VIII poglavlje iz autorove nove knjige „Ukrajinske vinjete. Zapisi o kulturi rata u susjedstvu”, u prevodu sa slovenačkog Marije Mitrović, predstavljene na XVI međunarodnom sajmu knjiga Biblioteke XX vek, 24.10.2024. u CZKD-u.
„U vreme uništavanja materijalnog, mi ćemo materijalno stvarati.“ Lesia Homenko, jedna od učesnica izložbe Forme prisutnosti, Kijev, 2023.
Koprena rata nadvija se i nad područje vizualnog. U vreme mojih putovanja po Ukrajini nije bilo mesta gde to nije bilo vidljivo. Već sam pomenuo sveprisutne zastave, nove spomenike, gredice sa cvećem u ukrajinskim bojama, reklame i TV emisije koje bodre vojnike na frontu, ruševine, razne uniforme, domoljubni dress code za civile, a sada svemu tome dodajem i likovno stvaralaštvo izloženo u galerijama i drugim prostorima, često i na ulici.
U prestižnom kijevskom Umetničkom arsenalu mogla se u proleće i leto 2023. godine videti izložba Oblici prisutnosti. Njen je cilj bio prikazati odjeke prve godine rata na likovnu umetnost. Zbog osećanja nepovratnih materijalnih gubitaka, likovno stvaralaštvo doživljeno je kao vid otpora, jer ono evidentira ratna razaranja objašnjavali su kustosi. Izložena dela su bila propraćena tekstovima sa ličnim pričama umetnika, koji su, po pravilu, počinjali ovako: „Od početka sveopšteg ruskog napada ja sam…“, što, zajedno sa dokumentarnim elementima ugrađenim u izložena dela, stvara utisak autentičnosti, neposrednosti. Izložba, piše u katalogu, govori o „sveprisustvu rata i predstavlja čin prkosa nepravdi i nasilju, a kroz taj prkos kuca sam život kao suprotnost pustoši i smrti“. Većinom su izložena dela bila minimalistička i monohromatska, a baš zato je bio jači njihov ispovedni i inovativni ton. Podsećala su me na neoavangardni trend arte povera, gde improvizacija, očiglednost prikazanog i odlučnost umetnikovog stava prevladavaju razne nevolje i oskudice.
U izložbenom prostoru kijevskog Instituta za istraživanje savremene umetnosti, koji deluje unutar Ukrajinske državne umetničke akademije, mogla se videti prigodna izložba grafika i kolaža na temu rata. Mogla se zvati i kao čuveni Gojin album – Grozote rata. Grafike su bile estetski vrlo jednostavne i efektne, iako sadržajno jednostrane i uverljive. Naravno, dominirale su plava i žuta boja, kao i crna i crvena, a kad je reč o motivima, preovladavali su motivi iz ukrajinske heraldike i narodne nošnje, s mnogo domoljubnih anđela, progonjenih i pobijenih civila, devastiranih predela, vojnika na frontu i tome slično. Nije, dakako, moglo da prođe bez posveta ukrajinskoj vojsci, pa i nekih kontroverznih jedinica. Od svega izloženog, moju pažnju je najviše privukla realistička statua balerine u gotovo prirodnoj veličini, opasana samoubilačkim prslukom sa palicama dinamita, sa u posmatrača uperenim kalašnjikovim.
„Evo, Guns N’ Roses, doslovce…“, pomislih.
Na kijevskim ulicama vide se plakati za izložbu mladih slikara pod naslovom „24. Pre i posle“, sa slikama mirnog života pre 24. februara 2022. i slikama bombi sa oznakom Z koje padaju na ukrajinske gradove posle tog datuma. Slične tim plakatima su potresne slike dečjih crteža izlepljene u čekaonicama, u poštama i mnogim drugim javnim mestima, sa prizorima ruševina, patnje, izbeglištva, majki sa decom, i pozivima „Zaustavite rat“. U Kijevu su organizovali i uličnu dokumentarnu izložbu na kojoj su zajedno prikazane slike ratnog razaranja Varšave u Drugom svetskom ratu i Mariupolja u ovom u kome je zemlja danas.
Na širokim drvenim pločama koje su štitile neke javne zgrade u Odesi, inventivni lokalni umetnici priredili su pitoresknu izložbu printova i crteža formata A4, koji skoro grafiterskom jednostavnošću i neposrednošću izražavaju odlučnost da se odupre neprijatelju, ali i antiratne stavove autora. Bilo ih je na stotine, od kojih su neki zaista bili krajnje oštre osude agresora. Na primer, uz sliku njujorških oblakodera u plamenu pisalo je: „11. septembar je u Ukrajini svaki dan… Rusija je teroristička država“. Tu je i slika koja pokazuje Putina kako se skriva iza maske u obliku krvave lobanje. Drugi printovi i crteži su duhovite dosetke. Recimo, na jednom printu vide se tri konja bez bogatira sa poznate slike ruskog slikara Viktora Vasnjecova sa dopisanim Jebite se!,. Na drugom printu Putin je iza rešetaka, a tekst mu poručuje „Čeka te Hag!
U jednoj užgorodskoj knjižari snimio sam neku vrstu ukrajinske verzije poznate slike Granta Vuda American Gothic iz 1930. godine. Ovde su u Vudovu sliku „ušli“ Lesja Ukrajinka i Taras Ševčenko, on, naravno, sa šubarom na glavi. A u jednom restoranu u Lavovu video sam još drastičniju verziju intervencije u ovoj slici: na vile koje drže Lesja i Ševčenko nabodena je Putinova glava, a u pozadini gori Moskva.
Natalija Musjenko, istraživačica sa kijevske Nacionalne umetničke akademije, zabeležila je veliki broj dela koja pripadaju ovom novom, protestnom tipu umetnosti, koji je ona nazvala Revolucija dostojanstva. Izbor ovih dela ona je predstavila na putujućoj izložbi „Umetnost Majdana“, a objavila je i katalog pod istim naslovom (Moussienko, 2016), koji, osim propratnih tekstova i fotografija i reprodukcija izloženih dela, plakata, skulptura, slika, razglednica, različitih instalacija, sadrži i prizore iz dramskih dela i filmova, te slike sa koncerata. Tu su i fotografije plavo-žutog „klavira slobode“, na kome se sviralo na ulici, za vreme demonstracija, uličnih izložbi, kao što su bile izložbe „Žene Majdana“ i „Slike Majdana“, raznih performansa za vreme „majdanske revolucije“ koji su izvođeni doslovce na barikadama ili odmah pored njih.
U drugom delu ovog kataloga objavljeni su izveštaji i fotografije snimljene prilikom putovanja izložbe Revolucija dostojanstva po Ukrajini, od Vinice i Černivceva, i po Sjedinjenim Državama, od Vašingtona do Arkanzasa. Posebno dragocen je indeks imena umetnika, umetničkih grupa, festivala i institucija sa kojima su koautori izložbe sarađivali. Kako je istakla Musjenko, izložba i katalog prikazuju „put od karnevala do svetog, koji je organski povezao elemente avangarde, masovne kulture i visokog klasicizma na karakterističan postmoderan način“ (Moussienko, 5). Okupljena dela su inovativna, improvizovana, oštra, duhovita, odlučna – naprosto mi se sam ponudio termin „umetnost akcije“ (action art).
Likovne interpretacije rata u Ukrajini stigle su i do Slovenije. Mlada ukrajinska umetnica Svitlana Rjabiščuk, koja živi u Ljubljani, za manje od godinu dana, predstavila je svoja dela na dve manje izložbe: obe sa ratnom tematikom, obe problemski zamišljene, obe sa znakom pitanja na kraju naslova. Izložba „Znaš li da te mogu ubiti dok čekaš u redu za hleb?” mogla se videti u knjižari Filozofskog fakulteta u Ljubljani (a potom i onlajn na sajtu Galerije Alkatraz): minimalistička grafika inspirisana pogibijom civila u redu za hleb u gradu Černigov. Ta pogibija ljudi dok čekaju hleb, konfrontirala se sa slikom Ukrajine kao žitnice Evrope. Kontrast između života (hleba) i smrti (pod ruševinama) ne bi mogao biti bolniji.
Nekoliko meseci kasnije usledila je instalacija Svitlane Rjabiščuk pod naslovom „Kuda plovi ruski ratni brod?”, postavljena u ljubljanskoj galeriji Dobra vaga. Nju su činili predmeti iz svakidašnjeg života Ukrajinaca i Rusa u prošlosti, postavljeni na obične daske (kao na neki splav?), dok je, preko puta njih, stajao kofer od skaja u koji je bio zaboden model putničkog aviona. Naslov je aluzija na događaje iz ovog rata, a ruski brod u njemu može biti aluzija na bezbroj puta citiranu poruku „Jebi se!“, koju su navodno branitelji opkoljenog Zmijskog ostrva poslali ruskoj krstarici „Moskva“, koja će kasnije biti potopljena. Pošto sam sadržaj i naslov nemaju gotovo ničeg zajedničkog, ja ga shvatam kao aktuelno konfliktno paralelno postojanje nedavne sovjetske i ukrajinske prošlosti i tragične sadašnjosti; mirnodopskog života i današnjeg rata.
Maribor je prvi slovenački grad koji je dobio mural posvećen ratu u Ukrajini te se tako pridružio desetinama drugih gradova u svetu sa muralima sa temom ovog rata. Najviše ih ima u poljskim, američkim i britanskim gradovima, a ima ih i u Parizu, Pragu, Vilnjusu, Rigi, Amsterdamu i još ponegde. Mariborski mural zauzima zid parkinga pored opštine, a uradio ga je gostujući street-umetnik iz Ukrajine Konstantin Kahanovski. Predstavlja „Mladu Ukrajinu“, kako kaže autor, devojku u tradicionalnoj nošnji, sa svim onim ukrasima na glavi koji uz to idu, i sa buketom bulki na mapi Ukrajine, koju ona ima u naručju.
Pored umetničkih vizualizacija rata, ima i mnogih istoriografskih i etnografskih. U Muzeju ukrajinske ratne opreme, uz obilje drugog materijala, izloženi su oružje, heraldika, insignije, medalje, stare fotografije i domoljubne brošure i slike, originalne uniforme ili njihove reprodukcije. Hronološkim redom prikazane su uniforme različitih ukrajinskih jedinica, najpre onih angažovanih u austrougarskoj vojsci početkom XX veka i u vreme Prvog svetskog rata, zatim uniforme vojnika ukrajinskih država u periodu 1917-1921, Ustaničke armije otpora iz 1942. godine, sve do uniformi ukrajinske vojske u ovom ratu. Dakle, ovde su i uniforme ukrajinskih kolaborantskih jedinica iz Drugog svetskog rata, ali nema uniformi iz sovjetskog perioda. Nisam mislio da je umesno da ljubaznog kustosa pitam zašto su te uniforme izostavljene. Mogao sam da pretpostavim šta bi mi odgovorio. On je detaljno izložio zvanični diskurs o istoriji Ukrajinaca u poslednjem veku i po, istoriju jednog po njegovom dugo potlačenog, ali herojskog naroda. Na zidovima Muzeja izložene su mape „ukrajinskih istorijskih teritorija“, od kojih su neke bile veoma udaljene od danas međunarodno priznatih, a od strane Putinovog režima osporenih granica.
Dok sam obilazio ukrajinske gradove polako sam, a na osnovu starijih slojeva slika, shvatao da je grafiterska i street art kultura ovde razvijena i raznolika. Nekoliko munjevitih pritisaka na vršak spreja – i eto ulične istine, zgusnute izjave, za koju mi obični smrtnici upotrebimo nekoliko rečenica, celu pesmu ili veliki ekran. Moglo se i očekivati da je velika, baš velika većina novijih grafita, murala i različitih oblika street arta (nalepnice, šabloni, plakati, paste-ups, latrinalije, 3-D instalacije) vezana za Putinovu agresiju. Što su prilike teže, što je nasilje veće, to ova vrsta ulične umetnosti pruža radikalniji otpor. Bez rukavica. Danas su ukrajinski gradovi preplavljeni takvim muralima i drugim intervencijama na zidovima. Ima ih raznih dimenzija i raznih stilova i žanrova. Svi su varijacije na temu rata, drugih tema skoro da nema. Tek tu i tamo bi se pojavili anarhističko A u krugu i ACAB, a naišao sam i na jedan ili dva Go Vegan. Međutim, nisam video nijedan koji bi se odnosio na identitetne politike, feminizam, LGBTQ+ pokrete, alterglobalizam i ekologiju. Nema ni grafita uperenih protiv sistema, koji bi upozoravali na socijalne nepravde i bolne društvene podele nastale u postsocijalizmu, nijednog protiv korupcije, oligarhije, protiv tajkuna, nijednog koji bi upozoravao na nove oblike bede. Ipak, video sam i fotografisao jedan grafit posvećen ubijenoj aktivistkinji Katerini Handzjuk (1985-2018), koja se borila protiv korupcije i kriminala u svom Hersonu.
Prva poteškoća u razumevanju i tumačenju grafita je u tome što su efemerni, danas jesu, a sutra ih možda više biti neće. Više nego bilo koja druga vizuelna kultura grafiti izmiču kvantifikaciji. Drugu, takođe ozbiljnu, poteškoću u pristupu grafitima čini to što su mnogi od njih napravljeni sa dozvolom vlasti, ili ih je čak vlast naručila. Jer i grafiti su jedan od medija u javnom prostoru koji vladajuća ideologija rado monopolizuje. S druge strane, oni su komunikacijski medijum od vlasti ugroženih, „oružje slabijih“, da upotrebim koncept antropologa Džejmsa Skota.
Ukrajinski (anti)ratni grafiti verovatno zaslužuju posebnu, produbljeniju studiju, ja sam ih na hiljade fotografisao, a još sam veći broj pogledao na internetu, ili su mi ih poslali sami Ukrajinci. Kao što je već rečeno, radikalne društvene okolnosti odražavaju se i u radikalnoj dikciji na zidovima. Nema smisla da ovde telegrafski samo navedem njihove veoma različite sadržaje, tehnike, poruke, dimenzije, ali bih ipak istakao nekoliko njihovih najvažnijih akcenata. Da krenem od najčešćih motiva koje obrađuju. Na jednom od njih sedi prilično impresivan Kozak mrkoga pogleda, sa karakterističnom frizurom, ali u uniformi današnje ukrajinske vojske, uz njega je mitraljez, a u rukama drži banduru, tradicionalni ukrajinski muzički instrument. Na drugom grafitu, svakako najeksplicitnijem od svih koje sam video, nacrtan je pas (ili možda vuk) koji urinira na mrtvog ruskog vojnika. Video sam i fotografisao i mnoge druge, pa tako i jedan grafit napravljen od otisaka dlanova žute i plave boje; jedan na kome su nacrtane jedna uz drugu američka, ukrajinska i zastava Evropske unije; jedan sa slikom ogromne ptice koja u kljunu nosi ukrajinsku zastavu, ispisanu rečima „teritorijalci“, „mač“, „Kozak“, „Azovstal“, „sudbina“, „Ukrajina“, „Ševčenko“ i „protivvazdušna odbrana“, koje povezuje pitanje „Ko će, ako ne ti? Ti to možeš!“ Međutim, da kažem i to, ovde nisam naišao na više otvoreno nacističkih grafita nego što ih ima drugde u svetu, barem tamo gde sam imao prilike da ih vidim.
Imao sam prilike da vidim i druge impulzivne vizuelne intervencije i diverzije. Na brojnim putokazima koji upućuju ka istoku, ka Rusiji, ispisano je „Putin“, što mu poručuje, da treba da se vrati kući. U vitrini jedne škole stranih jezika, nastavni program ilustrovan je zastavama zemalja u kojima se govore jezici koji se u školi mogu naučiti, a preko ruske zastave zalepljena je slika ukrajinskog grba. Na izložbi lutaka iz celog sveta u Užgorodu na staklo vitrine s ruskim lutkama bio je nalepljen saobraćajni znak sa precrtanim Putinom. Spomenik Mikoli Ščorsu, sovjetskom vojskovođi ukrajinskog porekla, koji se borio protiv ukrajinskih separatista, Nemaca i Poljaka, prepun je ispisanih poruka „Tlačitelj“, „Hajde da ga već jednom srušimo“ i drugih njima sličnih.
Ima mnogo još jedne vrste uličnih intervencija, šablona. Neki od njih slave „Harkovske Robin Hude“, koji su opsednuti grad snabdevali hranom i vodom svojim kombijima, drugi Lesju Ukrajinku, predsednika Zelenskog, kratkotrajnu Karpatsku ukrajinsku republiku (iz godine 1938), svetog Ðorđa koji ubija zmaja (to jest ruske agresore), s porukom „Slobodan će biti samo onaj ko se oslobodi“… Nađe se i pokoja neonacistička šifra 88 (za Heil Hitler!), dodata uz ime grada iz kojeg su dobrovoljci jedinice „Karpatski seč – Užgorod. Naišao sam i na repliku poznatog Banksijevoga motiva (devojčica vrši pretres vojnika), uz poruku „Pretući Orka“ (lik iz popularne franšize Gospodar prstenova), ili „Oslobodite Azov iz zarobljeništva, Sloboda rodoljubima!“. Jedan šablon je poziv da se daju prilozi za fond „Support Ukraine“.
Na sve strane se vide nalepnice, ima ih na hiljade. One su ili generičke, u bojama ukrajinske zastave ili sa trozupcem, ili imaju konkretnu sadržinu. Recimo, na nekima od njih su fotografije sa fronta, uz dodate legende „Ukrajinski otpor“, „Podržavam Ukrajinu“, ili „Sve će to biti Ukrajina“. Ima i nalepnica sa mapom Ukrajine, uključujući i okupirane delove. Na nekima su imena desničarskih grupa, kao što su „Desna omladina“, „Centuria“ ili „Karpatska seč“. Mnoge nalepnice izvrgavaju ruglu Putina, a na nekima je QR kod, što omogućuje pristup sajtu koji nudi više informacija o stvarima na koje nalepnica upućuje. Ima i onih koje pozivaju da se uputi pomoć vojnicima na frontu ili da se potpiše peticija kojom se traži da bude odlikovan neki poginuli vojnik. Na takvim nalepnicama često se vidi lik književnika i narodnog tribuna Ivana Franka (1856-1916).
Neke nalepnice lepe stranci. Na primer, članovi italijanskog neofašističkog pokreta Casa Pound su odštampali i po ulicama ukrajinskih gradova izlepili nalepnice koje izražavaju bratstvo sa ukrajinskom desnicom, tako što uz stilizovani fascio stoji simbol grupe Azov. Solidarnost sa Ukrajincima iskazuju i nalepnice na kojima su kombinovani ukrajinski nacionalni simboli sa recimo poljskim, gruzijskim ili turskim, uz potpis „Dva naroda, jedno srce“ ili neki drugi tome sličan.
I primera drugih tehnika street arta bilo je u izobilju. Posebno upadljivi su plakati različite veličine. Na jednom je grupa vojnika, a uz njih na engleskom piše Bring Them Home Alive! Stop the War Now!, ili Azovstal – Free Mariupol Defenders. Na više plakata je slika vitezova koji štite majku s detetom, uz tekst Stand With Ukraine, što je i ovde aluzija na Orke iz Gospodara prstenova. Jedan plakat je slika civila koji podupiru vrata na koja nasrću neprijatelji naoružani raketama, s porukom Hold the Door! – Help Ukraine, koja je aluzija na televizijsku seriju Igra prestola. Drugi plakati poručuju „Stop Putin“, „Ti si budućnost Ukrajine“, „U zajedništvu je snaga – Podržimo Ukrajinske oružane snage“. Mogli su se videti i paste-ups: jedan šalje Putina u zatvor (Put In Prison), drugi ga prikazuje na vrhu piramide od lobanja, i 3-D instalacije, recimo, žuti gipsani model Hrista na koji je neko dodao reči Stop War.
Ovde je zastupljena posebno zanimljiva tehnika koju nisam zapazio na drugim mestima street-art univerzumu, ali je česta u ponudi robe i zanatskih usluga (recimo, čišćenje, učenje gitare, povoljna prodaja bicikla itd.): na reklamnom listu papira jedan deo je isečen u trake sa brojevim telefona oglašivača, koje zainteresovani može da otkine. U ukrajinskom slučaju, list oglasa je, dakako u plavo-žutoj boji, opremljen je QR kodom, koji vas vodi do poruka „Slava Ukrajini“ i „Slava narodu“, a iste i slične poruke su i na trakama koje možete otkinuti. Ja sam otkinuo ove: „Vazdušni napadi na Rusiju sve do kraja rata“, „Moskva gori“, „ Za našu otadžbinu“, „Zagrljaj za naše oružane snage“ i „Pobeda Ukrajini“.
U ukrajinskim gradovima veoma su prisutni murali, novi memorijalni medij. Kad o njima govorim stranim studentima, kažem: Memory scape always turns into mural scape. Pojavljuju se na vrlo prometnim ulicama, ogromni su i uglavnom tehnički perfektno izvedeni (i potpuno netaknuti!), što znači da su urađeni uz dozvolu gradskih vlasti. Na ovim memorijalnim urbanim freskama nalazimo likove junaka i mučenika. Na primer, likove ukrajinskog aktiviste jermenskoga porekla Serheja Nigojanija (1993-2014), jedne od prvih žrtava na Majdanu, i Pavela Skoropadskog (1873-1945), hetmana (vođe) kratkotrajne ukrajinske države pod nemačkim pokroviteljstvom 1918. godine. Želju da zavlada mir izražava mural sa slikom ulica Kijeva po kojima se igra gomila dece. Na drugom muralu, takođe ogromnom, naslikana je devojčica u plavo-žutom kostimu sa krunom cveća na glavi, u kosi, a tekst koji je tu ispisan je citat iz govora Zelenskog koji je on održao kad je pobedio na izborima 2019. godine: „Doista ne želim da moje slike vise na zidovima vaših kancelarija. Predsednik nije ni ikona, ni idol, ni portret. Umesto toga, stavite slike vaše dece, pa im pogledajte u oči svaki put kada donosite odluke“. Na taj je način on ukinuo tradiciju postavljanja slika državnih vođa u javnim prostorima, što je bilo praktikovano još od vremena Staljina. Primetio sam i jedan mural intoniran u lirskom duhu: na slici je tehnikom šablona prikazan rastanak devojke od vojnika, koji odlazi u rat, uz tekst „Čekaću te – Čekaću te, danju i noću – Čekaću te sve do tvog povratka“.
Murali prikazuju i podvige ukrajinskih vojnika. Na jednom se vidi kako oni, usred ognjenih baklji, uništavaju oklopna vozila sa oznakom Z. Posebno su impresivni murali sa prizorima poređanim kao u stripu. Na taj način je, na primer, prikazana bitka za Mariupolj: ređaju se slike branitelja, razrušenog kompleksa Azovstal, civila u bekstvu iz opustošenoga grada, ceo „kaiš“, sa slikom goluba mira koji odleće iz grada. Ima ponegde i grafita sa nacističkim simbolima, kao što je Wolfsangel, koji koristi Azov.
Grafiterske bitke su najavljivale prve konflikte, a potom i prave sukobe već godine 2014. Promajdanska strana je prihvatila poruke tipa Donjeck je Ukrajina, Volim ukrajinsku vojsku ili pak Putin je terorista. Pišu se već prve studije o grafitima i zapisima po zidovima sa oslobođenih teritorija, dakle u gradovima i selima koje je ponovo zaposela ukrajinska vojska: jedna od tih studija može se čitati i na sajtu, njen je naslov „Wall Evidence“. Daleko od fronta sa proruske strane nastaju grafiti i murali koji slave sovjetsku i rusku istoriju: baš pre nekoliko dana mi je preko interneta stigao jedan takav primer iz Sevastopolja, a prikazuje junaka iz Drugog svetskog rata i jednog njihovog iz sadašnjeg rata.
Moji ukrajinski „informanti“ su me uputili na grafitersku platformu (više kao klasični graffiti crew) čija je sigla ETC, što valja čitati kao Enjoy the City ili Erase the City. Osim pravljenja tagova (tagginga) u različitim tehnikama, stilovima i formama na uobičajenim urbanim površinama, aktivisti ETC to čine i na uništenoj ruskoj vojnoj mehanizaciji. Svoj tag stavljaju i na vozila i oružje ukrajinske vojske, te na granate koje Ukrajinci šalju na rusku stranu, što je nalik na praksu iz Drugog svetskog rata, kada su to činile obe strane. Sve to ETC redovno objavljuje na svom Fejsbuk profilu.
Rat se, dakle, ne događa samo na frontu, nego i na zidovima, i to ne samo na ukrajinskim zidovima, nego i onima u svetu. Kud god da me je put naneo tokom poslednjih godinu i po dana nailazio sam na grafite s temom rata u Ukrajini. Velika većina je proukrajinski usmerena, ali ima i onih koji su proruski, koji su na strani Putina. Kad je počela ruska „specijalna vojna operacija“, u Ljubljani sam naišao na nalepnicu sa ruskom trobojnicom, na čijoj je sredini bila svastika. Sličan grafit video sam i u Talinu, sa ironičnom porukom „Stop! Ruski mir“. Na Menhetnu su se namnožile nalepnice Stop Putin – Arm Ukraine. Grafiti sa porukom Fuck Putin! ili Fuck Putin – Love Ukraine mogu se videti u Skoplju, Berlinu, Zagrebu, Padovi. U Modeni sam našao nalepnicu sa slikom na kojoj se ljube Salvini i Putin, kao nekad Brežnjev i Honeker. Zagrepčani Yo.Pecador i Lunar su se pobrinuli da u Mariboru postave šablon pod naslovom „Ukrajinski dečak“, nadahnut jednom fotografijom dečaka sa kapom u ukrajinskim bojama koji usred ruševina spasava mačku. Fotografiju ogromnog murala u Parizu sa temom rata u Ukrajini poslala mi je jedna koleginica iz Kijeva. Na njemu je slika Ežena Delakroa „Sloboda vodi narod“, ali ovde je zastava koju nosi žena koja simbolizuje slobodu ukrajinska, a ne francuska, a pod njenim nogama je zgaženi ruski zmaj.
Na Putinov imperijalizam posebno su ljuti u Gruziji, a sve zbog sada već skoro tridesetogodišnjeg konflikta zbog jedne petine gruzijske teritorije koju su zauzeli Rusi. Za razliku od današnje vlasti u toj zemlji, koja je izrazito servilna prema Putinovom režimu, „zidne tapiserije“ na tamošnjim ulicama su apsolutno jednoznačne, i u većini su na engleskom jeziku: Boycott Russian goods, Fuck Ruzzia, Fuck Ruzki, Moscow will burn, Russia kills, Good Russian – Leave Georgia, Fuck Russia – Putin falos, Georgia is occupied by Russia. Kao što se moglo očekivati, ima i grafita sa osudom ruske agresije na Ukrajinu Russia kills, To brave Ukraine from Georgians, Ukrainian victory is the whole world’s victory, Slava Ukrajini, Herojima slava, Slava ukrajinskim oružanim snagama i sl. Posebno snažno deluju grafiti sa slikama dvojice mučenih i ubijenih ratnih zarobljenika, Gruzijaca Georgija Ancuhelidzea (ubijenog 2008) i Ukrajinca Oleksandra Macievskog (ubijenog 2023). U dnu te slike je dopisano: „Nema, nema predaje!“ Spoljnopolitičko usmerenje Gruzije predstavljeno je grafitima sa zastavama Gruzije, Ukrajine, NATO i EU. Gruzijski grafiteri smislili su novu zastavu, kombinaciju gruzijske (veliki crveni krst i četiri bela polja sa malim crvenim krstovima), i ukrajinske plavo – žute. Međutim, samo u Gruziji sam video i zabeležio pozive na obračun sa ruskim narodom: Smrt Moskovljanima (na ruskom) i Good Russ = Dead Russ, te Kill Russians. Uopšte, na gruzijskim grafitima ima više mržnje i besa, čak i više nego na grafitima koje sam video u Ukrajini.
Međutim, ni Putinova Rusija i njegova „specijalna vojna operacija“ nisu ostali bez ikakve grafiterske podrške u inostranstvu. Da počnem od Slovenije. Glavnu ljubljansku transverzalu već gotovo jednu deceniju krasi grafit Pahor + Porošenko + EU = svastika, a zgradu sportskog kluba u južnom delu grada danas „krasi“ grafit sa slovom Z i porukom Russia, Fuck Ukraine. U Trstu sam video grafit sa dva mala srca koja okružuju grafit Russia. Slova Z i slavljenja Rusije ima puno i u Beogradu. Moji tamošnji poznanici mi kažu da su takvim grafitima šokirani Rusi koji su u Srbiju pobegli od Putina. U Zagrebu se bio pojavio grafit Stop NATO wars, a preko njega je neko napisao Stop Z wars, uz slovo Z dodata je mala „svastika“. Slično tome, u centru Ljubljane se bio pojavio grafit Putin vrž že bombo („Putin, baci već jednom bombu“) ali je ubrzo neko intervenisao i dodao Rasputin vrž že bombone („Raspućin, baci već jednom bombone“).
Domaću produkciju grafita u Ukrajini zasenili su grafiti koje je uradio slavni Banksi prilikom boravka u ovoj zemlji u jesen 2022. godine. S druge pak strane, to je doprinelo da se svetski mediji zainteresuju za ono što se crta i piše po zidovima tamošnjih gradova. Dali su veliki publicitet vesti da je Banksi potvrdio svoje autorstvo za sedam antiratnih i antiputinovskih murala u Kijevu, Irpinu i Borodjanki. Na jednom se vidi gimnastičarka na hrpi ruševina, na drugom je dete na ljuljašci, takođe među ruševinama, treći je slika džinovskog penisa, koji ko raketa stoji na ruskom vojnom vozilu. Na bombama oštećenom zidu neke zgrade u Borodjanki, Banksi je naslikao dečaka džudistu kako pobeđuje odraslog muškarca, kao David Golijata. Golijat nema crte Putina, ali je jasno da je umetnik ciljao na njega kad je odabrao da ga David pobedi u džudou, borilačkom sportu u kome je Putin navodno izuzetno jak. Sliku ovog Banksijevog murala Pošta Ukrajine je reprodukovala u ediciji maraka štampanih povodom prve godišnjice ruske agresije, uz tekst Putine, jebi se! A među ostalim poznatim grafiterima koji su u Ukrajini stvarali šablone bio je i Tomas Baumgertel, kojem je glavno stvaralačko nadahnuće – banana: na način sličan onome kojim se latio Putina, on se pre nekoliko godina latio i drugog autokrate, Donalda Trampa.
Tokom oba moja putovanja po Ukrajini kupio sam veliki broj razglednica, prigodnih poštanskih maraka i koverata. Na njima su, skoro bez izuzetka, patriotski motivi. Ima ih sa reprodukcijama dela ukrajinskih slikara starije generacije, Ivana Kučmaka (1899-1977) ili Nila Haseviča (1905-1952). Ovaj drugi je poznat kao autor drvoreza koji su služili za propagandu Organizacije ukrajinskih nacionalista i njenu Ustaničku armiju. Radio je to u ilegali i nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, sve dok ga nije našla i ubila sovjetska tajna policija. Danas se u novinskim kioscima mogu kupiti reprodukcije tih Hasevičevih drvoreza. Na jednoj od prigodnih razglednica kojima je obeleženo 65 godina od formiranja Ukrajinske ustaničke armije otpora, nalazi se slika jednog od vođa ukrajinske emigracije između dva svetska rata, Jevgenija Konovaleca (1891-1938), koga su takođe ubili sovjetski agenti.
Ima dosta ovih razglednica i poštanskih maraka sa slikama savremenih umetnika Andri Sahač, Viktor Grudakov i drugih, posvećenih najnovijim događajima, počev od Narandžaste revolucije, do događaja u sadašnjem ratu. Neke razglednice na poleđini imaju QR kod, preko koga se može dobiti informacija o čemu se na slici radi. Slika Borisa Hroha „Jebi se, ruski ratni brode“, na kojoj ukrajinski vojnik pokazuje srednji prst ruskoj raketnoj krstarici „Moskva“, potopljenoj aprila 2022. godine, inače, česta na muralima i kao motiv na majicama, reprodukova je i na prigodnim razglednicama i markama. Na jednoj razglednici je slika traktora koji vuče uništen ruski tenk, sa porukom „Dobro veče, mi smo iz Ukrajine!“ (autorice Anastasije Bondarec), a na drugoj su „Kiborzi“ iz bitke za aerodrom u Donjecku (autora Andrija Jermolenka). Radnici u elektroprivredi koji uspevaju da poprave bombama oštećenu mrežu dobili su priznanje i na jednoj razglednici, koja prikazuje jednog od njih koji objavljuje „Život će pobediti smrt, svetlost tamu“. O vezi između ratne kulture i pop kulture svedoči razglednica na kojoj su zajedno vojnik na frontu i Kaluš, frontmen muzičke grupe koja je pobedila na Eurosongu 2022. godine, i uz njih tekst refrena Kaluševe pobedničke pesme „Stefania majko, majko Stefania…“.
Iz Sadržaja
I Predvorje rata
II Gradovi rata
III Politike rata
IV Ideologije rata
V Svakodnevica rata
VI Akademija i rat
VII Reči rata
VIII Slike rata
IX Zvuci rata
X Posledice rata
Biblioteka XX vek, 22.10.2024.
Četiri nove knjige Biblioteke XX vek
Peščanik.net, 26.10.2024.
UKRAJINA