Često moje kolege i ja kažemo da je konstantna potreba da se radnici informišu i edukuju o pravima koja poseduju. Istina je naravno da radnici znaju malo o svom radnopravnom položaju i pravima koja bi mogli da ostvare. Ali je takođe istina i da je radno zakonodavstvo u Srbiji toliko razuđeno, da je teško i nama koji se njime bavimo da održimo fokus i damo precizne odgovore u svakoj situaciji. Treba učiti radnike o pravima koja moraju da ostvare, ali smo zahvaljujući destruktivnoj antiradničkoj politici došli do toga da je gotovo nemoguće reći radnicima kako da razlikuju određene vidove rada. Često negodujemo kada nam neko laički kaže da je u radnom odnosu, a ispostavi se da ima ugovor o obavljanju privremenih poslova. Ili za nekoga kažu da je zaposlen, a on ima otvorenu preduzetničku radnju. Ne bi bilo toliko problema da su ovi režimi rada bliski, ali se oni suštinski toliko razlikuju da je ponekad nemoguće povući paralelu između ostvarivanja čak i najjednostavnijeg prava po osnovu rada – pravo na plaćeni godišnji odmor, na primer, imaju samo oni koji su u radnom odnosu. Kako to objasniti, kada znamo da je plaćeni godišnji odmor međunarodni standard rada i nezaobilazni deo ostvarivanja ljudskog prava na rad?
Da bih predstavio komplikovanost stvari – nažalost, ne i da bih ih uprostio, naprotiv – sledi 18 (osamnaest!) važećih režima rada kojih sam mogao da se setim (ako sam neki izostavio ne zamerite, dopišite sami).
1. Radni odnos na neodređeno vreme zasniva se zaključenjem ugovora o radu. Ovo je „sveti gral“ među režimima rada, jedini koji garantuje sva prava propisana zakonom. Neodređenost vremena trajanja radnog odnosa (odnosno njegova vremenska neograničenost) u oštrom je kontrastu sa svim ostalim režimima rada. Zbog toga se ovaj rad naziva „sigurnim“ (koliko bilo šta može biti sigurno kada ste radnik u Srbiji) nasuprot svim ostalim, „nesigurnim“ (prekarnim) oblicima rada. Kada pričamo o radnom odnosu, mislimo na rad na neodređeno vreme, jer je on pravilo u svakoj uređenoj i civilizovanoj državi, dok su ostale forme radnog odnosa i rada van radnog odnosa, samo izuzetak.
2. Radni odnos na određeno vreme takođe se zasniva zaključenjem ugovora o radu. Razlikuje se od prethodnog režima rada ne po pravima koje radnik ostvaruje, već po trajanju – on je uvek oročen na neki period vremena. Može se zaključiti puno ugovora o radu na određeno vreme jedan za drugim – sa istim poslodavcem ili sa različitim poslodavcima. Kod jednog poslodavca možete raditi do 24 meseca pod ovakvim ugovorima, osim ukoliko ne spadate u neki od izuzetaka kada je moguće i duže ili kraće trajanje ovog radnog odnosa. Iako radnik formalno može da ostvari sva prava, ovaj oblik rada smatra se nesigurnim. Radnik može biti faktički ucenjen da se odrekne određenih prava, kako bi mu ugovor bio produžen. Takođe, neizvesnost izvire iz činjenice da radnik retko kada može da zna koliko će ukupno trajati njegov angažman kod poslodavca – odnosno, da li će poslodavac želeti da sa njim zaključuje ugovore do isteka ukupne vremenske granice trajanja od 24 meseca, a još manje da zna da li će nakon toga dobiti ugovor o radu na neodređeno vreme.
3. Radni odnos sa pripravnikom se takođe zasniva zaključenjem ugovora o radu. Pripravnik ima ista prava kao njegove kolege, ali može imati nešto nižu zaradu od njih (osnovna zarada može biti smanjena do 20%). Pripravništvo takođe traje ograničeno vreme i neizvesno je da li će poslodavac nakon toga pripravnika zadržati – svakako nije u obavezi to da uradi. Otuda i prekarnost ovog režima rada.
4. Radni odnos sa probnim radom se zasniva kao i svaki drugi radni odnos ugovorom o radu, ali u tom ugovoru postoji raskidna klauzula po kojoj poslodavac koji nije zadovoljan radom radnika u toku probnog rada, može da ga otpusti samo zbog te činjenice (nije mu potreban drugi otkazni razlog). Ovo je rešenje koje se dosta zloupotrebljava, da ne govorim o praksi da se sa radnikom na probnom radu ugovara niža zarada ili drugi lošiji uslovi rada iako je to protivzakonito. Čak i kada su ugovoreni (ili faktički) uslovi rada zakoniti, ovaj oblik je prekaran jer je tokom celog perioda trajanja probnog rada neizvesno kako će se završiti.
5. Radni odnos sa kućnim pomoćnim osobljem predstavlja oblik radnog odnosa koji je u praksi gotovo izobičajen. U teoriji, ovo je radni odnos koji se zasniva zaključenjem ugovora o radu sa osobom koja obavlja kućne poslove u domaćinstvu. Ova vrsta radnika formalno ima sva prava kao i bilo koji drugi radnik u radnom odnosu, osim što je moguće da se deo zarade (ne više od polovine) isplaćuje u naturi (kroz stanovanje i ishranu). Ako ne računamo žrtve trgovine ljudima sa Filipina koje su (ponekad) formalno u Srbiji na ovakvim ugovorima, u pravnom prometu ćemo vrlo retko susresti ovaj relikt. Iako nije vezan za vremensko trajanje, sasvim je jasno da je „poslodavac“ u ovom slučaju veoma specifičan, kao i da bi ovaj ugovor mogao da se raskine u bilo kojem trenutku iz najrazličitijih razloga – otuda se smatra izuzetno prekarnim.
6. Radni odnos sa direktorom je vrsta radnog odnosa sa rukovodećim organom kod poslodavca, odnosno licem koje zastupa poslodavca pred ostalim radnicima. Može biti zaključen na određeno ili neodređeno vreme, a podrazumeva sva prava, obaveze i odgovornosti kao i bilo koji drugi odnos, kao i dodatne specifične odgovornosti koje su vezane za ovlašćenja direktora.
7. Menadžerski ugovor je ugovor sa direktorom kojim se ne zasniva radni odnos. Spada u grupu ugovora za koje sadržina nije precizno određena zakonom. U praksi se ne razlikuje puno od ugovora o radu sa direktorom, osim što se njime ne zasniva radni odnos. Zašto je Zakon o radu predvideo ovu mogućnost? Odgovor je jednostavan: kako bi drugačije razni likovi mogli biti direktori više firmi istovremeno, bez obzira na to da li se radi o legitimnim biznismenima, poznatim prevarantima, ili političkim figurama koji direktoruju po javnim preduzećima?
8. Radno angažovanje na obavljanju privremenih ili povremenih poslova ugovara se zaključenjem odgovarajućeg ugovora. Ovo je verovatno najčešći oblik rada van radnog odnosa u Srbiji. Kao i kod svih oblika rada van radnog odnosa, radno angažovano lice ne može da ostvari nijedno pravo koje je propisano Zakonom o radu, jer su ona rezervisana samo za radnike u radnom odnosu. Ali zato ovaj ugovor dobro imitira obaveze radnika iz radnog odnosa. Tako neko ko je angažovan putem ovog ugovora ima sve obaveze i odgovornosti kao da je u radnom odnosu, ali nijedno pravo. Jedina prava koja po zakonu pripadaju radno angažovanim licima u ovom režimu jesu ona koja su propisana posebnim zakonima – pravo na bezbednost na radu, zaštitu od diskriminacije i zlostavljanja, pravo na zaštitu uzbunjivača. Tako morate objasniti nekome ko nije u radnom odnosu da on mora da sedi osam sati kod poslodavca, ali da poslodavac može da ga natera i da sedi 12 sati – jer ograničenje radnog vremena ne postoji. Za vreme preko osam sati na poslu dnevno ne dobija se uvećana zarada – jer radno angažovano lice uopšte nema pravo na zaradu, i naknada koju ugovori je uvek ista koliko god radilo. Kad smo već kod toga, ne može da ostvari ni pravo na minimalnu cenu zarada, pa se može ugovoriti i rad koji je jeftiniji od minimalne zarade. Ovaj ugovor takođe može da se raskine u svako doba, bez otkaznog razloga i otkaznog postupka, samo zato što poslodavac tako želi. Neretki su slučajevi kada se raskida nakon što je zaposleni povređen na radu, ili je na drugi način privremeno nesposoban za rad (da li sam napomenuo da nema pravo na bolovanje?). Isti je slučaj i sa drugim ugovorima kojima se ugovara rad van radnog odnosa.
9. Radno angažovanje kod studentsko-omladinske zadruge predstavlja vrstu privremenih i povremenih poslova, pa ga ne treba posebno objašnjavati – osim činjenice da je na ovaj način kao dobar biznis promovisano vođenje studentsko-omladinskih zadruga, suprotno svim principima zadrugarstva i uz obilatu radnu eksploataciju najmlađih radnika na tržištu rada.
10. Radno angažovanje na sezonskim poslovima još jedan je biser „savremenog“ radnog zakonodavstva u Srbiji. Ugovor koji se ovom prilikom zaključuje takođe je podvrsta ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, ali je zahvaljujući velikoj mudrosti zakonodavca – usmeni, a ne pisani dokument. Koliko to dokazivanje sadržine ugovora čini nemogućom misijom, pitajte inspektore rada. Kao i kod „klasičnog“ oblika ovog ugovora, radno angažovano lice gotovo da nema prava, osim što može da ostvari minimalnu cenu rada po radnom satu.
11. Volontiranje bi trebalo da bude oblik društveno korisnog rada, koji je regulisan posebnim Zakonom o volontiranju i koji uključuje poseban ugovor o volontiranju. Budući da je društveno koristan rad onaj koji se vrši za opšte dobro, volonteri ne dobijaju nikakvu naknadu za svoj rad. U našem iščašenom sistemu rada, međutim, volontiranje se zloupotrebljava, pa tako imamo volontere u raznim delatnostima koje jesu, ali i u onima koje nisu društveno korisne – baš naprotiv, visoko su profitabilne. Kao što je advokatura, koja ima svoje volontere iako njen rad nikako ne može da prođe kao društveno koristan i neprofitan. Takvi volonteri imaju prava koja su u rangu položaja dela inventara.
12. Radno angažovanje po ugovoru o delu je još jedan oblik rada van radnog odnosa. Za ovaj oblik važi sve što je rečeno za rad van radnog odnosa uopšte. Za mnoge radnike, to je samo dodatni način da ponešto zarade. Za one kojima je jedini način rada, loša vest je da ne mogu da ostvare nijedno pravo iz radnog odnosa i da ovaj ugovor – uprkos tome što je pomalo regulisan Zakonom o radu – pripada delu obligacionopravnih ugovora u kojima radnopravne zaštite praktično nema.
13. Radno angažovanje po ugovoru o autorskom delu je podvrsta ugovora o delu – ovde važi sve što je rečeno za rad van radnog odnosa generalno, kao i za ugovor o delu.
14. Radno angažovanje po ugovoru o dopunskom radu predstavlja još jednu vrstu rada van radnog odnosa ali su radnici koji se angažuju po ovom osnovu već negde zaposleni (dakle u radnom odnosu, i to onom sa punim radnim vremenom), a putem ovog ugovora obavljaju dodatnu „tezgu“. Ovo njihov položaj donekle čini boljim, jer će mnoga prava ostvariti kod svog matičnog poslodavca (onog sa kojim su zaključili ugovor o radu). Ali to ne menja njihov potencijalno loš položaj u odnosu na dopunskog poslodavca, budući da u tom delu rada ne mogu da ostvare niti jedno pravo iz Zakona o radu, kao i njihove kolege koje su angažovane po drugim ugovorima o radnom angažovanju van radnog odnosa.
15. Radno angažovanje po ugovoru o stručnom osposobljavanju i usavršavanju poslednji je u nizu ugovora o radnom angažovanju van radnog odnosa. Ozloglašen je po tome što – osim što ne možete da ostvarite nijedno pravo iz radnog odnosa, to jest iz Zakona o radu – ako vaš poslodavac ne želi da vas plati, ne mora. Dakle, ne samo što ne ostvarujete pravo na zaradu, ne ostvarujete pravo ni na bilo koju vrstu naknade. Ovo je vrsta ugovora koja predviđa mogućnost besplatnog rada, slično kao volontiranje, samo se zaključuje u drugim okolnostima.
16. Radni odnos sa agencijom za privremeno zapošljavanje je takozvani „lizing radnika“, kako je kolokvijalno poznatiji. Ovo je vrsta radnog odnosa, dakle zaključuje se ugovor o radu, ali ne sa poslodavcem kod kojeg radite nego sa agencijom koja vas posle toga ustupa poslodavcu. Ova pravna konstrukcija stvara, naravno, milion komplikacija, pa iako imate sva prava kao da ste u radnom odnosu, u praksi ćete neka od njih moći dosta skromno da koristite, a neka će vam biti dostupna samo formalno, a faktički nikako (to su praktično sva kolektivna prava).
17. Učenje kroz rad, ili rad dece kroz sistem dualnog obrazovanja, uvedeno posebnim Zakonom o dualnom obrazovanju, takođe ne nudi minimalne standarde rada. Naknada koja se isplaćuje deci niža je od minimalne zarade, a ona uživaju određenu radnopravnu zaštitu iz Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i (posredno) Zakona o radu. Budući da je ovo takođe jedinstveni primer ugovora o radnom angažovanju koji dete ne potpisuje samo (iako poseduje radnu sposobnost) već ga potpisuje roditelj (vršilac roditeljskog prava) može se govoriti o učenju kroz rad kao o potencijalnoj vrsti prinudnog rada.
18. Radno angažovanje putem programa zapošljavanja „Moja prva plata“ – kod ove vrste rada mora da se koristi deskripcija jer ova lica nisu ni zaposlena, ni radno angažovana. Zapravo, uredba kojom je uveden ovaj neustavni oblik rada ne koristi termin kojim bi označila poziciju ovih lica u pravnom sistemu. Ni ova vrsta radnika ne ostvaruje niti jedno pravo koje je garantovano Zakonom o radu, između ostalog ni pravo na minimalnu zaradu. Ono što je još zanimljivije jeste da ovim radnicima ne teče ni staž osiguranja, a poslodavca ne koštaju ništa, jer sve troškove snosi država. Na veoma dugom spisku nesigurnih oblika rada, ovo je možda najbesmisleniji oblik rada koji potpuno ponižava one koji prvi put ulaze na tržište rada (i navikava ih na tretman koji će imati tokom cele profesionalne karijere).
***
Može se pomenuti i nesuđeni devetnaesti oblik rada, takozvani rad na radnoj praksi. Zakon o radnoj praksi, koji je trebalo da uvede ovaj isfantazirani model rada, dva puta je uklanjan sa javne rasprave. Možete da zamislite zašto. Takođe, možemo pričati i o odnedavno neustavnoj radnoj aktivaciji korisnika novčane socijalne pomoći, koja je takođe bila jedan od uvedenih oblika rada suprotno svim međunarodnim standardima i koja je nesumnjivo predstavljala vrstu prinudnog rada. Ona je (posredno) ukinuta tako što su članovi Zakona o socijalnoj zaštiti na kojima se zasnivao ovaj oblik rada, proglašeni neustavnim. Da ne pišem ovom prilikom o režimu rada zatvorenika…
A gde su tu specifične delatnosti, kao što su sveštena lica, sportisti, umetnici… Pa onda samozaposleni, koji se uopšte ne prepoznaju u radnom zakonodavstvu, a u privrednopravnim propisima se svode na preduzetnike (koji takođe nisu dovoljno regulisani). Pa onda zapošljavanje stranaca… I sve ovo je samo opšti režim rada, a gde su posebni režimi koji se takođe ponekad drastično razlikuju od opšteg: rad u prosveti, nauci, zdravstvu, vojsci, policiji, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, sudovima, tužilaštvima, policiji, vojsci… Posebnih režima ima još, koliko volite, i svaki od njih ima ponešto zajedničko sa nekim režimima, i dosta toga različitog od većine režima. Stvarno, zamešateljstvo.
Zašto sam vas naterao da ovo čitate (ako niste samo skrolovali preko većeg dela teksta)? Da bih veoma plastično pokazao koliko nam je potrebno nekoliko stvari, i to odmah:
– Jedinstveni Zakon o radu koji će ujediniti pravila za sve režime rada: svako ko radi mora imati mogućnost da ostvari određena prava, i tačka.
– Drugačiji sistem besplatne pravne pomoći, u kojem će se svi koji to mogu (svi koji su za to kvalifikovani) baviti davanjem pomoći radnicima – i advokati (daleko bilo da ih zaboravimo, evo ih na prvom mestu) ali i pravne klinike, sindikati, službe lokalne samouprave, inspekcija rada (ali zaista, ne kao sada), akademska zajednica…
– Drugačiji sistem reagovanja na kršenja prava radnika (i poslodavaca!): efikasna i moćna inspekcija rada i brzi radni sudovi, za početak.
Komplikovanje radnopravnog sistema izvedeno je, naravno, namerno. Isto je i sa devastiranjem institucija koje su nadležne za nadzor nad primenom radnopravnih normi, kao i sa sudskom zaštitom (naročito sa destimulisanjem radnika da uopšte potraže sudsku zaštitu). Što je više režima rada, to je manja važnost Zakona o radu. Što je više egzotike, to je više pravnih praznina u kojima se može steći značajan ekstra profit, ili jednostavno ozakonjenih a neustavnih oblika rada. Isto je i sa zaštitom prava radnika: što slabije funkcioniše, to je pomama poslodavaca-predatora za Srbijom veća. Treba nam stoga politička opcija koja će jasno stati na put ovakvim trendovima. Od ovih na vlasti možemo samo očekivati dvadeset peti, trideset treći, možda u nekom trenutku i jubilarni pedeseti režim rada… Na radost „investitora“, naravno.
Peščanik.net, 09.05.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- „Uslužni poslodavac“, dobra ili loša vest? - 16/05/2024
- 18 načina da se (ne) zaposlite u Srbiji - 09/05/2024
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
