Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Jeste li ikada videli slona na drvetu? Ne? To samo znači da se dobro sakrio!

Ovakvu logiku primenjuju konspirolozi svih oblika i boja. Ako dokaza za njihove sumnje ima – dobro. Ako ih nema – još bolje! Što je dokaza manje, to je zavera izvesnija.

Primere ovakvog paranoičnog zaključivanja imamo svuda oko nas, a najskoriji primer je medijska hajka na zaštitnika građana. U njoj je sve dokaz zaštitnikove krivice – a ponajviše su dokaz upravo oni dokazi koji govore suprotno od onoga što tvrde hajkači: to su naime dokazi da su dokazi namešteni. Jasno je da na ovaj način možete dokazati sve što vam se prohte.

Jovana Gligorijević je u svom tekstu „Jezik batine, štangle i pesnice“ iznela apsolutno neistinite tvrdnje o sadržaju mog teksta „Na čijoj strani“. Umesto da se zbog toga izvini, ona odgovornost za svoju grešku sada pokušava da prebaci na mene. Tako u novom Vremenu, ona piše:

„Ono što je mene zbunilo i proizvelo komentar da je Dinićev tekst relativizatorski jeste pre svega potreba autora da veliki deo teksta posveti Reganovom obračunu sa štrajkačima kontrolorima leta. Naime,za vreme nedavnog štrajka prosvetnih radnika, Šuvakov je na svom Tviter profilu napisao ‘Ovako je to rešavao Regan’, dodavši link ka tekstu o otpuštanju 13.000 kontrolora leta 1981. godine. Dodatno me je zbunila i Dinićeva potreba da posebno naglasi kako o tom štrajku ne piše zbog Šuvakovljevog tvita. Prosto preterano uveravanje da nešto nije, kod čitaoca proizvodi sumnju da baš to jeste. Otuda, verujem, i ovaj nesporazum: da, poente mog i Dinićevog teksta su slične, međutim, razlika je u tome što se kod čitaoca ne sme ostaviti prostora za sumnju.“

Pre svega, „komentar da je Dinićev tekst relativizatorski“ nije proizvela bilo kakva „moja potreba“. Taj komentar je „proizvela“ osoba koja ga je napisala – Jovana Gligorijević. To što sam veliki deo teksta posvetio Reganovom obračunu sa štrajkačima, ne može samo po sebi „proizvesti“ tvrdnju da je moj tekst relativizatorski. Ako Gligorijević tako nešto tvrdi, onda je dužna da ponudi jasan argument zašto iz jednoga sledi drugo. Ali takvog argumenta nema ni u naznakama, ni u njenom originalnom tekstu, niti u ovom reagovanju.

Nigde nisam tvrdio da o štrajku kontrolora leta „ne pišem zbog Šuvakovljevog tvita“. Naravno da pišem o štrajku upravo zbog Šuvakovljevog tvita. Da nije bilo tog tvita, naravno da se ne bih bavio ni štrajkom. Ono što jesam tvrdio jeste da ne pišem o tome „kako bih na bilo koji način relativizovao napad na Milovana Šuvakova”. Dakle, Gligorijević opet na najgrublji način izvrće smisao mojih, sasvim nedvosmislenih, reči.

Ali čak iako ostavimo ovu, ko zna koju po redu, pogrešnu interpretaciju po strani, argument nije ništa bolji. Za Gligorijević, potvrda njenih sumnji da ja relativizujem napad na Milovana Šuvakova jeste upravo to što kažem da mi ne pada na pamet da relativizujem napad na Milovana Šuvakova. Ili, njenim sopstvenim rečima: „Prosto preterano uveravanje da nešto nije, kod čitaoca proizvodi sumnju da baš to jeste.“1 Ovo nam je već poznato – ako niste videli slona na drvetu, to samo znači da se dobro sakrio. Na ovaj način, može se dokazati svaka sumnja o bilo kome i bilo čemu. Ako potvrđujete – dobro. Ako poričete – još bolje! To je neopoziv dokaz da nešto krijete.

Prostora za sumnju uvek ima, posebno ako se tekst čita bez elementarne blagonaklonosti u tumačenju, zlonamerno ili nepažljivo. Čitalaca, kao i čitalačkih navika i sposobnosti, ima raznih. Ali Gligorijević nije samo čitateljka, već i novinarka. Samim tim ne bi trebalo da iznosi ovakve kategoričke tvrdnje2 samo na osnovu neargumentovnih sumnji (pa čak ne ni sumnji, već „prostora za sumnju“), naročito ako je, kao što sama piše, bila potpuno zbunjena pročitanim. Ukratko, teret dokaza mora biti na njoj, ne na onome na čiji račun iznosi ovako teške optužbe. U suprotnom, završavamo u tabloidnom blatu u kojem je svako unapred kriv, sve dok ima ikakvog „prostora za sumnju“, kako god nerazumna, neosnovana ili zlonamerna ona bila.

Peščanik.net, 30.05.2015.

________________

  1. Čitaoci su svakako i sami razumeli da u mom tekstu nije bilo nikakvog uveravanja, posebno ne preteranog – samo pokušaj da se izbegnu nesporazumi ove vrste, ili kako bi to rekla sama Gligorijevič, da se smanji „prostor za sumnju“. Ali ako ne pokušate da smanjite prostor za sumnju, krivi ste što niste, ako to pak pokušate, krivi ste što jeste. U svakom slučaju ste krivi, to jest, slon je na drvetu.
  2. A da se podsetimo, kategorički je, i bez ikakvih ograda tvrdila ne samo da je moj tekst “relativizatorski”, već i da ja napad na Šuvakova „tumačim kao odgovor potlačenih i poniženih”. Još jedna apsolutno neistinita tvrdnja za koju u svom reagovanju Gligorijević nije našla za shodno da ponudi bilo kakvo obrazloženje.