Kada se u Letoniji, Litvaniji ili Estoniji okupe najstariji, često pričaju o Sibiru. Četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, Staljin je tamo preselio stotine hiljada građana ovih republika. Kao razlog za deportaciju, u zvaničnim dokumentima je bivalo beleženo: zato što su sa Baltika. Ko se aktivno suprostavljao Moskvi, na primer krijumčario litvanske knjige preko poljske granice, tome je pretio gulag.
Posle Staljinove smrti prognani su se postepeno vraćali kućama, u koje su ponekad bivali useljeni etnički Rusi ili Letonci verni Moskvi, dok su u mnogim drugim slučajevima kuće bile sasvim zapuštene. Deca koja su rođena u Sibiru teško su dolazila do mesta na studijama. I tokom devedesetih bio je primetan jaz između dece prognanih i dece onih koji su iz ugla povratnika iz Sibira sarađivali sa režimom i koji su profitirali od patnje prognanih. Roditelji su svoju decu učili ko je pripadao kojoj strani.
Posledica ovih iskustava je jedna prilično čudna istorijska slika. Ona se ne ispoljava samo u skandaloznim epizodama kao što je odavanje počasti letonskim SS veteranima u Rigi, ili u tome da estonski ministar odbrane Mart Lar želi da donese zakon kojim bi estonske SS dobrovoljce proglasio borcima za slobodu. Ispoljava se i u svakodnevnom životu. Ko je šezdesetih i sedamdesetih odrastao na Baltiku, ne kaže da se igrao policajaca i lopova nego je radije ulazio u uloge „zlih“ sovjeta i „dobrih“ vojnika Vermahta, a omljena su mu bila „Šumska braća“, antikomunistički partizani koji su sarađivali sa Vermahtom.
Do jednog određenog stepena, ovakva izvrtanja istine su istorijski razumljiva. Baltički narodi su se 1918, posle dužeg perioda pod vlašću carske Rusije, izborili za nezavisnost. Nakon toga, kada su na osnovu pakta između Staljina i Hitlera ove zemlje obećane Sovjetskom Savezu, Litvanci, Estonci i Letonci su se nadali da će kao saveznici Hitlera ponovo dobiti slobodu. Pre svega zato što je nacional-socijalistička ideologija Slovene smatrala nižom rasom.
Ali patnja koju su iskusili mnogi sa Baltika pod Sovjetskim Savezom nije dovoljna da se objasni zaslepljenost kojom su ovi narodi obuzeti, posebno kada se radi o Holokaustu. Nisu samo oni iz SS jedinica u Estoniji okrvavili ruke ubijajući Jevreje, nego su i domaći dobrovoljci u paravojnim milicijama i policiji pomagali pri deportacijama i likvidacijama. Ta ubilačka mašina nigde nije tako efikasno radila kao na Baltiku. U Letoniji je na primer ubijeno 95% od 70.000 Jevreja.
U zvaničnoj istoriji Baltika, ove činjenice ne igraju nikakvu ulogu. Uloga žrtve je mnogo prijatnija, toliko da može da obuhvati i neke pojave novijeg datuma: kada baltički političari kritikuju odluke EU, porede je sa Sovjetskim Savezom. Ljudi na to imaju refleksnu reakciju: nacija je u opasnosti.
Kada Estonci i Letonci slave svoje SS veterane (Litvanija nije imala svoju posebnu SS jedinicu), onda to izgleda kao kada bi neko u nemačkom baru rekao: „Pod Adolfom je bilo manje nezaposlenih“. Nacional-socijalistička vladavina terora se ne može podeliti na dobre i loše delove, na autoputeve i Holokaust. Ko pokušava da predstavi da su baltički SS borci nosili samo politički nekorektnu uniformu, taj o istoriji ništa ne zna, jer u njoj nema ni čisto crnog ni čisto belog i sve je međusobno povezano.
Ali mlade demokratije u istočnoj Evropi su još uvek labilne, i gubitnici nakon promene su podložni jednostavnim objašnjenjima: ko je danas nezadovoljan, glorifikuje prošlost. Na Baltiku se ljudi doba nezavisnosti između dva svetska rata sećaju kao starih dobrih vremena, iako su tada u njihovim državama na vlasti bile nedemokratske vlade, koje su na vlast došle pučem.
Činjenica da se nemački političari, u intervjuu za TAZ, uzdržavaju od izjava o ovom pitanju je sasvim razumljiva. Bilo bi više nego neprikladno da nemačke diplomate podsećaju ove zemlje na njihovo učešće u Holokaustu. Bilo bi daleko prikladnije da to učini Evropski parlament ili Savet Evrope, kome pripada i Rusija.
Volker Schmidt, urednik političke redakcije Frankfurter Rundschau.
Frankfurter Rundschau, 11.01.2012.
Prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 14.01.2012.
