Sa puta po Ukrajini

Reč na promociji knjige Mitje Velikonje „Ukrajinske vinjete“ u KC Grad 31.10.2024.

1.

Danas je 981. dan od početka rata u Ukrajini – ovaj broj je znatno veći ako početak ruske agresije računamo od aneksije Krima i pobune u Donbasu 2014. godine. U imaginaciji „Gospodara rata“, ruskog predsednika Vladimira Putina, za koga, kako kaže jedan njegov saradnik, „vreme drugačije teče, jer on živi u udžbeniku istorije“, tekući ratni sukob nije samo nastavak Drugog svetskog rata i raspada Sovjetskog Saveta kao „najveće geopolitičke katastrofe“, već i niza događaja iz daleke prošlosti u kojoj je, da upotrebim metaforu Andreasa Kapelera, ukrajinski „mlađi brat“ više puta pokušavao da se otrgne iz čvrstog zagrljaja ruskog „starijeg brata“. Stoga je razumljivo da Putin često ponavlja kako „mi nismo rat započeli, već se samo trudimo da ga okončamo“.¹

Pomenuta dužina ratnih sukoba utiče na njegovu „normalizaciju“ koja se, između ostalog, ogleda u potiskivanju vesti o ratu sa prvih stranica novina i udarnih izveštaja elektronskih medija u drugi plan pred dramatičnim slikama rata na Bliskom istoku, analizama američkih izbora ili anticipacijama raspleta kriza u Gruziji i Moldaviji. Ipak, bar u okviru akademskog života rat je, uz sve strahote, doveo do „kolateralne dobiti“ materijalizovane u nastanku čitavih biblioteka knjiga, niza studijskih programa i naučnih skupova posvećenih istoriji Ukrajine i ukrajinsko-ruskim odnosima. Jedna od knjiga koja bez rata najverovatnije ne bi bila ni napisana je i knjiga Mitje Velikonje koju večeras predstavljamo.

2.

Za razliku od brojnih istoričara, politikologa i geopolitičkih analitičara, autor ove knjige je profesor na odseku za studije kulture u čijem istraživačkom fokusu su bivše jugoslovenske zemlje, Balkan i Srednja Evropa, te nije stručnjak za ruske i ukrajinske studije. Stoga on već u uvodu ističe da knjiga koju je napisao „nipošto nije naučna rasprava, još manje je istorijska studija ili studija o aktuelnom stanju u Ukrajini.“² Međutim, skromnost u definisanju teorijskih ambicija i ograničenja autorove akademske specijalizacije koje se, na prvi pogled, čine nedostatkom, predstavljaju vrlinu ove knjige jer Velikonji omogućavaju da svoje viđenje i interpretaciju rata protiv Ukrajine formuliše out of the box, tj. izvan uobičajenih i već ustaljenih interpretativnih kanona.

U skladu sa tim je žanrovska karakteristika knjige, njena „hibridna“, esejistička forma u kojoj putopisno-književni zapis biva kombinovan sa teorijskim pasažima i autorovim kritičkim propitivanjem sopstvenog teorijskog i političkog stanovišta. Rezultat je, po Velikonjinim rečima, „bosonoga kulturologija“ u kojoj istraživač svoje neposredno iskustvo u ratom zahvaćenoj zemlji sagledava kroz prizmu autobiografskog metoda i autorefleksije.

Dve su osnovne posledice takvog pristupa. Prva je izbegavanje iskušenja „esencijalizacije“ koja u državama, nacijama i kulturama dve sukobljene strane vidi večne, nepromenjive suštine, te ih svodi na homogene celine koje se oslikavaju u crno-beloj tehnici. Pre ruske agresije iz 2022. godine ukrajinski istoričar Andrij Portnov je upozorio na raširenu esencijalističku redukciju u interpretaciji rusko-ukrajinskog sukoba pitanjem „Da li smo uopšte sposobni da mislimo o Ukrajini izvan koncepata ‘identiteta’, ‘istorije’ i ‘sukoba civilizacija’,³ zanemarujući pritom analize interesa političkih elita, klasne odnose, retradicionalizaciju društva, moć i uticaj oligarhijskih grupa, tj. sve ono što se uobičajeno označava socijalnim kontekstom „post-socijalističke tranzicije“ na Istoku. Iako se prevashodno bavi fenomenom kulture u ratu, Velikonjin odgovor na ovo pitanje je potvrdan – on se zalaže za „materijalistički obrt“ po kome je etno-politika posledica, a ne uzrok real-politike, politike praktičnih interesa.

Druga posledica skiciranog autorovog pristupa je izbegavanje zamke „egzotizacije“ predmeta istraživanja po kojoj istraživač-autsajder pretenduje na davanje konačnih odgovora i otkriće prave prirode životnih fenomena koji ostaju neprozirni „domorocima“ prema kojima se on paternalistički odnosi. Nasuprot tome, Velikonja pažljivo sluša glasove, čita tekstove i posmatra slike nastale u ratnoj svakodnevnici svojih ukrajinskih domaćina kako bi ih bolje razumeo i tumačio „odozdo“, bez unapred zauzetog stava i prihvatanja oficijelnih interpretacija. Ipak, ključni faktor izbegavanja egzotizacije rata u Ukrajini je autorovo iskustvo raspada Jugoslavije. Tokom putovanja ga stoga često prati déjà vu efekat, prepoznavanje niza analogija sa onim predratnim i ratnim zbivanjima u kojima je nestala njegova bivša domovina.

3.

Autorova preferencija iskustvenog, doživljajnog pristupa ratu i interpretaciji kulture ratne svakodnevnice ne znači da Velikonja ne zauzima jasan stav o karakteru ruske agresije na Ukrajinu. Naprotiv, on na više mesta ponavlja da je nedvosmisleno na strani napadnute, slabije strane u ovom ratu: „Rusija opseda Ukrajinu, a ne Ukrajina Rusiju, prva okupira delove druge, a ne obrnuto, prva je u svakom pogledu moćnija od druge, druga joj se s velikom mukom suprotstavlja“.⁴ U većinskom delu srpske javnosti ovakav stav je gotovo bogohulan ne samo za sofisticirane, akademske Putinversteher, već i za politički mainstream, kao i pop-kulturu u kojoj su majice sa Putinovim likom veoma tražena roba. Nemam iluziju da bilo kakva knjiga to stanje može izmeniti, ali smatram da je značajno da se u epskoj proputinovskoj kakofoniji može, bar za trenutak, čuti i usamljeni, drugačiji glas.

Međutim, jasno opredeljenje spram strana u ratu ne znači da se Velikonja odriče kritičkog stava prema onoj koja mu je bliža i koju podržava: „Osnovni mentalni i emotivni okvir ove knjige o kulturi rata u Ukrajini je kritička naklonjenost, simpatija koja nije prevladala nad rasuđivanjem“.⁵ Čitalac njegove knjige će verovatno biti iznenađen čitavim nizom autorovih kritičkih osvrta na ukrajinski etnonacionalizam i kulturnu produkciju koja ga formira i podržava, te na politiku istorije ukrajinskih vlasti koje su, posebno tokom mandata Juščenka i Porošenka, rehabilitovale fašistoidne pokrete i partije poput Organizacije ukrajinskih nacionalista i Ukrajinske oslobodilačke armije iz Drugog svetskog rata. Ikonografija u kojoj su Stepan Bandera i Roman Šuhevič centralne ličnosti i uzori značajnog dela današnjih generacija, a pripadnici ekstremno-desnih pokreta, organizacija i milicija nacionalni heroji, ne nailaze na simpatiju našeg autora. Razumevanje rata kao konteksta kojim se hrani ekstremni etno-nacionalizam i ukrajinski šovinizam ne opravdava ih, a samo podsećanje na njihov defanzivni, reaktivni karakter u odnosu na ruski imperijalni nacionalizam tek ih delimično objašnjava. Takođe, Velikonjinu kritiku izaziva obračun sa ruskim kulturnim nasleđem („Puškinopad“), koji, kao i simbolika ekstremno desnih političkih grupa, samo potpomažu da za rusku i deo evropske javnosti Putinova „borba protiv neonacizma“ postane „samoostvarujuće proročanstvo“.

Pomenute kritike ukrajinske stvarnosti i kulture predstavljaju otklon od uticajnog žanra putopisa pripadnika evropske levice koji su u prošlosti – tragajući u formi „političkog hodočašća“ za „obećanom zemljom“ – često nekritički sopstvenu utopiju tražili i nalazili na različitim mestima – od Sovjetskog Saveza, Kine, Kube, pa i Jugoslavije. U svom viđenju rata Velikonja ne romantizuje Ukrajinu, iako usvaja ključne stavove diskursa savremene levice – kritiku politike neoliberalizma i ideologiju etničkog nacionalizma: „U neoliberalizmu vlada opsesivni individualizam, u etnonacionalizmu plemenska zatvorenost u sebe same, a uvek i svuda deluju neraskidivo zajedno, komplementarno… Neoliberalizam kreira klasne razlike, nacionalizam ih etnički niveliše. Ukratko rečeno, ono što neoliberalizam materijalno osiromaši, to etnonacionalizam idejno opravda“.⁶ Prihvatajući ovu „dijagnozu“ stanja koja se ne tiče samo zemalja postsocijalističke „tranzicije“, teško je izbeći utisak da savremena levica ostaje nedorečena u izboru i ponudi „lekova“ koja nam mogu biti od pomoći.

***

Na kraju, Velikonjina kritičnost prema pojavama ukrajinskog etnonacionalizma u kulturnoj produkciji i svakodnevnici biva uravnotežena uvidom u ratni kontekst koji nameće nužnost mobilizacije i homogenizacije ukrajinskog društva izloženog agresiji nadmoćnijeg suseda. S druge strane, uvid u „rusku kulturu rata“ bi omogućio znatno ekstremnije primere imperijalnog, pa i etničkog ruskog nacionalizma, koji u ime vekovnog „bratstva“ negira ne samo suverenitet Ukrajine kao države, već i postojanje ukrajinske nacije. Od mnogobrojnih opravdanja rata koji bi stanovnike Ukrajine „oslobodio“ od demokratski izabrane vlasti navešću samo dva karakteristična primera značajna po tome što ih ne formulišu marginalni „ekstremisti“, već politički i akademski autoriteti.

Prvi je bivši predsednik Ruske Federacije Dimitrij Medvedev koji je u prošlosti smatran „liberalnom“ alternativom Putinu, a danas u komentarima na svom Telegram-kanalu brutalno dehumanizuje ne samo ukrajinsku političku elitu, već i Ukrajince i „kolektivni Zapad“: „To je gomila ludih nacističkih narkomana, narod koji je drogiran i zastrašen od njih, i veliki čopor pasa koji laje iz zapadne odgajivačnice. Sa njima je šarolik čopor groktavih svinja i uskogrudih stanovnika propale zapadne imperije kojima pljuvačka teče niz bradu od degeneracije“.⁷ Od dehumanizacije, put vodi ka zalaganju za upotrebu nuklearnog oružja koje formuliše Sergej Karaganov, ugledni akademik i rukovodilac Fakulteta svetske ekonomije i politike. Istina, on je svestan strašne cene takvog rata, ali ipak smatra da je za ostvarenje „velike misije ruskog naroda“ – osiguranje bezbednosti Rusije i sprečavanje novog svetskog rata – svaka, pa i ta cena prihvatljiva: „Mi smo ljudi koji su odrasli na Tolstoju i Dostojevskom. Desetine hiljada mirnih stanovnika Evrope koji će poginuti u nuklearnom ognju biće i za nas same užasni šok. Međutim, možda će se steći okolnosti da to učinimo… jer naš cilj nije samo da osiguramo fundamentalne interese ruske bezbednosti, već i da spasemo čovečanstvo od zapadnog jarma… Spasavajući sebe, spasavamo svet“.⁸

Peščanik.net, 16.11.2024.

Srodni link: Mitja Velikonja – Slike rata

UKRAJINA

1. Ответы на вопросы журналиста Павла Зарубина (14.2.2024); Isto: Заседание дискуссионного клуба “Валдай” (5.10.2023).
2. Velikonja, Ukrajinske vinjete. Zapisi o kulturi rata u susedstvu, Biblioteka XX vek, Beograd, 2024 (Prevela sa slovenačkog Marija Mitrović).
3. Portnov, Andriy (2015): “On Decommunization, Identity, and Legislating History, From a Slightly Different Angle”, Krytyka (May, 2015).
4. Velikonja, str. 37.
5. Isto, str. 265.
6. Velikonja, str. 74.
7. “Почему наше дело правое” (Objava povodom “Dana narodnog jedinstva”, 4.11.2022).
8. Интервью вышло в газете “Аргументы недели”, №17 (914), 3-7 мая 2024 года.