada i u Avganistanu, koje sasvim sigurno antagonizuju lokalno stanovništvo. Zamislite kako se oseća obični Paštun ili Iračanin kada prođe pored jednog od ovih spomenika našem bogatstvu i aroganciji. Čak i da ih nismo bombardovali, maltretirali, hapsili i ubijali njihove bližnje, bilo bi mi teško da zamislim da nam žele išta dobro.

 
The New York Review of Books Blog, 05.11.2009.

Peščanik.net, 18.11.2009.

———–    

  1. Post Exchange – maloprodajni objekti u američkim vojnim bazama.