Odlomak iz romana Gde smo? Ljubljanski steganogram
Žoze Saramago, portugalski pisac i nobelovac, otkrio je Sulejmana u Salcburgu, u hotelu nazvanom Slon – po slonu Sulejmanu. Sudbina ovoga slona toliko ga je preuzela da je napisao čaroban roman Slonovo putovanje (2008). Hotel je u međuvremenu obnovljen: slonovi vrebaju goste iz svih uglova, od recepcije pa do salveta u restoranu, zavesa u sobama i slično. Saramago u romanu navodi tačke na putu, i među njima nema Ljubljane, koja takođe ima hotel sa istim imenom i nekoliko slonovskih figura raspoređenih po hotelu – sve povezano sa istom pričom o slonovom putovanju. Pitanje slona Sulejmana u Ljubljani dakle nije potpuno rešeno, i njegov argonautski intinerer nije potvrđen uobičajenim istoriografskim metodama. Ostalo je da ga pitam.
– Čiji si ti slon, Kandula? Saramagov, Maksimilijanov, vlasništvo nekog, meni nepoznatog?
– Najviše Subhorov, sa njim sam došao u Lisabon, još kao mladunče – tek sam se odvojio od mamine sise, malo više od godinu dana star. Zašto me zoveš Kandula?
– Wikipedia: prezirem je, jer ne upotrebljava pravilnu grafiju –paedia, ali je jedini način da relativno brzo saznam koja su imena mitskih i istorijskih slonova u Šri Lanki ili na Cejlonu, kako voliš. Tako sam dobila ime junačkog bojnog slona, zaslužnog za sjedinjavanje države na ostrvu. I – pretpostavljam – da je tvoja mama, stanovnica kraljevske slonovske štale gde te je rodila, smatrala da njen sin zaslužuje to ime. Slonovi sebi međusobno daju imena, zar ne?
– Jeste, i logika je u redu. Mama me je možda stvarno nazvala Kandula, a svakako je mislila da njena porodica potiče upravo od njega. Posle su me zvali Solomon, Sulejman, Elefant, Olifant… bilo mi je svejedno, i sto imena bih zapamtio. Ja sam kraljevski slon. Jedan kralj me je poslao drugom, taj me je poklonio trećem. Umro sam kao kraljevski slon.
– Svaka čast. Ti si zaista jedan od najpoznatijih slonova u istoriji ljudi, i u istoriji slonova.
– Žoze Saramago mi nije dao pravo na govor. To mu zameram.
– Ali je tvoja slava sa njim, nobelovcem, postala besmrtna.
– Upoređuje me sa detetom po mentalnim sposobnostima.
– Ti mora da si bio najljupkija slonovska beba, sa malo kosice na vrh glave i pametnim okicama. Ja bih te svakako mazila i igrala se sa tobom. A i sad je tvoja koža tako prijatna i topla na dodir! I zapravo nežna.
– Tako vi ljudi to vidite – ti voliš mladunce, životinje su ti bliske… meni je drago što mogu da te podržim u tome. Možda moje ime nije Kandula, ali ako ti se to dopada… Mojoj mami bi se sigurno dopalo. Vi ljudi ste me najčešće zvali Sulejman ili Solomon, što je zapravo isto. Moje slonovsko sećanje superiorno je u tome što između uspomena nema hronologije, ja je zapravo i ne razumem, zato pamtim sve jednako, kao da se sad događa. Iz mene ćeš teško izvući ono što vi zovete istorijom.
– A nama je opet istorija najvažnija, na osnovu hronologije određujemo uzroke i posledice. No tvoje sećanje je dragoceno upravo zbog isohronije događaja. Ti si sposoban da praviš izuzetna poređenja. Da objasnim:
Žoze Samarago je za priču o slonu koji je sredinom šesnaestog veka putovao sa dvora u Lisabonu na dvor u Beču saznao u Salcburgu, u hotelu Slon, nazvanom po tom događaju, po prolasku slona Sulejmana – tebe – kroz grad. Hoteli sa imenom Slon nastali su na nekoliko mesta tvog puta, u Bresanonu/Briksenu, u Ljubljani. Tu se pojavljuje problem: zašto bi carski karavan uopšte išao do Ljubljane? I, sa druge strane, šta im je trebalo da zimi idu preko Brenera, pa onda na Inzbruk, Salcburg, Linc i konačno Beč? Za ovo drugo postoje mogućna strateško-politička objašnjenja: Maksimilijan, budući car, imao je simpatije za protestante, možda je išao putevima na kojima je znao da će ih naći. Ako je prešao iz venetske ravnice najlakšim putem preko Alpa, iza Trsta prema istoku, zašto bi se onda vraćao po najgorem putu kroz Alpe, preko Brenera? Šta ga je sprečavalo da nastavi prema istoku i onda do Beča? Pitam se zato što je jedna od mogućnih verzija i to da nikad nije prošao kroz Ljubljanu… A meni je prolazak kroz Ljubljanu važan. No, reč je o nekom mitu, o Argonautima. Opet onaj fantom, hronologija…
– Ja volim priče o slonovima.
Pa evo: kada novi sadržaji „uđu“ u postojeći mitološki sistem, koji obeležava nove kulturne kontakte, kao što su veća mobilnost, razmena, rat, promena vlasti, velike migracije, nova moda i slično, javlja se idealna prilika da proverimo načine stvaranja mitova, da se zaviri u mitološku radionicu koja punom parom gradi novu priču. Neretko, uključivanje novog elementa u sistem ne nalazi svoje mesto u postojećim obimnim narativima o nastanku sveta, već́ se smešta u sujeverje, u dodatne, pomoćne priče, u ono što se može definisati samo kao usmena, masovna, popularna kultura određenog doba i oblasti. Takav je slučaj sa slonom, životinjom koja je bila malo poznata čak i na Mediteranu. Mislim na afričkog slona, poznatog ranim grčkim istoričarima i putopiscima, stvorenje koje je imalo izuzetno važnu ulogu u vojnim operacijama. Koristili su ga Persijanci i Kartaginjani, a nakon osvajanja Aleksandra Velikog, i indijski slon je postao poznat starim Grcima – tvoja vrsta.
Tokom rimske vladavine nakon pada republike, slon je prestao da liči na Hanibalovu strašnu živu ratnu mašinu i pripadao je uglavnom egzotičnom životinjskom svetu rimskih cirkuskih igara. Mitski elementi u antičkim pričama o slonovima u značajnoj meri približavaju se etici i praktičnoj filozofiji helenističkog i kasnoantičkog doba: mnogi autori smatraju da su slonovi po inteligenciji i navikama blizu ljudima. Ova laskava fantazma govori o životinjama sposobnim da rade, bore se i žive u čvrsto povezanim zajednicama, ali i o životinjama koje su najveće, najjače, bez neprijatelja u životinjskom svetu. Zato je reč o izrazitoj projekciji ljudskih kvaliteta na slonove, ali je njihov pozitivan imidž upotpunjen mnogim drugim, senzacionalnijim i fantastičnijim mitskim elementima.
Najistaknutija karakteristika slona, koja pripada oblasti ljudske mašte, jeste njegova sklonost ka lepim ženama, mirisima, cveću i lepoti u svim njenim oblicima. Prema anegdoti koju prenosi Rimljanin Klaudije Ajlijan, iz drugog veka nove ere (pisao je na grčkom), Aristofan Vizantijski, upravnik Aleksandrijske biblioteke i specijalista za gramatiku, poeziju i književnost uopšte, bio je zaljubljen u izvesnu lepoticu koja je pravila i prodavala cvetne girlande, a u toj ljubavi imao je samo jednog rivala: nekog slona. U drugoj sličnoj priči, smeštenoj u Antiohiju u Siriji, slon je takođe bio zaljubljen u ženu koja je pravila i prodavala cvetne vence: svaki dan je izražavao svoja osećanja prema njoj umivajući joj lice vodom iz surle, a njegova voljena pravila mu je svaki dan novi venac. Idila je trajala sve dok žena nije umrla – a slonovi žive mnogo duže od ljudi. Kada je umrla, slon se iz pitome pretvorio u divlju životinju. Ova „humanizacija“ slonova nastavlja se u široko rasprostranjenom verovanju da slonovi pružaju najbolji protivotrov za sve vrste otrova, posebno zmije, škorpije i drugih otrovnih stvorenja – slonovsku mast. Takva verovanja i danas prevlađuju u delovima sveta gde su slonovi uobičajena pojava, a nažalost, vađenje masti je jedan od razloga što ih istrebljuju.
No antički autori želeli su još više priča o slonovima, svakako više mitskih i moralističkih: tako postoji niz priča o slonovima koji otkrivaju istinu i razotkrivaju krivce; slon je imao čuvara koji mu je krao hranu i punio jasle kamenjem i peskom. Jednom kada je kuvao kašu, slon mu je prišao i kroz surlu posuo kašu peskom. Drugi slon otkrio je da se žena njegovog gospodara sastaje sa ljubavnikom u kući i napao je preljubnicu dok je bila u krevetu gospodara sa drugim – ubio ju je jednom kljovom, a njega drugom. Treći slon obavio je pravi detektivski posao. Njegov gospodar više nije mogao da čeka da mu bogata žena umre, već́ ju je ubio i sahranio blizu ograde za slonove. Slona je to jako uznemirilo, privukao je svedoke, iskopao grob i otkrio zločin. U Megari, za vreme opsade Antioha, među ratnim slonovima bila je i slonica po imenu Nikaja, koja se brinula o bebi koju je tada rodila čuvareva žena: ljuljala je kolevku kada je beba plakala i trubila kad je beba bila gladna.
Ove priče govore o slonovima kao o sastavnom delu domaćinstava: jedne su poreklom iz Afrike i Azije, druge iz Grčke, poput ove o Nikaji, i izgledaju sasvim domaće. U ovom kontekstu, priče o slonovima vezane za druge kulture izgledaju još zanimljivije. Na primer, poznato je da indijski slonovi proveravaju okolinu pre nego što iščupaju drvo, a libijski slonovi smislili su složen sistem odbrane od lovokradica koji ih love zbog slonovače: stoje u krugu, u prvom planu su oni koji su izgubili jednu kljovu i najratoborniji su. Ovo uključuje fantastičnu priču da slonovi koriste jednu kljovu za rad (kopanje), a drugu za borbu.
Posebnu grupu predstavljaju priče o slonovima koji se ponašaju uzorno ili bolje od ljudi. Kažu da su slonice nežne majke i da nikada ne napuštaju svoje mlade. Kada slonica vidi da joj je mladunče palo u lovačku jamu, sama skače u nju, ubijajući sebe i mladunče. Slonovi takođe ne napuštaju svoje starije, već́ im pomažu, čak i kada ih gone lovci. Kada dođu do visoke vode, visoki se razvrstaju tako da čitavo krdo može da pređe vodu na njihovim leđima, dok iz vode vire samo njihove surle. Kada slon izgubi ženku, gubi razum i pada u duboku tugu kao ljudi. Kad bi lovci kopljima ranili slonove, životinje bi koplja vadile jedna drugoj, i to pažljivo, a znaju i koje biljke da jedu da bi se izlečile. Slonovi dozvoljavaju ljudima da maze njihovu mladunčad jer imaju nežna osećanja prema mladuncima svih vrsta, opet slično ljudima. Konačno, slonovi pate za domom i mnogi od njih umiru kad ih nasilno odvedu na drugo mesto.
Najpopularnije su svakako ratne priče o slonovima. Pre svega, slonovi se bore kao ljudi, raspoređeni su u disciplinovane borbene redove, pri čemu su stari slonovi, ženke i mladunci smešteni u pozadinu ili u centar odbrambenog kruga. Niko ne može da preživi navalu oklopnih slonova. Slonovi se odlikuju odličnim vidom i izuzetnom brzinom, sami trube i pozivaju u bitku, kljovama love protivnike i ubijaju ih gazeći. Ratne slonove karakteriše još složenije i razumnije ponašanje: slon indijskog kralja Pora presreo je koplja i strele umesto svog gospodara, a kada je primetio da gospodar slabi od gubitka krvi, polako se spustio na zemlju da mu pad ne bi pogoršao stanje. Ratnim slonovima umesto vode daju vino, a u Indiji se samo za njih pravi posebno alkoholno piće od šećerne trske. U stara vremena, jedini način da se pobede ratni slonovi bio je da se na njih puste svinje – slonovi ne podnose njihovo groktanje. Stanovnici Megare izbegli su napadačevu opsadu tako što su na njegove slonove pustili svinje namazane katranom, koji su zapalili…
Mitski materijal o slonovima meša se sa verovanjima. Prema njima, slonovi obožavaju sunce. Ptolomej Filopater, jedan od Aleksandrovih naslednika, žrtvovao je četiri slona bogu sunca u Egiptu, a zatim je u snu primio božansko upozorenje. Odmah je napravio četiri bronzane statue slonova i poklonio ih suncu da se iskupi. Za slonove se kaže i da obožavaju mesec, a pisac Ajlijan ne propušta priliku da istakne da su slonovi pobožni, za razliku od mnogih ljudi. Međutim, slon se nije pojavljivao kao bog ili boginja na drevnom Mediteranu — čak se ni hronični zavodnik Zevs nikada nije pretvorio u slona da bi nekoga zaveo. Kao sastavni deo egzotike koja je prodrla u svakodnevni život posle Aleksandra Velikog, slon je zaista bio idealna figura za upisivanje mitoloških, ali i kulturnih prosedea. U tom smislu, kao najzabavniji „dokaz“ navodim ovu priču: Ptolemej Filadelf, vladar Egipta, dobio je mladog slona i on je potom odrastao kod njega i odazivao se na njegove reči. Time je vladar dokazao da i slonovi mogu naučiti grčki, jer se do tada verovalo da slonovi razumeju samo indijski.
– Moj jezik je sinhala, taj sam prvi čuo – ali životinje razumeju sve jezike, ako ih čuju. Imao sam u dvorskim štalama u Lisabonu dobrog prijatelja, magarca. On je razumeo sve jezike, kao i ostali, ali nije imao nikoga od ljudske vrste da sa njim razgovara, jer niko nije u blizini govorio starogrčki. Onda je jedanput čuo u vrtu Maksimilijana kako svojoj nevesti čita na tom jeziku, prišao je ogradi i uživao. To se desilo više puta, i mladenci su ga uzeli u karavan kad su krenuli u Beč. Malo smo se viđali na putu, magarac je bio negde na kraju, nosio je teret, a ja, kao amblem moći, bio sam uvek blizu kraljevskog para. Kad smo stigli u Beč, saznao sam da je magarac slomio nogu kad smo prelazili Brener, i pustili su ga za sobom, da umre sam. Bio sam jako žalostan… A tvoja priča je dobra. Marija, Maksimilijanova žena me je jako volela. Dokazao sam slonovsku pobožnost kad sam kleknuo ispred katedrale Svetog Antona u Padovi. Maksimilijan je isto bio zadovoljan, jer nije morao da dokazuje svoje katoličanstvo – ja sam to uradio umesto njega. Samo sam činio uslugu svom vodiču, ništa drugo. Moj najveći uspeh, po kojem su me Bečlije zapamtile, bio je kad sam devojčicu digao surlom i vratio je među narod. Šta su pobogu mislili? Da slonovi gaze sve pred sobom? Da mi je sunce udarilo u oči, ja bih se jednostavno zaustavio; ovako sam lepo video mladunče i uklonio ga. Nisam bio siguran da li bi se snašla među mojim nogama, kako to znaju naši mladunci: oni su uvek u dodiru sa majkom, pod njom, oko njenih nogu, niko ih ne sme gaziti, čak ni mladi glupi mužjaci, koji ne znaju oko mladunaca. Nego čuj, meni je ovde sasvim prijatno: toplo je, sumrak – to slonovi najviše vole, nisam gladan ni žedan, trava je meka. Sve mi se čini da prepoznajem kraj, ali se u stvari ne sećam.
– Mi smo na zamišljenoj alpskoj livadi, leto je, sve prijatno miriše. Sigurno se ne sećaš, jer si kroz ove krajeve putovao zimi.
– Dupe mi se doslovce zaledilo. A u Beču, istina je, uglavnom sam išao u pratnji po ulicama i hranio se, kad je bilo toplo, na poljima oko štala. Sad ću ja malo da prilegnem. Jesi li ikada jahala slona?
– Nisam.
– No, onda stani na moje koleno, pa se popni na vrat i lezi, možemo zajedno da malo dremnemo.
– To je jako ljubazno od tebe.
– Za uzvrat možeš da mi ispričaš još jednu priču, recimo o miševima. Kod nas je u štali bilo mnogo miševa, i znam da me je mama opominjala da ih ne diram, jer su sveti. Nije mi objasnila zašto. U Lisabonu su mi neki mali bezobraznici donosili miševe u štalu i očekivali da se jako uzbudim, pa nisam.
Kad kažeš… Na tebi je jako prijatno! A sad, priča. Miš je htonično stvorenje u mnogim mitologijama i sistemima verovanja, koje živi u rupama i u tami. Brzina ga svrstava, zajedno sa pilićima i nekim insektima, poput leptira, među stvorenja koja nose duše. Kao životinja iz senke, miš se sigurno nije popeo visoko na lestvici verovanja u drevnim mitologijama, ali je u poljoprivrednim kulturama došao na loš glas zbog uništavanja zaliha hrane. U verovanjima o miševima, htonski element ostao je najizraženiji. Tako Ajlijan navodi da su se na mestima u blizini Tebe često viđali miševi čiji je donji deo tela još uvek bio od zemlje, a čiji se gornji deo već pretvorio u meso. Dalje, on navodi fantastične „dokaze” da je na putu od Napulja do Puteolija bio svedok kiše žaba čiji su gornji udovi već bili formirani, dok su donji još bili od blata.
Slična ovoj vrsti htonske veze je i priča o prirodnoj smrti miša, kada delovi mišjeg tela nestaju jedan po jedan, a miš se raspada dok umire, kao da, kada je mrtav, nikada nije uopšte postojao. Priča je verovatno stvorena da objasni izraz „kao mišja smrt“. Ovakvi primeri fantastične biologije verovatno su ukorenjeni u zaboravljenim verovanjima i kultovima. Oni pripadaju eri racionalnog objašnjenja i institucija kao što su bile helenističke biblioteke, izdavačke kuće i krugovi čitalaca, u kojima se raspravljalo o takvim temama. U mnogim slučajevima, fantastično delo jednostavno je priča koja je ispunila prazninu u eksperimentu ili posmatranju. Čak i Aristotel i Teofrast, veliki autoriteti, pominju takve priče ili verovanja u svojim spisima o životinjskom svetu. Ali mora se razumeti da je njihova osnovna naučna namera bila klasifikacija znanja i stvaranje sistema ili kategorija, odnosno ambicioznog uređenja sveta za pogled filozofa. Sa stanovišta izučavanja antičke mitologije, ovi naučni preseci daju dragocene podatke o očuvanju ostataka verovanja i mitoloških priča, njihovom opstanku u dokumentima naučnog diskursa i istovremeno brzog propadanja – kada naučno proučavanje gubi svoje mesto i značaj u društvu, i zamenjuje ga sujeverje.
Kandula je glasno zevnuo.
Vratimo se mišu. Verovanja o tome uključuju i to da se mišje jetre obnavljaju u skladu sa lunarnim ciklusima, ili da se svakog meseca ponovo stvaraju i nestaju. Ova predstava ni na koji način nije povezana sa anatomijom, već je upisana u druge semantičke kodove i kolektivno pamćenje. Povezivanje organa koji je u antičkim verovanjima centar strasti – i miševa dakle – očigledno povezuje ove životinje sa – ženama. Antički filozofi, uključujući Aristotela, verovali su da je ženski rod smešten negde između životinja i ljudi (muškaraca). Pleme, odnosno ženska rasa često se izjednačavala sa jednom od životinjskih vrsta, ili se pretpostavljalo da postoje razlike zbog kojih svaka žena potiče od različite životinjske vrste. Prema tim verovanjima, miševi su izuzetno plodne životinje, jer u istom leglu rađaju mnogo mladih. Ako su ranije miševi jeli mnogo soli, generacija će biti još brojnija. Ajlijan navodi neke izreke i citate iz komedija u kojima se miševi povezuju sa ekstremnom ženskom seksualnošću. Istini za volju, verovanja o ženskoj seksualnosti često su toliko bliska fantastičnome, da dodavanje mišjeg narativa ne menja mnogo. Strastvena žena se oglašava kao (beli) miš tokom vođenja ljubavi, miševi su uvek napaljeni, a mišja rupa je verbalni simbol nezasitne seksualne želje. Ceo ovaj semiotički kompleks povezuje žene, seksualnost i strah od smrti i svega htoničnog.
Važan element u mitologizaciji miševa bila je njihova kulturna uloga, dobro shvaćena kao opasnost: invazije miševa koji su uništili polja, ili stalno prisustvo miševa koji bi mogli uništiti sve zalihe hrane. U nekim delovima antičkog sveta, na primer u Egiptu, mačka je svakako postala sveta životinja zbog svojih zasluga u uništavanju miševa i čuvanju žitnih skladišta. Miševi se mogu otkloniti i ritualnim postupcima. Božanstvo povezano sa miševima je Apolon. Jedan od njegovih epiteta je i Zmintej, što bi se moglo prevesti kao „mišoubica“. Ovaj Apolon bio je posebno poštovan u Troadi. U hramu Apolona Zminteja uzgajani su i hranjeni pripitomljeni miševi – o državnom trošku. Beli miševi imali su gnezda oko oltara, a prikazan je i miš u blizini Apolonovog tronošca. Mitološka priča je jednostavna – stanovnici Troade stradali su od najezda miševa koji su uništavali njihovu žetvu, pa su se obratili Apolonu, koji im je preporučio da mu dodatno žrtvuju. Prema drugoj verziji ove mitološke priče, Krićani su želeli da osnuju novu koloniju, ali im je proročište u Delfima, odnosno opet Apolon, savetovalo da je osnuju tamo gde će oni koji su rođeni sa zemlje krenuti u rat protiv njih. Krićani su se zaustavili u Hamaksitu u Troadi, gradu sa kojim je povezana i prethodna priča, i tu se ulogorili. Tokom noći, miševi su napali logor i pojeli sve njihove štitove i tetive. Bez oružja, Krićani više nisu mogli napred i shvatili su da se proročanstvo boga Apolona ostvarilo. Tu su osnovali koloniju i izgradili svetilište Apolonu Zminteju.
Miševi su svakako bili ambivalentna bića u antičkoj mitologiji, ali kućni miš nije bio opasan po život. Stoga su mnoge mitološke priče ili jednostavno predanje ograničeni na malenost i plašljivost miša. Poljski i kućni miševi plašljive su životinje, verovalo se u antici, dok su pomorski miševi imali debelu kožu i jake zube i mogli su da se nose sa većom ribom – to je njihova glavna hrana. Na ovom mestu može se uočiti i određena društvena projekcija, koja se često susreće u literaturi i retorici helenističkog perioda – pomorci kao društvena grupa odlikuju se hrabrošću i borbenošću, dok su stanovnici sela, koji nikada ne napuštaju svoje prebivalište, podložni strahu.
Miš je, kao metafora malenosti i štetnosti, imao trajno mesto i u moralističkim narativima od antike do danas. Ova vrsta narativa uključuje i verovanje da je miš jedina životinja koje se slon plaši, trag starih verovanja o malim životinjama koje nose dušu i komuniciraju sa Donjim svetom. U ovaj kontekst mitološko-moralističke fantazije možemo smestiti i najistaknutiju mitizaciju miševa u savremenom svetu – Diznijevog Mikija Mausa. Pored toga što je Dizni mrzeo mačke, stvaranje ovog snalažljivog lika koji može da pobedi mnogo jače od sebe poklapa se sa velikom ekonomskom krizom u SAD, kada su čast i ugled radnih ljudi, posebno muškaraca, bili suštinski ugroženi. U popularnoj kulturi antike, kult i ritual često se susreću sa komičnim: tako su miševi dobili svoju ulogu u epskoj burleski Sukob žaba i miševa, koja parodira Homerovu Ilijadu. Period kada je ova parodija nastala nije precizno određen, ali je izvesno da su u ovom književnom dragulju uživali svi koji su dobro poznavali Homerove epove. A pošto su oni bili temelj antičkog obrazovanja, u parodiji su mogli da uživaju svi pismeni. Grčki i trojanski heroji mogu se prepoznati u likovima miševa i žaba, svi nose imena koja odgovaraju žabljem i mišjem svetu. Kada danas čitamo ovo zanimljivo i zabavno delo – za koje neki veruju da ga je napisao sam Homer – vidimo u njemu prvenstveno napad na apsurdnost rata.
Miševi su zauzeli važno mesto u magijskoj i čarobnjačkoj praksi. Istrajnost tradicije gatanja i veza sa Apolonom su najizraženiji: donedavno je jedna od važnih sajamskih i cirkuskih atrakcija bio beli miš koji je birao „proročke“ poruke. Ako razmislimo o nemilosrdnoj upotrebi laboratorijskih miševa, na kojima danas testiraju manje-više sve što može da ugrozi čoveka, od kozmetike do najmoćnijih lekova, onda je jasno da „proročanstvo“ može da dobije veoma različite, i mnogo kobnije priče.
– Iskreno, ovo je bilo malo dosadno. Ispričaj mi nešto bez „naracije“! Evo, recimo, žabe. Mama mi je isto tako strogo zabranila da nešto naškodim žabama. Rekla je da nam žabe donose zdravlje i prijatelje. Jedna žaba živela je blizu nas u štali, i noću je pevala. Mama bi joj svako jutro zahvalila na pesmi i preporučila me njoj u zaštitu.
Evo priče o žabi: žaba iza sebe ima tako bogatu kulturnu istoriju i toliko je upisana u verovanja mnogih starih i novih kultura da na nju moramo gledati kao na opšte antropološko nasledstvo i centralni simbol mnogih postupaka i ponašanja ljudi.
Žaba je vodozemna životinja iz grupe anura (na grčkom znači „bez repa“). Poreklo njenog grčkog naziva batrahos još nije utvrđeno, što neki lingvisti objašnjavaju jezičkim tabuima povezanim sa žabama. U istoimenoj Aristofanovoj komediji, žabe, ili glumci obučeni u kostime koji verovatno podsećaju na žabe, nastupaju u horu i ispuštaju poznati zvuk brekekeks-koaks-koaks (krek-krek-kvak). U komediji, pozorišni bog Dionis silazi u podzemni svet da bi vaskrsao svog popularnog tragičara Euripida, ali Ajshil pobeđuje u pesničkom takmičenju među mrtvim pesnicima. Žabe su stvorenja podzemnog sveta, povezana sa mrtvima, demonima u životinjskom obliku: verovanja o žabama kao demonima su i danas živa. Svi demoni smrti povezani su sa plodnošću, reprodukcijom i seksom: mnogi od ovih demona su žene. Sa velikim brojem jajašaca koje ostavlja za sobom, žaba je simbol plodnosti u drevnim verovanjima na Balkanu i Evropi, a pojavljuje se i kao božanstvo plodnosti. U srednjem veku se verovalo, a ovaj recept navodi i Albert Veliki, da jezik žive žabe stavljen na srce usnule žene garantuje da žena neće lagati. S druge strane, već je rimski enciklopedista Plinije tvrdio da kosti žaba, posebno kosti onih žaba čije su leševe pojeli mravi, garantuju uspeh u ljubavi, a mogu i da dovedu hladnu vodu do ključanja i umire besne pse. Srednjovekovni zavodnici nosili su žablje kosti u odeći blizu genitalija. Poznata priča o princu pretvorenom u žabu, koji se ponovo pretvara u poželjnog mladoženju kada ga poljubi mlada žena (najbolje princeza), govori o plodnosti i seksualnosti, ali u formi koja je prihvatljiva za mlađe slušaoce.
Žabe su se u narodnoj medicini koristile za lečenje mnogih bolesti, od trovanja i povraćanja do raka. Demonska priroda žabe sačuvana je u verovanju da žaba zimi umire, a u proleće se ponovo rađa. U to je uveren i Plinije. Ciklus smrti i ponovnog rađanja karakterističan je za kultove plodnosti. Ako kao demonska životinja figurira i u Apokalipsi, gde tri ogromna demona u vidu žaba izlaze iz zmajevih usta, kao stvorenje između sveta živih i mrtvih pomaže živima u raznim prilikama. U Bretanji se veruje da je ubijanje žabe težak greh, koji se može osvetiti smrću deteta osobe koja je ubila žabu. Žaba predviđa kakvo će biti vreme, pa se žaba nekada stavljala u staklenu posudu sa vagom, kao živi barometar: žaba se penje ili ostaje na dnu i tako predviđa kakvo će vreme biti. U Aziji, posebno u Vijetnamu i Japanu, žaba je dobri duh putnika, jer se prema lokalnom verovanju uvek vraća na mesto gde je rođena i tako obezbeđuje srećan povratak. U nekim mitologijama, žaba je toliko moćna da nosi ceo svet na svojim ramenima: u drugim verovanjima, kornjača igra ovu ulogu. U Francuskoj i Velikoj Britaniji žaba simbolizuje sreću u domu, pa se nikada ne ubija u kući, dok se od pronađene mrtve žabe prave amajlije. Ova uloga žabe može se videti i u modi – nakit u obliku žabe štiti nosioca i privlači prijatelje. U 17. veku pacijentu se oko vrata stavljala živa zelena žaba: ako životinja umre, pacijent se smatrao izlečenim, pošto je bolest prešla na žabu. Ako žaba ne počne da slabi, to je bio loš znak za pacijenta. Na Siciliji je za sličnu svrhu na bolesno oko stavljana živa žaba, dok se u srednjoj Evropi verovalo da se artritis na rukama može izlečiti ako pacijent zadavi žabu rukama. Sedamdesetih godina prošlog veka otkriveno je da neke materije na koži zelene žabe snižavaju krvni pritisak: tako žaba i dalje predstavlja izazov za nauku, a posebno za medicinu. Na početku istorije moderne nauke su žablji kraci, koji su pomogli italijanskom naučniku Galvaniju da otkrije efekte struje. Mnogi od ovih postupaka – bez obzira na velike tabue – značili su nasilnu smrt životinje. Dakle, postavlja se pitanje kako su ljudi mogli da jedu ovu mitološki, ritualno i magijski važnu životinju. Ubiti žabu jedan je od najsurovijih postupaka ljudske svireposti prema životinjama: žabe se masovno love, trpaju u vreću i žive seku makazama, pri čemu se gornji deo tela odbacuje, a donji priprema za jelo. U mnogim zemljama, žaba je postala simbol ekološke svesti u osamdesetim godinama prošlog veka. Evropski stereotipi o žabama uglavnom se odnose na Italijane i Francuze („žabari“), a i na Ljubljančane. Ali žaba je, istina, plen dostupan siromašnima, pa se mora razumeti njena popularnost: ona je samo jedan od mnogih primera prenošenja kulinarskih hitova sa trpeza siromašnih na trpeze bogatih.
– Zgodna priča. Ko su te Snežana i Trnova Ružica?
– Nisu životinje. Kad te budu zanimali ljudi…
– Zasad, ne!
– Pričaj mi ti o kraljevom dvoru.
– Na kraljevom dvoru bilo je prelepih vrtova, dok je pogled dostizao. Tu je bilo i jezero sa lotusima. U vrtovima bilo je tigrova i pantera, koji su ljubazni, ali mogu da ogrebu: mama se naročito bojala za moju nežnu kožu, pa je bila na oprezu. U jezeru bilo je krokodila. Jedanput je jedan digao glavu kad sam se s mamom šetao po parku, i na glavi mu je bio veliki, rascvetan lotus. Ja sam se počeo smejati, ali su mama i tetke poludele: ne znaš kako izgleda kad tetke slonice nešto sebi uvrte u glavu, tu ni kralj ni bogovi ne pomažu. Kralj je zatim sazidao visoku ogradu oko jezera – ta voda ionako nije bila za piće – i uredio nekoliko novih napajališta. Tako su tetke osamile krokodile, jer njihova je uvek zadnja. Zato ti meni ispričaj nešto o krokodilima. Ako zahrčem, samo mi duni na uvo, odmah se budim.
Dogovoreno. Za Grke na severnoj strani Sredozemnog mora, krokodil je bio egzotična životinja. Tek u rimsko doba postao je deo svakodnevne ikonologije, zahvaljujući popularnim cirkuskim igrama. U ranim vremenima, krokodil je bio poznat uglavnom iz opisa grčkih putnika i istoričara, kao što je Herodot. Sa širenjem grčkog sveta ili kulture, koje je obezbedio Aleksandar Veliki, krokodil se ponovo našao u spisima ili opisima naučnika, u vizualnoj kulturi i popularnim religijama, ili u mešanju egipatskih i drugih kultova u sredozemnom basenu. Kao „nedomaći“, krokodil je preuzeo ulogu zle životinje: nije mnogo pomoglo ni to što su ga Egipćani smatrali svetim, ni što je mumificiran, niti što je u grčko-egipatsko doba neki grad dobio ime Krokodilopolis. Stoga je njegova pozicija u mitološkim pričama bila veoma ograničena, jer su sve kasnije intervencije zapravo bile pokušaji da se promeni prvobitno nepoverenje i unesu nova verovanja o njegovoj korisnosti.
Pošto krokodil nije bio posebno važan element poljoprivrednih rituala – barem ne u Grčkoj – ostao je zla i zastrašujuća životinja, bliska demonima, nakazama i čudovištima. Tako je ostalo verovanje da je krokodil besmrtan ili da kada umre, iz njega se rađa škorpion. Verovanje da je krokodilov rep pun otrova može se povezati sa ovom pričom. Naučnike su više zanimali tehnički problemi tela tako velikog reptila: koliki može biti krokodil, da li ima pokretnu gornju ili donju vilicu, koliko jaja polaže itd. Upravo iz kombinacija ova dva opisa te životinje nastale su dodatne mitološke priče, verovanja i objašnjenja, koja uglavnom pripadaju popularnoj kulturi razvijenih gradova helenističkog sveta.
Neki od naučnih opisa imaju istu strukturu kao i današnji dokumentarni filmovi, na primer na televizijskom programu Discoveri: strpljivi helenistički posmatrač egipatske prirode otkrio je – i opisao – da krokodil pliva otvorenih čeljusti i da mu se u ustima formiraju pijavice koje izazivaju jak bol. Da bi ih se otarasio, krokodil poziva egipatskog kormorana, i zatim leže na obalu širom otvorenih usta, okrenut suncu. Ptica uleti u usta i neustrašivo kljuca ukusne pijavice, dok krokodil strpljivo podnosi nove bolove i odriče se ptičjeg obroka samo da se otrese još gore nevolje. Egipćani su po ponašanju krokodila mogli da procene koliko će Nil u datoj godini poplaviti, od čega je zavisio život cele zemlje. Zbog toga su pratili gde je krokodil položio jaja, jer će ona uvek biti iznad površine vode. Na osnovu toga, ljudi su mogli da izračunaju nivoe poplava, planiraju postavljanje sistema za navodnjavanje i izračunaju plodnost zemljišta za narednu sezonu. S druge strane, krokodil, više od bilo koje druge životinje, predstavlja opasnost za ljude: može da se sakrije ispod grana i delova drveća koji plutaju rekom i tako se prišunja sve do obale, gde ljudi sakupljaju vodu. Kada je dovoljno blizu, krokodil skače i vuče svoj ljudski plen duboko u mutnu vodu.
To kažu naučnici, ali obični ljudi su pripisivali još više zanimljivih svojstava ovim životinjama. Egipatska verovanja o krokodilima su ponovo i ponovo oživljavana. Grci su verovali da se ribe mogu dresirati, ali ih je bilo malo teže ubediti da se i krokodili mogu dresirati na isti način – a takve su bile priče iz Egipta. Prema ovim pričama, sveti krokodili su ne samo obučeni da ne napadaju ljude, već su čak dozvoljavali svojim ljudskim prijateljima – sveštenicima, da im čiste vilice, koje su inače slaba tačka krokodilovog organizma. Proricali su iz ponašanja svetih krokodila: tako je omiljeni krokodil egipatskog kralja Ptolomeja (izvor ne precizira koji tačno) odjednom prestao da jede hranu iz ruku svog gospodara i prestao da mu dolazi. Sveštenici oko Ptolomeja zaključili su da je kraljev život na izmaku i posle nekoliko dana on je zaista umro. U nekim egipatskim mestima, kao što je Ombos, stanovnici su poštovali krokodile kao vrhovne bogove, ili, kako kaže grčki autor Ajlian, „kao što mi poštujemo olimpijske bogove“. Poštovanje je otišlo toliko daleko da su roditelji deteta koje je odneo krokodil proslavljali taj događaj jer je njihovo potomstvo otišlo pravo u nedra Boga. Istovremeno, bacali su glave svih ulovljenih životinja u reku kao žrtvu bogu krokodilu, i bili su srećni ako bi se zveri odmah pojavile i zgrabile glave. Ali, odmah dodaje Ajlijan, postoji i drugi narod, u okolini Tintira, koji prezire krokodile. Žive ih hvataju u mreže, a onda ih raspnu među drveće na obali, tuku i bičuju dok krokodilove suze ne poteku: onda ga raskomadaju i pojedu. Kažu da su ovi običaji osvete nastali kada je u prošlosti krokodil pojeo ćerku faraona Psamenita, koji je bio pravedan i milosrdan vladar. Dok na drugim mestima duž Nila ljudi ne smeju da umaču noge u vodu i ne mogu bezbedno da hodaju pored obala, stanovnici Tintire mogu slobodno da plivaju u reci, jer znaju da pogode krokodila u oko, ispod pazuha, ili u stomak tako da ovaj pobegne.
Često su verovanja o krokodilima umotana u navodna znanja o ovoj životinji: ovo je dobar primer kako se propaganda kombinuje iz podataka nauke i mitoloških priča, ponekad samo sujeverja. Krokodil je tako postao lukava i zla životinja koja se okrutno odnosi i prema svom potomstvu. Ako mladunci nešto brzo ne zgrabe i ubiju u prvim trenucima života, pošto se izlegnu, majka ih odmah sama ubije, jer ne pokazuju osobine urođene svojoj vrsti. Najgori primer krokodilove zlobe je, međutim, to što postavlja zamke ljudima i životinjama, posebno kamilama, magarcima i konjima, koji su mu omiljena hrana. Krokodili znaju da odaberu mesto na obali, jer iz vode dugo posmatraju šta se tamo dešava, i mogu satima da se ne pomere. S vremenom biraju mesto gde se put kojim idu ljudi i životinje približava vodi i gde je strm. Krokodili onda noću donose vodu u čeljustima i njome posipaju mesto. U zavisnosti od vremenskih uslova i karakteristika terena, ovaj proces može potrajati, ali u određenom trenutku staza postaje klizava i nesuđeni prolaznici sa svojim životinjama ulaze pravo u zamku za krokodile: skliznu i padaju tamo gde ih krokodili čekaju.
Numerologija je takođe uključena u sujeverja: krokodil polaže šezdeset jaja šezdeset dana, kičma mu se sastoji od šezdeset pršljenova, šezdeset dana u godini spava u blatu, ima šezdeset zuba i živi šezdeset godina.
Zbog svih ovih verovanja i odsustva krokodila u osnovnoj mitološkoj zoologiji Grka, ova zver nije uspela da dostigne simboličke visine dinastičkog ili generalno herojskog predstavljanja, što se dešavalo drugim velikim predatorima opasnim po čoveka – lavovima, panterima, tigrovima, medvedima, zmajevima, zmijama. Krokodil je ostao zlikovac, često vizuelno povezan sa đavolima u hrišćanskim predstavama sudnjeg dana. Ovaj mitološki narativ najbolje je odgovarao motivu krokodilskih suza, lažnom znaku zlikovca koji se ne kaje, već samo planira novi zločin.
– Opet „narativ“, promrmljao je Kandula.
Ovaj znak neiskrenosti bio je posebno važan u hrišćanskom kontekstu. U priči o stanovnicima Tintire koji muče i tuku krokodile, Ajlijan pominje krokodilske suze, koje su logičan deo priče i svedočanstvo o najvećoj patnji životinje: ovo je trenutak kada ljudi odlučuju da je ubiju. Ideološki obrt upravo je uključivanje pojma hrišćanske iskrenosti u ovu priču, prilepljivanje konačne etikete zlom biću. Nesrećni krokodil, koji je u svom kulturnom kontekstu imao ambivalentnu ulogu, ali definitivno kultno utemeljen i sa mnogo mogućih značenja, posebno kao komunikator između sveta mrtvih i sveta živih, već je upao u kolonijalnu zamku tokom helenističkog perioda, jer više nije bilo moguće pronaći odgovarajuću mitološku „nišu“ za njega. Dok je u Egiptu, gde se smatralo da je carstvo mrtvih negde na drugoj strani Nila, gde počinje pustinja, krokodil mogao da nosi različita značenja, grčka vizualizacija mračnog, močvarnog i blatnjavog sveta mrtvih nije mogla da pronađe boljeg predstavnika.
– Pa da, rekao je Kandula. Mama me je plašila pričama o krokodilima. I nisam uopšte zadremao.
– Mogu li ja tebi da ispričam jednu svoju priču, pa da mi ti pomogneš svojim pamćenjem?
– Hajde!
Bila je nekad grupa putnika koja je iz mora po rekama stigla otprilike dovde. Hteli su da stignu do drugog mora, pa da se vrate u svoje krajeve. Sve se to događalo oko mora koje ti poznaješ, jer si plovio od Barcelone do Đenove. Pošto su shvatili da nema reke koja bi išla do mora, rasekli su svoj brod na mnogo komada, i na svojim ramenima ga preneli do mora, da bi ga ponovo sastavili. Posle je jedan mudrac smislio kako da to putovanje prenese u brojeve. Ti si jedinstven putnik, među mnogima koji su prolazili kroz ovo mesto, gde se odlučuje šta će se smanjiti, šta prepoloviti, šta će se doneti i šta odneti, ko šta nosi… Volela bih da znam da li si ti zaista bio tu.
– To nije priča, nego ispitivanje. Više volim kad ima mnogo neobičnih imena i predela, i hronologije koju ne razumem – i da je o životinjama. Zato si mi dužna još jednu priču… Ne znam. Sećam se lepog grada…
– Bresanone.
– Valjda. Tamo smo se nedelju dana odmarali, povratio sam snagu.
– Tako kaže Žoze Samarago. Tamo su posle otvorili hotel Slon, isto tako i u Salcburgu, i u Ljubljani. Gde si ti prošao, pustio si živo sećanje. Za ovaj zadnji grad te pitam. To je mesto odakle su oni sa lađom prenosili komade…
– To što si opisala svakodnevni je posao ujutru i uveče u karavanu: sve spakovati u komadima, pa uveče raspakovati, pa sastaviti, pa ujutro sve ponovo. Tog grada koji spominješ se ne sećam. Na putu su u nekom trenutku prestali da govore italijanski i počeli da govore nemački. Prenoćišta je bilo nekoliko, često kod lokalnih gospodara kojima je bilo čast da goste budućeg vladara. Bio je jedan takav dvor sa velikim, lepim vrtom, žalosnim u to doba godine. Sa jedne strane, iza ograde, spuštala se obala prema reci. Obala je bila strma i blatnjava, opasna za slonove, nisam ni pokušao da se približim. Bilo je mnogo ljudi koji su došli da me vide, davali su mi cele glavice ukusnog belog kupusa. Možda je to taj tvoj grad.
– Naše ljudsko kolektivno sećanje je ponekad predvidljivo: u Ljubljani je sećanje na slona Sulejmana živo, ali se u putanji vašeg kraljevskog karavana pojavljuje mnogo protivrečnosti. Ako je događaj neko izmislio, recimo vlasnik novog hotela, obično se nađe neko ko tvrdi da to nije istina. No ako se događaj zaista desio, on se bez negiranja očuva. Svako ko je živeo u gradovima Jugoslavije početkom pedesetih godina prošlog veka, seća se – kita, mrtve životinje koju su izlagali svuda, i nema nikoga ko bi tvrdio da toga nije bilo. A razlozi zašto je tvoj karavan tako putovao i dalje mogu biti nejasni, kao i ova grupa ljudi koja mene zanima. Ustvari si ti pravi Agonaut (tako su se zvali), sa stalnim pakovanjem i raspakiranjem, sa gubljenjem, sa senzacijama i čudima koja si izvodio ili izazivao. Najbolji do sada!
– No, verujem ti. A sada, još jedna priča, pa možemo da dremamo. Da li ti je udobno?
– Božanstveno! Tvoja glava je idealan jastuk, prevoj od vrata savršeno odgovara, kako god se okrenem, pa još toplota…
Pričaću ti o magarcu. Simpatični magarac biljožder, danas svojevrsni simbol sveta Sredozemlja, u antici je imao drugačiju poziciju, uglavnom zbog tabua i verovanja oko njega. Međutim, magarac, važan element mnogih kultova koji potiču sa istoka, nije imao sreće da bude povezan ni sa jednim olimpijskim božanstvom, čak i ako je bio stalni učesnik Dionisovog putujućeg pijanstva i glavno prevozno sredstvo pijanih Silena. Ali nešto je tačno: u narodnim verovanjima i popularnoj kulturi helenizma (u vreme posle Aleksandra Velikog) magarac je postao simbol preterane seksualnosti.
Tako, u zabavnoj priči koju je pisac/junak priče Lukije nazvao Magarac, mladić postaje žrtva loše priučene tesalijske veštice koja ga greškom pretvara u magarca umesto da ga nauči da leti. Njegov život u obliku magarca naporan je i uzbudljiv, a posle mnogih problema nađe se u rukama prelepe bogatašice koja se zaljubljuje u njega. Na kraju samo misli kako da se uz pomoć magije ponovo pretvori u čoveka – ali avaj, lepotici je bio zanimljiv samo kao magarac! Apulej je ovaj motiv razradio u svom veličanstvenom romanu Zlatni magarac: u njemu se preobražaj nazad u čoveka odvija u okviru kulta boginje Izide i ima sasvim drugačiji skup značenja.
Stariji tragovi kultova magaraca nalaze se u vavilonskim i drugim kulturama, i u Egiptu. U grčkoj mitologiji postoji priča koja je značajno povezana sa Vavilonom. Supružnici Klejnis i Harpa iz Vavilona imali su četvoro dece, ćerku Artemidu i sinove Likisa, Ortigisa i Harpasa. Sva ova imena odnose se na ptice. Klejnis je bio ne samo obožavalac, već i ljubimac Artemide i Apolona, odnosno božanstava kojima je bilo prilično teško ugoditi i koja su bila poznata po nerazumnim kaznama… Sa željom da što više ugodi Artemidi i Apolonu, Klejnis je odlučio da u žrtvu uvede nešto novo, žrtvovanje magaraca, jer je čuo da su Hiperborejci, stanovnici krajnjeg severa i Apolonovi omiljeni ljudi, žrtvovali magarce svom bogu. Tako je Klejnis počeo da žrtvuje magarce Apolonu, ali je bog zabranio ovaj oblik žrtvovanja i stavio do znanja da više voli koze i ovce. Klejnisovi sinovi Likis i Harpas očigledno nisu razumeli Božju poruku, jer su nastavili da mu prinose magarce. Apolon se toliko naljutio da je poslao besnilo na magarce. Počeli su da napadaju ljude, odnosno Klejnisa i njegovu porodicu. Situacija je bila toliko strašna da su se drugi bogovi sažalili na Klejnisa i njegove bližnje i pretvorili ih u različite ptice…
U ovoj mitskoj priči, pored jasne poruke da bogovima treba ponuditi samo – ili bolje rečeno, sve – ono što traže, vidimo izvestan kultni sloj, koji mi još ne razumemo najbolje. U nekoj lokalnoj verziji kulta Apolona, magarac je očigledno bio tabu. Najjednostavnije tumačenje ovoga bi moglo biti da je ova životinja uznemirila ne samo Apolona, već i devičansku boginju Artemidu, budući da je magarac bio snažno povezan sa Dionisom, a preko njega i sa vinogradarstvom i oblikom lova koji je izrazito odstupao od njenog visoko kodiranog načina. Njegov oblik lova bilo je pijanstvo, trans, a plen je bio raskomadan (grč. sparagmos), za razliku od Artemidine taktike zasede i opkoljavanja.
U drugoj mitskoj priči možemo uočiti tehniku sastavljanja „manjih“ priča na osnovu većih narativa. Na primer, uz mit o titanu Prometeju, koji je ukrao vatru od bogova i dao je ljudima, postoji dodatna priča o magarcu i zmiji otrovnici sa nadimkom „žedna“. Pošto je vatra ukradena, Zevs je obećao da će onome ko bude doneo informaciju o ukradenoj vatri dati lek za obnavljanje ili produženje života. Poslao je magarca na zemlju sa lekom na leđima. Bilo je leto, magarac je ožedneo i stao kod izvora da utaži žeđ. Ali zmija, čuvar izvora, nije mu dala da dođe do vode. Konačno su se složili: zmija je dobila lek i obnovila svoj život (grčka reč geras, starost, označava i staru zmijsku kožu), ali je ostala zauvek žedna (otuda joj i naziv). Magarac je, međutim, utažio žeđ i od tada je mogao dugo da izdrži bez vode. Ajlijan posebno ističe da ovu priču nije sam izmislio, već da ju je Sofokle već pomenuo mnogo ranije. Srećna je koincidencija da je sačuvan ovaj fragment inače nepoznate Sofoklove satirične drame.
Na Bliskom istoku postoje drugi tragovi kulta magarca i tabua vezanih za ovu životinju. U Egiptu su sledbenici kulta Sarapisa mrzeli magarca i nisu voleli zvuk trube jer ih je podsećao na njegovo riganje. Neki persijski vladari namerno su vređali Egipćane žrtvujući magarca, kao što je Apolon bio uvređen takvom žrtvom! Članovi pitagorejskih klubova i škola smatrali su magarca najneprimetnijim od svih životinja za muziku. Verovali su da je čudovište Tifon (sa stotinu zmijskih glava, vatrenih očiju i gromoglasnog glasa) u srodstvu sa magarcem, a da magarica nikada ne rađa blizance, tako da je životinjska vrsta koja nije dovoljno plodna.
U pričama je i mazga – rezultat parenja magarca i kobile, odnosno životinje koja ne može da dobije potomstvo. Izgubljena značenja kultova magarca bila su dobra polazna osnova za razmišljanja o ljudskom ponašanju. To što magarac siluje kobilu, na primer, protumačeno je kao ljudska intervencija u prirodi, a filozof Demokrit je iz ovog slučaja razvio razmišljanja o ljudskoj agresivnosti, čiji je krajnji cilj profit – nova snažna radna životinja. Zanimljivo je da se konj ovde pojavljuje kao sila divlje prirode, a magarac kao sastavni deo ljudskog sveta ili kulture.
Pored ovog kultnog „zamračenja“ uloge magarca, zanimljivo je da su rasprostranjena verovanja o magarcima krenula putevima koji su u potpunoj suprotnosti sa današnjim stereotipima. Tako Ajlijan, autor teksta O životinjama, tvrdi da u Indiji imaju divlje magarce sa rogom na glavi, sposobne da ovim rogom ubiju konja i jahača. Pošto su nepobedivi kao krdo, ne mogu se uhvatiti i ukrotiti, mogu se ubiti samo kopljem ili lukom i strelom. Ovi magarci beli su, sa grimiznom glavom, tamnoplavim očima, rog im je promenljive boje, od bele preko crvene do crne na vrhu. Iako su spori kad počnu da trče, kada krenu brži su od bilo koje druge životinje. Njihov rog je najvredniji plen: od njega prave pehare iz kojih piju samo najugledniji i najbogatiji Indijci. Kad piju, „obdare“ rog svojim zlatnim prstenovima kao neki sveti kip. Ko pije iz ovog roga sigurno neće biti žrtva teških bolesti, konvulzija, epilepsije, otrova, a ako je slučajno progutao otrov, povratiće ga. U ovoj priči očigledna je kombinacija raznih elemenata znanja o dalekim mestima, i verovanja, egzotike i fantazije – svih početnih elemenata kolonijalnog imaginarija.
Vizualna građa koja nam je sačuvana od antike svedoči o upotrebi magaraca u svakodnevnim poslovima, nimalo drugačijim od onih u modernom vremenu. U potrazi za izgubljenom karikom u kultnom lancu koji povezuje različita verovanja i tabue o mediteranskim magarcima, možemo se poslužiti paralelama iz nešto kasnijih vremena, koje nas dovoljno jasno upućuju na zabranjena značenja. Dolazak Isusa na magarcu u Jerusalim ukazuje na promene u značenju i revolucionarne razlike koje donosi nova religija: u izvesnoj meri to je karnevalski preokret sa rušenjem starih vrednosti i uvođenjem novih. Karneval u srednjovekovnoj Evropi takođe je koristio magarca kao figuru preokretanja sveta: pribijanje Hrista na krst zamenjeno je u karnevalskoj praksi pribijanjem magarca. Isto tako, magarci, ili priviđenja sa delovima magarećeg tela, pojavljuju se u mnogim scenama sudnjeg dana, među đavolima i demonima. Sve ostalo što danas čini popularnu kulturu potiče odavde: magarac kao simbol gluposti, neuspeha u školi, tvrdoglavosti.
Bez obzira na Isusovu hrabru intervenciju u kulturi, magarac je i dalje obeležen svojim seksualnim značajem i položajem radnika u poređenju sa konjem, životinjom vojnika i lovaca. U antici je seksualna moć konja igrala izuzetno važnu ulogu u kultovima, a zajedno sa njima i u mitskim pričama. Veliki bogovi ljubavnici, posebno Posejdon, često se pojavljuju kao konji, vetar i voda se u mitovima vezuju za konje, a postoje i krilati konji. Da li je društveni položaj magarca u visoko organizovanoj zajednici sa gradovima i poljoprivredom u nekom smislu zaista uništio dotadašnju kultnu istoriju ove životinje i zauvek je smestio u svet kulture? U antici, odnosno u vreme kada je muška seksualnost bila neosporno povezana sa moći, društveni status mogao je pomoći da se cenzurišu stariji kultovi i ograniči seksualnost magarca – to jest, radnika ili roba – na smeh, karneval i potcenjivanje.
– Stvarno ste vi ljudi neobični: nikad ne bih pripisao takve osobine svom pokojnom prijatelju. A neke izazivaju divljenje! Hajde da mi sad dremamo.
Pustio je dug uzdah niz surlu. Sledio je zvuk sličan potoku koji žubori preko kamenja. Iza njegovih ušiju bilo je još toplije; tamo je postavila šake. Na slonovim leđima krenula je preko polja koja su polako nestala u tami, prema nekom novom svetu u koji je, zajedno sa Kandulom, nešto prenosila, i znala je šta je to, i sa čim to treba sastaviti ujutro. Jednoga jutra, na nekom polju, naći ćemo magarca koji je voleo da sluša starogrčki, kako preživa u retkoj senci masline. Malo šepa, ali ide, jer ovde više ne nosi teret. Nekog drugog dana u sumrak, gledaćemo magarac i ja, u senci nekog mirisavog drveta, recimo smokve, kako Kandula, koji opet ima svoja muda (u Lisabonu su mu ih stisnuli, dok je bio sasvim mlad), u slonovskoj strasti zvanoj must, sa smolom zvanom temporin koja mu teče iz žlezda na slepoočnicama, proganja slonicu u estrusu. Na kraju polja naslućujemo tetke-slonice i ponosnu mamu, kako suznim pogledom prate očekivano buđenje.
– Da li je ovo sreća? pitam Lukija.
– Skoro kao kad mi čitaju na grčkom, kaže Lukije – dobro je što se više nikad nisam vratio u ljudsko obličje. Morao bih da pišem, kao ti.
Peščanik.net, 07.09.2024.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Slatki balkanski san Rige od Fera
Svetlana Slapšak – Čitanje Dubravke i Biljane
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Mossadove vragolije - 21/09/2024
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024
