Odlomak iz novog romana Gde smo? Ljubljanski steganogram
Zadnja reč, zadnji dah i krik galeba su se slili nad Dunavom, koji je malo ranije progutao Savu, iz zloslutne osmougaone kule Nebojša, one koju su nekad, pre Turaka, zvali Bela kula. Otkako je sagrađena, viša i veća od stare, kula Nebojša služila je kao zatvor – smrtonosni zatvor. Tu su Turci dovodili kažnjene ili pobunjene janičare, pa ih mučili ako je bilo potrebno otkriti zaveru, a zatim davili i vešali o kuke na zidovima. Bilo je i mnogih drugih osuđenika. Glave su letele napolju, u kuli je smrt dolazila bez mnogo krvi, u tajnosti. Najslavniji zatvorenik i žrtva u kuli bio je Riga od Fera ili Riga Velestinlija, ubijen 1798. Veliki grčki prosvetitelj, pristalica revolucije, republike i ujedinjenja balkanskih naroda u federaciju, pisac i prevodilac, i autor grčke „Bojevite pesme“, danas ima spomenik u Beogradu i ulicu sa svojim imenom: kula Nebojša obnovljena je i na njoj je plaketa posvećena Rigi.
Zadnji udavljeni bio je Riga: hteli su da vidi kako svi njegovi prijatelji umiru pre njega, pred njim, hteli su da zanemi. Pred njim ubili su Teodora. Umro je lako, slomili su mu vrat jednim udarcem. A Riga je vikao, vikao. I otimao se, ljudina u punoj snazi, glavat, borben, živ. Galebi ga neće zaboraviti, i ponavljaće njegove reči niz Dunav, uz Savu, niz Moravu, do Crnog mora i sve do Egejskog, do Volosa i Magnesije, do Zagore na Pilionu, do Kisosa, do Zevsovog hrama u Ferama, do seoskog groblja u Velestinu, do svega što nije a mogao je biti Balkan, da je Riga živeo duže. Slatki balkanski san. Samo se još galebi usuđuju da ga kažu, svojim neprijatnim kricima. I onda odlete da ukradu malo hrane.
– Gde smo? Upitao je Riga, probudivši se iz nemirnog sna kad je kočija stala.
– U Lajbahu, rekao je Lefterije.
– Argonauti su se vratili u Emonu! Viknuo je Riga. Probudili su se i ostali.
Nastalo je komešanje, neki su se protezali, Teodor se glasno smejao Riginoj reakciji. Kad su stražari otvorili vrata kočije, iz nje je izašlo osam veselih ljudi, uglavnom mlađih. Riga, sa četrdesetak, bio je najstariji. Ćeretajući i šaleći se, ušli su u „Slon“, furmansko prenoćište sa gostionicom. Naručili su najbolju hranu i vino, pozvali svoje stražare da im se pridruže. Trojica iz društva, stariji i tihi jermenski trgovci, povukli su se posle večere, a društvo oko Rige ostalo je samo. Riga je naveliko i nadugačko pričao o Argonautima, kako su došli dovde sa južne strane, pošto su lađu Argo uspešno proveli kroz Savine klance, i kako su onda prionuli da na tome mestu sagrade novi grad. Sam Jazon uzeo je lopatu i kopao temelje grada. A oni sada, dolazeći sa druge strane, ponavljaju put Jazona i Argonauta i pobedonosno se vraćaju, da bi obnovili slavu Jolka i Grčke.
– A gde nam je Medeja? Upitao je Dimitrije.
– Ostavili smo je Austrijancima, zagorčaće im život! Odvrnuo je Lefterije.
Svi su se dugo smejali.
– Da smo bar…! Dodao je Riga, odjednom ozbiljan. – Sve vreme razmišljam, i došao sam do zaključka: za nas je bolje što su nas zaustavili pred Venecijom, i što nas Austrijanci očito hoće predati Turcima. Napravili smo grešku, u pogrešnom trenutku smo hteli do Francuza, pa su nas sprečili „naši“ Austrijanci, među kojima slobodno živimo. Da smo samo dan ranije, noću, uspeli da izađemo iz Veneta! Danas bismo putovali prema Parizu. No, evo druge strane naše misije: ako Austrijanci zaista hoće da nas predaju Turcima, to mogu najbliže u Beogradu. U Beogradu je paša koji je naklonjen i Srbima i Grcima i svim ostalima, koji je čak Turkinjama dopustio da se slobodno kreću po ulicama. On duboko poštuje, a još se više boji mog dobrog prijatelja, Osmana Pazvanoglua, koji je vladar u Vidinu. Kad kažem vladar – on čak kuje svoj novac. Ima ogromnu vojsku, Vidin je načnio neosvojivim, jer je iskopao kanal, pustio u kanal Dunav, i Vidin je postao ostrvo. Osman je iz Bosne, potomak Bajazita, i želeo bi da svoju državu napravi sličnom Napoleonovim novim upravama, kao u Veneciji. I da nije Napoleon hteo neke teritorije tamo u nizozemskim zemljama, valjda luke, ne bi predao Veneciju Austrijancima, i mi bismo još došli u republiku, pravu republiku, uređenu po Deklaraciji o čovekovim pravima! Ma da sam bar mogao biti tamo pre godinu dana, ili još manje, da vidim kako propada Serenisima, da vidim zadnjeg dužda kako predaje „republiku“ francuskom generalu! E sad, ja sam Osmanu spasao život, mi smo pobratimi. Doći ćemo u Beograd kao visoki gosti, pa ako paši padne na pamet da nas šalje u Carigrad, eto Osmana da nam osigura put u drugom smeru. On je čak i sultana, posle godina pobune, naterao da ga prizna. Kod Osmana smo dobro viđeni, i mogli bismo mu biti pomoć, da prenesemo njegove molbe Napoleonu zajedno sa našima. Ciljevi nam se poklapaju, Osman bi bio idealni zastupnik Osmanlija koji neće sa Portom ni sa Rusima, nego sa novom Evropom… I još nešto – Riga je spustio glas i nagnuo glavu nad stolom, pa su onda i svi ostali nagnuli glave – Osman i ja imamo još nešto zajedničko.
Pokazao je dlan sa posebno savijenim palcem. Dvojica su razumela, ostali nisu, ali niko nije ništa rekao.
Riga ih je sve polako pogledao, a onda seo nazad sa važnim izgledom i prošaptao:
– Loža.
Gostioničar je pravilno ocenio da je vreme da donese još vina i vode. Doneo je i suvog peciva, da umaču u vino. Bili su dobri gosti: pojeli su svo meso koje je imao, kupus i repu, i hleb. Kad bi takvi dolazili svaki dan!
Stražari su se zamenili.
Lefterije, najsmeliji od svih, odlučio se da neke stvari raščisti:
– Dragi Riga – ako smem – čudno smo se našli. Mi mlađi krenuli smo kao tvoja pratnja, da te pazimo i čuvamo, našli smo se slučajno, nismo se ranije ni znali, mislili smo pre svega na dobru zaradu. I nismo te uspeli sačuvati…
Riga je pokroviteljski digao ruku:
– Nije smelo doći do nasilja, deco. Naša misija bila je tajna, nisam mogao dozvoliti da išta skrene pažnju na nas. Vi ste se odlično pokazali. Sad smo tek grupa, zaverenici, sad smo tek u misiji. Reci, Lefterije.
– No, onda nam recite šta je sve naša misija!
– Jesmo li svi hrišćani?
Svi su klimnuli glavama.
– Neka i nismo, neka smo jedni katolici a drugi pravoslavni, jedni Jevreji a drugi Jermeni, pa neka je neko i musliman. A da li nam je svima dosta turskog jarma?
Svi su klimnuli glavama, još jače.
– A onda, da li nam odgovara carska vladavina, ovde u Austriji.
Mladići više nisu bili sigurni, slegali su ramenima i bacali poglede jedni na druge.
– Meni je u redu, rekao je Dimitrije. – Posla ima, sigurni smo, ne krade se nekažnjeno.
– To vas pitam, rekao je Riga. – da li biste više voleli republiku, u kojoj su svi jednaki pred zakonom, i plemstvo nema privilegija?
Opet nisu bili sigurni.
– Šta znači „republika“, upitao je Dorotej, Teodorov brat.
Teodor, stariji, malo je pocrveneo.
Riga nije davao znaka da bi ga neznanje posebno uzbudilo. Naprotiv, zakašljao se i počeo objašnjavati, polako i ubedljivo. Bilo je jasno da bi i ostali pitali isto, ali se nisu usuđivali.
– Zabuna je mnogo: Venecija je bila republika, glasali su o svemu, ali glasala je samo isključiva grupa plemića i bogatih trgovaca na čelu sa duždom. Svi ostali morali su se pokoravati. Prava republika, francuska, jakobinska, traži od svakoga da bude građanin, da raspravlja, da glasa, da odlučuje. I žene!
Grupa se uznemirila. Izmenjivali su sumnjičave poglede, dizali obrve.
– Nije sasvim idealan francuski primer, rekao je Riga. – Jednu divnu, pametnu ženu su skratili za glavu, Olemp d Guž. Napisala je Deklaraciju o pravima žena… Ali mi, ovde, možemo biti bolji od Francuza i od svih jakobinaca na svetu! Koliko mi junakinja imamo, mudrih žena, od starina pa do danas! Upravo mi moramo da ih poštujemo: možete li zamisliti savršenu ženu, suprugu i majku, recimo Penelopu, da danas nema pravo glasa? A ona je naša, govorila je našim jezikom!
– Moja mama se zove Penelopa, rekao je Telemah. – Po kući je zovemo Popi… Ja bih njoj svakako dao pravo glasa, pametnija je od oca, štedljiva, ne pije…
Ostali se nisu usudili da bilo šta kažu protiv mame Popi. Dimitrije je iskoristio pauzu i skočio do gostioničara, koji je već zadremao u uglu, da dâ po vrč vina stražarima na vratima. Malo je pričao sa njim, i onda se vratio društvu. Oni su još bili kod svojim mama i njihovih prava.
– Deco,1 gostioničar mi je rekao zašto se prenoćište zove Slon: austrijski car je dao da se u Beč preveze slon, i tu je prenoćio. A slon se zvao Sulejman!
Svi su prasnuli u smeh. Slon se zvao Sulejman! Po Veličanstvenom, naravno! Dosetke i kalamburi leteli su na sve strane. Uhvatio ih je onaj nesavladivi, nerazumni smeh koji često hvata đake, čak i kad im preti učiteljev prut.
Osvežili su se malo bevandom, da bi mogli nastaviti razgovor. Riga je obrisao usta, pa nastavio:
– Pre nego što nas je Sulejman grubo prekinuo… glasačko pravo za žene.
I opet salve smeha, ali kraće nego prvi put.
– Pazite, toga nije bilo ni u staroj Atini: glasali su samo muškarci, žene nisu imale ni građanskih prava, sem što su morale biti kćeri građanina, da bi rodile građanina. Računalo se samo žensko telo, ne i ženska pamet…Nije bilo izbora, glasali su svi koji su taj dan hteli, ako su pravovremeno zauzeli mesto u skupštini. I ako su izdržali celu sednicu, dobijali su honorar. Jednostavno, na ulazu dobiješ teseru, na izlasku je pokažeš, i dobiješ pare. Izbori su bili samo za oblasne službenike, i to kockom. Svako je bio sposoban da radi za državu, jednu godinu i sa platom, ali si za svoju jednu godinu službe bio odgovoran ceo život, i svako te je mogao tužiti.
Niko se nije usudio da nešto kaže, posle one rasprave o mamama.
– A porezi? Upitao je Teodor, najpametniji među njima.
– Dobro pitanje: bogati su plaćali najviše. Primera radi, opremili su celu bojnu lađu ili celu pozorišnu predstavu. Siromašni, po lestvici nadole.
– Kako je sa strancima? Nastavio je Teodor.
– E, tu su i austrijsko i osmanlijsko carstvo bolji od naših starih. Zato ne sledimo slepo naše pretke, nego ih popravljamo. A i francuski primer je tu: kad je prošle godine pala venecijanska „republika“, otvoren je geto, i po prvi put su Jevreji dobili jednaka prava – isto i u Francuskoj, i posvuda gde su stigli jakobinci. Kod nas u Austriji, sa kraljem Josefom – i među Osmanlijama, Jevreji su slobodni – kod nas bar slobodniji nego pod Marijom Terezom.
– Kako onda ti zamišljaš tu novu republiku?
– Bez cara, bez sultana, bez povlašćenog plemstva. To je osnovno. Svi građani (i građanke) stariji od osamnaest godina jednaki su pred zakonom i posvuda. Po pokrajinama i gradovima glasaju neposredno za lokalnu upravu i skupštinu, onda skupštine biraju predstavnike za državnu skupštinu i upravu. Glavni predstavnik države bio bi prvi konzul, koga bira senat, a senat je savetodavno telo – svaka pokrajina ili grad bira jednog senatora. Diplomati, ministri, upravnici, vojskovođe – njih bira skupština na predlog senata, sposobnost i znanje su najvažniji.
– Kako da car i sultan predaju vlast, a plemstvo da se odrekne privilegija? Upitao je Teodor.
– Još bolje pitanje: francuskog kralja su morali ubiti, i kraljicu, i hiljade drugih. Ja se tu ne slažem sa Francuzima. Teror je posle revolucije bio nepotreban. Zato su potrebni ljudi koji misle, iz bilo kojeg kraja i bilo kojeg sloja. U Francuskoj je krv obilno tekla, kod nas ne mora.
– Šta to sad znači „kod nas“, upitao je Telemah.
– O tome još nisam ništa rekao. No pre toga, da pogledamo ko su ti koji bi mogli biti neprijatelji, a ko saveznici. Jasno, naš najveći neprijatelj su Osmanlije, ali nam istovremeno daju primer za organizovanje pokrajina i za mesto gradova u upravi. Austrija je svemoguća i pritiska, ali ima dobre primere za uređenje, zdravstvo, javne škole – bile bi i za devojke, a najbolje mešane. Uprava bez hijerarhije, nasleđa, privilegija, bez crkvenih poseda. Iskoristićemo dakle najbolje od neprijatelja. A sad, deco, najvažnije: ko smo mi i gde smo mi?
Riga je popio dug gutljaj vina sa vodom, i zaćutao. Znao je kako da poveća napetost. Najzad je progovorio:
– Teodore, Doroteju, odakle su vaši roditelji?
– Otac je iz Valone, na jadranskoj obali, majka je iz Bukurešta. Živimo u Beču, rekao je Teodor.
– Svi mi ovde smo Bečlije, dodao je Dorotej.
Začuo se žamor odobravanja.
– Kojim jezikom govorite kod kuće? Upitao je Riga.
– Mama nas je naučila vlaški, tata arbanaški. Išli smo prvo u grčku školu, ta je najbolja, pa onda u austrijsku, kod jezuita. Tamo smo naučili francuski i latinski.
– Telemah? Prozvao je Riga.
– Mama je Grkinja iz Ambelakja, tata je iz Temišvara. U kući se govorilo grčki, vlaški i srpski – tatina sestra živi sa nama i pomaže mami. Onda u školi nemački, francuski sam učio kod kuće, mama je plaćala učitelja.
– Lefterije?
– Moji su iz Karlovca, iz Krajine. Tata radi u grčkoj štampariji, tamo sam naučio i nemački, i latinski, i jermenski, francuski, i čitam sva pisma. Kod kuće govorimo nemački.
– Filotej?
– Moj tata je iz Kapodistrije, Grk, moja mama je iz Budima. Kod kuće govorimo grčki i nemački, mama, kad je ljuta, govori mađarski, tata joj se udvara na italijanskom: znam italijanski, psujem na mađarskom, radio sam kod francuskog trgovca pa ponešto znam.
– Dimitrije?
– Moji su Česi. Majka je umrla mlada, otac se ponovo oženio Grkinjom. Zbog nje je ostavio posao konjušara i dao se u trgovinu. Mi deca smo patili, jer smo se preselili u Beč sa divnog imanja u Donjoj Austriji, gde je bilo konja i pasa. Kad smo bili mali, otac nas je uspavljivao bajkama na češkom: to su najlepše bajke na svetu. Od maćehe smo naučili da brojimo na grčkom, kako se pišu računi i slično, a posle i više. Ja sam služio kao mornar za Nizozemce, govorim još francuski, frizijski i danski.
– Manolis?
– Ja sam iz Tanagre, otac i majka su mi Arbanasi. Bio sam u turskom zatvoru. Služio sam kao svinjar među Srbima. Sam sam došao do Beča. Znam dakle arbanaški, grčki, turski, vlaški, srpski i nemački. Radim kao zidar, i pošto nisam iz fine kuće, ne govorim francuski.
Manolis je među momcima bio najviši i najjači. Podigao je ramena i odmerio sve za stolom. Niko se nije usudio da nešto kaže.
– Red je i na mene, rekao je Riga. – Rođen sam vlaškim roditeljima, u selu Velestino. To su antičke Fere, koje su bile znane u starini, jedan od najvećih gradova-država u Tesaliji. Tamo je živeo kralj Admet, ljubimac boga Apolona, koji mu je obećao da neće umreti, ako neko, kad mu dođe vreme, ne ode dobrovoljno u smrt umesto njega. Kad se Admet razboleo, molio je svoje ostarele roditelje, ali oni nisu hteli da se žrtvuju za sina. Jedina koja je htela da umre za njega bila je njegova žena Alkestida. Alkestida je umrla, Admet je ostao neutešan, ali živ. Kod njih je baš boravio Heraklo na jednom od svojih putovanja, i kao obično jeo je i pijančio… No kada je shvatio šta se desilo, otišao je na Alkestidin grob, prebio Smrt – Tanatosa – kao vola u kupusu, i vratio Alkestidu kući. Pokrio ju je velom, no nije je odmah otkrio, nego je malo mučio Admeta, dok ovaj nije prekršio sva obećanja koja je Alkestidi dao – i to pred njom. Zamislite šta mu je radila do kraja života! No ipak su oboje bili živi, to je srećan kraj… To je tragedija Alkestida, koju je napisao Evripid. Svi ste to naučili u školi.
Zastao je i pogledao ih. Slušali su ga baš kao deca, neki otvorenih usta i sjajnih očiju. Riga, pomislio je, imaš svoj klub jakobinaca. Samo pažljivo napred! Nastavio je:
– U Ferama je Zevs imao hram. Vide se još danas neke ruševine blizu groblja. Bilo je to važno mesto, današnje Velestino je više selo, ali ima bogatih trgovaca – moji su bili među njima. Još je i ime Velestino slovensko, Veles označava starog boga Donjeg sveta, ali i umetnosti. Dobar dan jahanja, i tu je Volos, stari Jolk, gde je kralju Ajsonu rođen sin i naslednik, Jazon. Jazon je potomak boga Hermesa. Zbog intrige na dvoru i ubistva oca, koga nije mogao da nasledi, Jazon je bio primoran da sakupi grupu hrabrih i veštih, koji su po lađi nazvani Argonauti, „mornari Arga“, i da sa njima putuje na Istok, u Kolhidu na obalama Crnog mora, i da tamo ukrade Zlatno runo. To sve znate, i šta na tom putu znači Lajbah. Ali deco, mi se sad vraćamo!
Opet ih je značajno pogledao, i nastavio:
– Vraćamo se u krajeve odakle su otišli naši pretci. To je lepo i uzdiže dušu, ali ne znači ništa. Od stare slave, naročito drugih, ne može se živeti. Pogledajmo čemu nas je naučio ovaj spisak roditelja i jezika. Kojim jezikom svi govorimo? Grčkim i nemačkim. O kakvoj to republici ja govorim? O republici vrlina, u kojoj ni poreklo ni vera neće značiti više za jedne a manje za druge. Ali jezici će značiti mnogo, zato što ih je mnogo. Možda se sećate Biblije i priče o Vavilonu i o smutnji jezika: laž! Jezici su prednost i osnova nove republike, oni osiguravaju jednakost, oni su temelj vrlina. Ako jedna važna reč znači jedno u jednom, a drugo ili drugačije u drugom jeziku, prevodi će, u poređenju, dati svima dovoljno znanja da izaberu ono značenje koje će najbolje odgovarati. Ima li neki jezik prednost? Mogao bi imati grčki, jer je star i bogat, i jer sadrži imena – ili se lako mogu sastaviti nova – za skoro sve. Zgodan je za upravu, za zakone. No, ostavljam tu otvoreno pitanje. Zaključak je da smo sa svih strana, manje-više svi mešani, da je premeštanje i putovanje u svakoj porodičnoj istoriji, i vi ste kao takvi najbolji predstavnici nužne potrebe za jednakošću. Znamo, dakle, ko smo, i šta nam jezici znače na putu ka jednakosti. Sad još ostaje pitanje – gde smo? Poznajemo dobro mape, jer svi često putujemo. Govorim o narodima koji su danas pod osmanlijskim carstvom, ali i nekima koji su pod austrijskim. To nisu jedine velike države: sa jedne strane je još rusko carstvo, sa druge republika koja se širi iz Francuske na sve strane. Između svih tih sila, republika je naš cilj. Podržaće nas Francuzi, a ostali će nas poštovati jer ćemo biti između njih i njihovih mogućnih protivnika. Republika mora obuhvatiti grčki, srpski, katolički, bugarski, arbanaški, vlaški, ugarski, turski deo i još mnoge manje grupe, i omogućitti svima da putuju bez teškoća u svim pravcima. Ne sumnjam da će i neki narodi iz Austrije hteti da nam se priduže, pa Istra, pa Dalmacija, pa možda i neki sa druge strane Jadrana. I Jevreji, koje posvuda proganjaju – sem u osmanlijskom carstvu. Mi bismo bili država koja povezuje Jadransko, Crno i Egejsko more, moćni na moru, sa mnogo velikih reka. Centralna vlast ne sme se zasnivati na veličini naroda, nego na skupštini jednako zastupljenih. Vere – neka svako ima svoju, kako to dopuštaju Osmanlije. Ali crkve neka plaćaju porez. I sistem organizacije gradova kod Osmanlija je dobar. Pomislite samo na prednosti koje već imamo: Austrija dobija najbolju vunu iz Ambelakja, sela kod Temba, gde znaju kako se pravi crvena boja. Naši prijatelji u Beču, banka Schwartz, u Ambelakja su porodica Mavros (gr. „crn“). Niko ko putuje po Balkanu ili u smeru prema Carigradu, ili sa Balkana u Italiju, ne može da krene dok ne nađe Arbanase da urede i vode karavan. Bez jermenskih i jevrejskih trgovaca Porta bi teško trgovala sa Evropom. No ipak je za tu državu, za balkansku federaciju, najvažnija jednakost, kao u Americi.
Riga se zaustavio, da proveri kako deluju njegove reči. Ovi su momci već bili njegovi: znali su za njegovu heteriju, poznavali su njegove spise i prevode, sami su pristali na to da ga prate na opasnom putovanju, kad su se odnosi francuske republike i Austrije tako zapleli oko Venecije. Postalo mu je jasno da ih se dotakao, da svi, mešani i stalni putnici, uvek spremni da odu iz Beča ali i da se vrate, počinju da sagledavaju obrise buduće države. Svi su govorili jedan sa drugim, nadglašavali se, okretali se Rigi da postave nova pitanja. I pitanja su bila dobra. Riga je kratko odgovarao, postavljao potpitanja.
– Jedno ne razumem, rekao je Lefterije. – Neko nas je izdao, kad su nas hapsili bilo je vojnika bar četiri puta više od nas, svi naoružani. Pogledaj sada: ova dvojica stražara su već klonula od vina, gostioničar bi za novac pristao da zažmuri; možemo ih lako savladati, zavezati i nestati. Nismo zločinci, ovo je špijunska afera, pitanje je da li iko ovde zna o čemu je reč. Nema optužnice, ne idemo na sud. Ima raznih načina ili da nastavimo prema francuskoj teritoriji, ili da privremeno „nestanemo“ u planinama…
– Austrijanci hoće da nas predaju Turcima, odgovorio je Riga. – Zašto im ne dopustimo da to obave o svom trošku? Ne plaćamo ništa sem pića i hrane, a pojma nemaju da nas u Beogradu čeka neuporedivo bolja situacija nego ovde. Ko hoće da se malo provede u Beogradu? Kod Turkinja koje se šetaju po gradu?
Svi su počeli dizati ruke uz smeh. Riga je ocenio da je dosta poučavanja za jednu noć. Polegali su po klupama i uskoro zaspali, zajedno sa svojim stražarima.
– Gde smo? Upitao je Lefterije, još bunovan.
– Još uvek u Lajbahu, primetio je Dimitrije – a ti si noćas malo previše cugnuo.
Pripreme su potrajale, i za to vreme ih je gostioničar još počastio doručkom. Tek oko podne, natovarili su ih na kola i krenuli prema jugu.
Tih nekoliko dana putovanja po prijatnom vremenu razgovori su postajali sve bolji, produbljeniji, zaverenički duh se utvrđivao. Raspravljali su do u detalje o delovanju nove republike, o ustavu, zakonima, upravi, etici, o politici… Recitovao im je „Turios“, svoju „Bojevitu pesmu“: razumeli su jezik, to je bio njihov svakodnevni grčki, ne jezik popova. Razumeli su i značenje, izrazi su bili jednostavni, imena su prepoznavali, stihovi – distisi – bili su laki. Moraće da skrati pesmu i da napravi refrene od najubojitijih reči. Recimo:
Bolje jedan sat slobodnog života
Nego četrdeset godina ropstva.
Neki su to već proglasili grčkom Marseljezom. Pesma koja se peva kad se ide u boj ne sme biti duga. Ovih sedam hrabrih momaka biće idealno jezgro, njegovi generali. Da li ja to spremam Balkanu ili sebi? Takvo se pitanje ne postavlja. Mogu biti prvi konzul, ili filozof u pozadini, svejedno je, svoj cilj i cilj Balkana vidim kao jedno. Otkuda meni taj nagon? Godine provedene u služenju moćnima? Pobuna protiv sekretarskih navika? Mama, koja je htela da od mene načini najboljeg trgovca u Tesaliji? To, da se nisam oženio, i da sam uvek više voleo da plaćam žene? Ali mi nismo sveci, i ne treba da budemo. Naći će me, kad bude htela, neka žena oslobođena stega, neka naša, balkanska vila. Vidim, vidim…
– Ti se, Riga, meni dopadaš… Možda bih se, u tvoje vreme, prijavila na listu čekanja za položaj balkanske vile. Reci mi na koju si ti najčešće mislio.
– Na jednu iz Zagore, gde sam bio učitelj. To je inače najsrećniji deo mog života. Bila si u Zagori?
– Jesam, u novembru, kad svuda leže pale jabuke.
– Prelepa je Zagora, premda su sve staze strme. No, tamo je bila Mirto, lepa, pismena, ali iz bogate kuće. Otac je znao koliko me plaćaju, pa je stalno nalazio izgovore. A Mirto, kojoj je to dosadilo, sama je odlučila, i došla mi je jedne noći… i onda svake noći, vešta, niko nas nije otkrio. Zima sreće… A onda sam morao opet bežati. Hteo sam je nekako dovesti u Bukurešt, ali pre nego što sam uspeo, stiglo mi je pismo od nje. Javila mi je da imam sina po imenu Konstantin i da se ona srećno i pravovremeno udala, pa Konstantin ima oca, osigurano nasledstvo, i da će ići da se školuje po njenoj volji. Mirto iz Zagore – žena budućnosti…
– A kako je bilo na Olimpu?
– Bio sam sasvim mlad. Ubio sam jednog Turčina u svađi oko devojke, pa sam morao među klefte, na Olimp. To mi je otac uredio, svi su imali veze sa kleftama. Teško vreme, premda su sa mnom dobro postupali. Naučili su me oružju i drugim veštinama. Stalno smo bili gladni, bilo je često hladno i nikad nismo dovoljno spavali, u strahu od turskih čuvara imanja.
– Biti na Olimpu…
– Moji prijatelji znaju samo za Harona, koji odvlači u Had, ostale stare bogove ne znaju. Haron je gadan borac, i bori se na smrt, a ti ne možeš nikako pobediti. Sećam se jednog starijeg klefte, koji se ponekad budio uz viku. Kad smo ga pitali šta je sanjao, uvek je odgovarao isto: sanjao je da ga je Haron uhvatio za nogu, pa ga ne pušta. To su ljudi koji znaju za Aleksandra, koji je ubio zmaja i imao sestru Gorgo, sirenu…
– Da li su pevali?
– Ne, ali su po selima poznavali pevačice i ponekog starca pevača, pa bi ih pozvali na svadbe i druga slavlja gde su mogli da se pojave. Od tih pevačica sam učio jezike i jednostavne stihove.
– Da li bi ostao u Parizu, da si stigao tamo?
– Tu si me dobila… Verovatno bih ostao, i prepustio mlađima da se bore za balkansku federaciju. Ali priznajem, uvek sam se borio sa dve želje – da studiram, prevodim i pišem, i da sam sa borcima, da nešto zaista menjam. Zamišljao sam sebe kao prvog konzula nove države, ili bar senatora, ili ambasadora, recimo kod Osmanlija. Tamo bih bio najkorisniji. Kad se setim Osmana, i koliko je on mrzeo sultanat i običaje Porte! Ali on nije čovek od pera, njegovu ruku ne zaustavlja misao.
– Ti si i pisao i radio: to uspeva samo retkima. Pogledaj Francuze – pomoliš nos iz biblioteke, i već su ti odsekli glavu!
– Olemp… koji je to um bio! Kako su mogli da prekinu takav život… I ona nikad nije razdvajala pisanje i politiku, javnost. Imam jedan medaljon sa njenim portretom. Ah, te oči! Pogubili su je pet godina pre mene. Još je tražim. A da smo se sreli, propali bismo zajedno.
– Šta pišeš?
– Vrti mi se po glavi… ali bih se stvarno morao negde smiriti za neko vreme. Kakve su sličnosti bakanskih jezika? Kako se turske reči, kojih ima svuda, menjaju u upotrebi, i kakve su razlike u nijansama značenja – i zašto? Voleo bih i da napravim neki priručnik za prevođenje, da objasnim kako ja to radim. Voleo bih da okupim sve pametne ljude sa Balkana, gde god da žive, da napišemo našu Enciklopediju, pa da škole dobiju pravi udžbenik. Teško je odvajati misao od objašnjenja koja moram da dajem, ponekad mi se čini da izdajem, a svakako da lažem samoga sebe.
– Razlika između učitelja i vođe.
– I učenika; podelio sam se na trojicu, sada bih se ponovo morao sastaviti. Ova duga plovidba bi mogla pomoći.
Rateča, mala luka na izlazu iz opasnih klanaca Save. Stigli su predveče. Lađa je već bila spremna, prebacili su ih, jednog po jednog. Posedali su po palubi. Bio je to više veliki splav, kojim se upravljalo dugačkim veslom na krmi i pomoćnim veslima sa strane, a imao je i savijena jedra. Odatle se nizvodno išlo relativno jednostavno. Dok su ukrcali teret i vojnike, palo je veče. Odvezali su lađu, koja je napravila veliki luk po Savi da bi se uputila niz tok. Kad je lađa bila najbliže drugoj obali, Manolis i Dimitrije su, očito po međusobnom dogovoru, istog trenutka ustali, grunuli vojnike pred sobom, i pre nego što se iko snašao skočili u Savu i zaplivali prema drugoj obali. Vojnici su gubili vreme, pokušavajući da napune puške. Po mraku i sa broda koji je odmicao, nije imalo smisla pucati: dva begunca su nestala.
Riga i njegovih pet ostali su u nemom čuđenju. Zidar i mornar su pobegli, potrebni novoj republici, nisu mu poverovali, nisu videli budućnost na dohvat ruke. Sakrio je ruke u rukave, da momci ne vide koliko su se tresle, i mirno rekao:
– Oni će se snaći. Još je bolje da ostanu u Austriji, da šire našu zamisao, da budu naša potpora kad stvari sazru.
Dugo putovanje bilo je prekidano pristajanjima radi istovara i utovara, i kada se lađa skoro nasukala, jer je leti reka Sava na nekim mestima niska. Zajedno sa vojnicima su Riga i njegovi pomagali da se lađa izvuče. Pred Beogradom, na sredini reke, turski čamac približio se lađi, i šestorica zarobljenika prebačeni su u drugo zarobljeništvo, u drugo carstvo. Pristali su u dunavskoj luci, ispod kule Nebojše, i tu su ih i zatvorili.
Ono što je poznato o smrti Rige i njegovih pet pratitelja u kuli Nebojša, juna 1798, govori o lošem spletu okolnosti: turski zapovednik Beograda bio je odsutan, njegov zamenik nije poznavao Rigu i sproveo je uobičajeni postupak prema neprijateljima i mogućim pobunjenicima protiv vlasti. Osman Pazvanoglu, od koga je Riga očekivao ne samo pomoć, nego i aktivno učešće u pobuni, nije uradio ništa da spase čoveka koji je njemu, deset godina ranije, spasao život. Riga je u svojoj „Bojevitoj pesmi“ povetio Osmanu stihove u kojima ga podstiče da se pobuni, da poleti i na Balkanu svije gnezdo, i obećava mu pobedu ako se združi sa rajom, sa hrišćanima:
Τι στέκεις, Παζβαντζίουγλου, τόσον εκστατικός;
Tεινάξου στο Μπαλκάνι, φώλιασε σαν αητός.
Tους μπούφους, και κοράκους, καθόλου μη ψηφάς,
Mε τον ραγιά ενώσου, αν θέλης να νικάς.
Što stojiš, Pazvanciuglu, tako zahuktao?
Poleti na Balkan, ugnezdi se kao orao.
Nemoj se za sove i gavrane odlučivati,
Združi se sa rajom, pa ćeš pobeđivati.
Riga i njegovi momci udavljeni su u kuli Nebojša, a njihova tela bačena u Dunav. Turski zapovednik požurio je bojeći se Osmana Pazvanoglua, jer bi teško odbranio Beograd od njegove vojske. Vest se raširila izuzetnom brzinom: neki ugledni Grci, posebno oni iz heterija, pozivali su otvoreno na opšti ustanak protiv Turaka. Riga je uživao veliki ugled, ne samo u grčkoj dijaspori. Možda je tome doprinela njegova pripadnost masonima…
Nekako u to vreme, prema Parizu su putovala dva izaslanika Osmana Pazvanoglua sa planom saradnje sa francuskom republikom. Jedan od njih, Nikola Popović, stigao je do Taljerana i isporučio mu dokument. U njemu se ocrtava plan pobune, istupanja iz osmanlijskog carstva i društvenih promena koje se u velikoj meri poklapaju sa idejama Rige od Fera. Osman Pazvanoglu je docnije, kako izgleda, napravio i neko savezništvo sa Karađorđem, vođom Prvog srpskog ustanka 1804. Francuzi nisu odgovorili na balkansku ponudu i docnije pozive za pomoć sa Balkana. Grčki ustanak uspeo je tek 1821. Ni tada evropske sile nisu bile sklone pomoći, ali je mnogo intelektualaca, umetnika, vojnika i specijalista došlo dobrovoljno u Grčku da pomogne ustanicima. Bilo ih je iz cele Evrope, pa i iz Amerike. Ideali francuske revolucije i ideali Rige od Fera bili su osnova mnogih pokreta protiv kolonijalizma i ropstva, a za države u kojima bi svi bili jednaki, bez obzira na poreklo i veru. Vođu sličnog programa, ali uspešnog, za razliku od Rige, vidimo u Simonu Bolivaru.
Možda je Nikola Popović prespavao u Ljubljani i krenuo prema Postojni i Trstu u ono junsko jutro u kojem je trideset turskih vojnika u kuli Nebojša davilo Rigu i njegovih pet jakobinaca.
Peščanik.net, 08.08.2024.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Čitanje Dubravke i Biljane
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024
- Furiosa: postapokalipsa je ritnula čabar - 04/09/2024
