Problemi sa Resavicom odslikavaju pravo stanje u javnim preduzećima u Srbiji. Onim javnim preduzećima za koje Fiskalni savet godinama upozorava da su kamen o vratu privrede Srbije, dok Vlada godinama ponavlja da radi na reformisanju i profesionalizaciji njihovih menadžmenta.

Ovo javno preduzeće za podzemnu eksploataciju je godinama delilo milione na sponzorstva i donacije, ponašalo se „humano“, „korporativno odgovorno“, a od Vlade Srbije istovremeno dobijalo milijarde subvencija. Kriterijumi za dodelu donacija predviđali su da se daju za sport ili za verske potrebe, ali ne i za programe borbe protiv korupcije. A onda su u dve godine dvojica direktora uhapšeni pod optužbom da su primili mito.

U nadzornom odboru sedeo je javnosti nepoznati defektolog, pa ga je zamenio inženjer poljoprivrede, javnosti poznatiji kao Bidža iz Svilajnca.

Početkom 2017. ovo javno preduzeće nije imalo objavljen godišnji program poslovanja za 2016, jer ga Vlada još uvek nije odobrila.

Dok je Vlada uplaćivala milijarde dinara subvencija, ona nije dozvoljavala da Resavica poveća cenu uglja koji privatne firme preprodaju po višestruko višim cenama, na šta je ukazivao šef kancelarije Svetske banke.

Direktor Resavice je 2015. uhapšen i potom nepravosnažno osuđen zbog primanja mita. Taman biste pomislili da je to upozorenje kako ne treba da se radi, a 14 meseci kasnije uhapšen je njegov nekadašnji zamenik, koji je posle hapšenja postao v.d. direktora, pod sumnjom da je, baš u vreme kad je prethodniku izricana presuda, počinio isto krivično delo.

A tek su konkursi za izbor direktora i vršioca dužnosti tipični za sva javna preduzeća: v.d-i se smenjuju, mandati im ističu, oni ostaju na funkciji, menjaju se zakoni, raspisuju se konkursi koji traju u nedogled.

Posle promene vlasti u oktobru 2012. razrešen je tadašnji direktor Goran Bojić, a Vladan Milošević je postavljen za v.d. direktora. Dva meseca kasnije usvojen je novi Zakon o javnim preduzećima, koji je predviđao da se do juna 2013. raspišu javni konkursi za direktore svih JP, kao i da u v.d. stanju može da se bude najviše dva puta po šest meseci. U julu 2013. raspisan je konkurs za direktora Resavice. U oktobru iste godine Milošević je razrešen i ponovo imenovan za v.d. direktora. Posle šest meseci Vlada je u skladu sa zakonom konstatovala da mu ističe šestomesečni mandat i ponovo ga imenovala za v.d. direktora. Drugi mandat mu je istekao u oktobru 2014. godine, a mesec dana kasnije konkurs je konačno okončan i Milošević je imenovan za direktora.

Dva meseca kasnije, u januaru 2015. godine, Milošević je uhapšen zbog sumnje da je primio mito. Optužnica ga je, inače, teretila, da je od vlasnika kompanija koje su poslovale sa Resavicom zahtevao da mu „na ruke“ daju 10% od poslova koje je Resavica sklapala sa njihovim firmama, a od vlasnika jedne kompanije Milošević je tražio 300 dinara za svaku tonu uglja koju je rudnik isporučio, a od drugog 710.000 dinara da Resavica uopšte isporuči ugalj njegovoj kompaniji. Početkom 2016. je osuđen na četiri godine zatvora. U medijima nema vesti o drugostepenom postupku.

Mesec dana nakon hapšenja Miloševića, u februaru 2015. Vlada postavlja novog v.d. direktora – Stevana Dželatovića, „čoveka iz firme“ koji je na rukovodećim pozicijama bio od 2001, a od 2012. do 2015. bio zamenik direktora Miloševića.

U avgustu 2015. Vlada konstatuje da Dželatoviću ističe šestomesečni mandat i imenuje ga ponovo za v.d. direktora. U februaru 2016. i taj drugi, dozvoljeni mandat je istekao, Dželatović je v.d. direktora bez pravnog osnova, ali u martu stupa na snagu novi Zakon o javnim preduzećima koji predviđa da „period obavljanja funkcije vršioca dužnosti direktora ne može biti duži od jedne godine“ i da „isto lice ne može biti dva puta imenovano za vršioca dužnosti direktora“. Već 26. marta 2016. godine raspisan je konkurs za direktora Resavice, a Dželatović je postavljen za v.d. direktora, sada po novom Zakonu. I taj mandat mu je istekao krajem prošlog meseca, ali je nastavio da obavlja dužnost mimo zakona, sve do hapšenja.

A samo hapšenje, iako povod za ovu tragičnu skicu stanja, u stvari je jedino po čemu se Resavica razlikuje od prosečnog javnog preduzeća u Srbiji. Prethodnih godina uglavnom su, posle promena na lokalnom nivou, otvarane istrage (zvanične uz hapšenja ili samo tabloidne) protiv direktora izabranih na konkursima u vreme dok su „oni drugi“ bili na vlasti. Pa bi onda „sami“ podnosili ostavke kako bi se izabrao novi „profesionalni“ menadžment, ili bi ih smenjivali bez osnova, dok još traje istraga, a stranke bi predlagale nove kadrove. Mediji bi potom ućutali, do javnosti ne bi doprlo ni ko je oslobođen, ko optužen, a ko je sporazumno priznao krivicu, ko je bio timski igrač, a ko slobodni strelac. A problem je u tome što slika javnih preduzeća nije rađena u tehnici ulja na platnu već putera na glavi i što je malo verovatno da bismo na nekom suđenju mogli da saznamo ko je zastupao sitne privatne a ko krupne kriminalne interese.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 21.04.2017.

Srodni link: Zlatko Minić – Ćorsokak