Slovenija je za dve decenije samostalnosti postala prava evropska razvijena zemlja. Prva i za sada jedina od bivših YU republika dokazala je da joj je u tom društvu mesto. Ima pristojan BDP (bruto domaći proizvod) po stanovniku, tako da prema podacima MMF zauzima 30. mesto u svetu (Srbija 80.); u Evropskoj uniji je dohotkom od 17.285 evra po stanovniku na nivou od 86 odsto proseka (Srbija na 36 odsto); prva je po rastu BDP među 10 članica EU iz ex-socijalističkog bloka; prosečan dohodak njenih stanovnika iznosi 72,7 odsto dohotka nemačkih građana; beleži zavidan rast industrijske proizvodnje od 2,1 odsto (u avgustu 1,5 odsto); izvanredan rast izvoza od 14 odsto (za 9 meseci), zauzima 9. mesto u EU prema izvozu od 9.000 evra godišnje po stanovniku (Srbija 1.000), od tog izvoza 69,9 odsto ide u EU; nezaposlenih ima 7,5 odsto, koliko i Nemačka, a bolja je od proseka u EU (9,7 odsto) i dakako bolja od Srbije u kojoj je stopa nezaposlenosti 20,1 odsto. Za protekle dve decenije, razlika u ekonomskoj razvijenosti između Slovenije i Srbije se udvostručila: Godine 1990, slovenački BDP po stanovniku bio je veći od srpskog 2,19 puta, a 2010. 4,17 puta.

Ovaj, po nas brutalan niz statističkih podataka nastavio bih njegovim naličjem ne dovodeći u pitanje tvrdnju da je Slovenija postala tipična razvijena zemlja, jer upravo sve njih najviše pogađa kriza. Njen javni dug raste i dostigao je 16,4 milijarde evra. Tokom krize, odnosno trajanja vlade Boruta Pahora, dug je galantno udvostručen sa 21,9 na 45,2 odsto BDP, pretežnim zaduživanjem u inostranstvu. Uzgred, evropski prosek javnog duga je 74 odsto BDP, dok je po Mastrihtskom sporazumu dozvoljena granica od 60 odsto, pa bi prostora za dalja zaduženja moglo biti da nije u pitanju štedljiva Slovenija. Udvostručenje javnog duga jedan je od bitnih razloga zašto je Pahorova vlada morala da padne i raspiše izbore za 4. decembar. To, dakako, nije jedini razlog. Porast nezaposlenosti od 80 na 110 hiljada je više od populističkog argumenta u još uvek socijalno osetljivoj Sloveniji. Među mladima najduže na posao čekaju diplomirani inženjeri šumarstva, novinari i ekonomisti i to do 15 meseci u proseku. Broj stečajeva preduzeća u prvom polugođu ove godine porastao je za 52 odsto. Sledstveno tome, došlo je do naglog povećanja dugovanja, pa i teškoća naplate poreza. Oko 8.200 preduzeća ne plaća ni doprinose za zdravstvo i penzije. Među 100 najvećih preduzeća 55 duguje poreze, tako da dugovanja poreza već iznose preko milijardu evra, što je udvostručenje u odnosu na prošlu godinu. Poreska uprava je postavila sebi za cilj da naplati bar 600 hiljada evra, jer više da pritiska ne sme, pošto bi time oterala u likvidaciju još mnogo preduzeća.

Iz srpskog ugla

Ovde bih se zadržao sa nabrajanjem dobrih i loših argumenata. Čak i za rokere ekscentrični i jugonostalgično angažovani Marko Brecelj, poznat i beogradskoj publici, nedavno je u jednom intervjuu rekao da je zapanjen, skoro besan, zbog Srba koji u Sloveniji vide svoj uzor. Argumentovao je to bezbrižnim životom u Beogradu, prepunim kafanama, koncertima, uličnom vrevom. Iako u to vreme izrazito maloletan, svedok sam da je kafanski i kabaretski život Beograda bio najburniji u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Očaj često traži pražnjenje u raskalašnosti. Činjenica je da u Ljubljani toga gotovo nema. Vikendom taj grad izgleda kao Rim u Bunjuelovom filmu „Zlatno doba“, samo što se u Ljubljani kuće ne ruše same od sebe. Naprotiv. Grad je ulickan, UNESCO ga je 2010. proglasio svetskom prestonicom knjiga, na Forbsovoj listi je „Najidiličniji grad u Evropi“, Readers Digest smatra da je to „najpošteniji grad na svetu“, a po statistikama je najsigurniji grad u Jugoistočnoj Evropi. Pa ipak, građani nisu preterano srećni i 36 odsto ih nije ni malo zadovoljno ukupnim stanjem u društvu, 15 odsto je zadovoljno, a 49 odsto nije u stanju da se opredeli. Međutim, materijalnim uslovima u kojima žive zadovoljno je 43 odsto, 12 odsto nije i 45 odsto ne zna na koju bi stranu. Sličan odnos bi se danas mogao naći i u skandinavskim zemljama. Ni tamo, ma kako to nama izgledalo neverovatno, građani nisu zadovoljni, pa je po indeksu sreće stanovnika Švedska na 53, Finska na 59, a Norveška čak na 88. mestu.

Kao korektiv „opskurnom“ bruto domaćem proizvodu (GNP), uvedena su dva nova pokazatelja: Human Development Index, na kojem je Slovenija na 10. mestu (Srbija 35.), i pomenuti Happy Planet Index (subjektivan osećaj sreće), po kojem je Slovenija na 66. mestu, odmah posle Bosne, a upečatljivo iza Srbije koja je na 58. mestu. Zabunu upotpunjuje Kina na 20, Kuba na 7. i Vijetnam na 5. mestu, a posebno zemlje Kariba na prva četiri mesta. Ako se isključi mogućnost uticaja ugodne klime i visoke distribucije narkotika u četiri vodeće zemlje, odnosno visoke ideološke narkotizovanosti u Kini, Kubi i Vijetnamu – ostaje uverenje da materijalno bogatstvo nije razlog sreći, ili pak da tek materijalno situiran i obrazovan građanin može da rasuđuje racionalno o sreći imajući u vidu krizu i gubitak perspektive. Kina, Kuba i Vijetnam spadaju u zemlje kojima se perspektiva tek otvara. U taj kontekst nadmoći emotivnog rasuđivanja spada i srpsko idealizovanje Slovenije. U teoriji književnosti postoji pojam „idealizacije“ – projektovanja sopstvenih lepih želja na nedovoljno poznatu sredinu, kao da je u njoj sve za čim žudimo već ostvareno. Tako nekako i mi gledamo na Sloveniju.

Politička elita

Ekonomska depresija je zadesila i Sloveniju, ali tu ne treba očekivati provalu beznadnog derta, već koncentrisanost na rešavanje kriza. Jedan od bitnih preduslova za uspeh je sve manja razlika između desnice i levice. Pahoreva vlada je, prinuđena opštim okolnostima, ali i verom u prenaglašeni liberalizam, dobrim delom umanjila razlike sa sopstvenom opozicijom i uticala da građani alternativu potraže u „vanpartijskim“ ličnostima: uspešnom gradonačelniku Ljubljane, Zoranu Jankoviću, i izumitelju „Državljanske liste“, Gregoru Virantu. Reč je o eliti, a ne o ekstremima. Imaju oni, na primer, svog hipernacionalistu Zmaga Jelinčića, ali je taj politički toliko beznačajan da ga se čak ne moraju ni stideti.

Neposredno posle osamostaljenja, Slovenija je imala jedno jasno i stabilno razdoblje ekonomskog i društvenog uspeha. Politički to razdoblje je karakterisao Milan Kučan, a ekonomski, Jože Mencinger, kao prvi ministar ekonomije. U to vreme, Slovenija je čak uspela da postane neto izvoznik kapitala, istina na kratko, da bi danas pala u dugove. Prelom je nastao kada se i ona kao i većina zemalja u tranziciji polakomila na obećanja spasilaca iz dijaspore. Andrej Baljuk, ekonomist i bankar, vratio se iz emigracije, dobio ključni sektor ekonomije, postao i premijer, ali i prvi kolekcionar većih gubitaka. U političkoj igri vešt Janez Drnovšek ga je, uprkos mogućnosti da ponovo preuzme vlast, pustio još par meseci da se sam zakopa nepopularnim ekonomskim potezima. On i Janez Janša, visokoobrazovani stručnjak za narodnu odbranu, prvi ministar odbrane i premijer od 2004. do 2008. godine i sada ponovo kandidat za premijera, utemeljili su opoziciju dotadašnjim recikliranim komunistima i poveli Sloveniju udesno i u postepeno sve labilniju ekonomsku situaciju.

Uoči novih izbora u Sloveniji, na spisku za budućeg kriznog premijera, po anketi objavljenoj 2. novembra u „Delu“, vodi Gregor Virant sa 28 odsto, sledi Janez Janša sa 20,6 odsto, a treći je Zoran Janković sa 18,6 odsto glasova, od 84 ukupno prijavljena kandidata. Po tome sudeći, verovatna je koalicija prvog i trećeg, dvojice novih pretendenata na najvišu izvršnu funkciju u državi. Ne radi se o prognozi, jer čak i stručne agencije umeju da budu upečatljivo demantovane voljom birača. Reč je o prezasićenosti dosadašnjim političkim ličnostima i o pokušaju traganja za novima, ali koji su svojim angažmanom pokazali da umeju da upravljaju. Gregor Virant je kao ministar za javnu upravu (u Janšinoj vladi), efikasnom reformom uprave proglašen za najpopularnijeg političara, a Zoran Janković je prvo kao direktor Merkatora, a zatim kao gradonačelnik Ljubljane, doživljavao kritike i sumnje, ali mu nikada nije osporavana sposobnost efikasnog upravljanja. Nije ovo nikakva predizborna agitacija, nego pokušaj da pokažem kako Slovenija i u krizi može da izbaci na scenu kvalitetne političke kandidate, a ne da živi u strahu da joj, kao kod nas, alternativu predstavljaju samo još gori od onih koji već vladaju.

Sudeći po informacijama i nagađanjima, uz kandidate za kriznog premijera idu i njihovim shvatanjima bliski ekonomisti, koji će imati jak uticaj na ekonomsku, ali i političku orijentaciju. Uz za sada najuspešnijeg kandidata za premijera, Gregora Viranta, u prvom trenutku je napisano da će mu glavnu stručnu ekonomsku podršku dati radikalni i pomodni Rado Pezdir. Pročitao sam njegovu knjigu „Slovenačka tranzicija od Kardelja do tajkuna“ i konstatovao: 1. da je on ipak uspešniji kao publicista (stalni komentator ekonomskog dnevnika Finance) i 2. da 19,50 evra, koliko sam platio za knjigu, predstavlja nizak P/E količnik (Price Equity Ratio). Kasnije je prevladao Janez Šušteršič, koji se deklariše na sledeći način: „U ekonomiji zagovaram pragmatična rešenja i zdrav razum. Ako se želi promena na bolje, zapravo nije odlučujuća ekonomska doktrina, nego, pre svega, razumevanje političke ekonomije. Janez Janša će se osloniti najverovatnije na Mateja Lahovnika, mladog ekonomistu i političara renesansne lepeze interesovanja. Njegov kredo je poznavanje neoklasične i moderne insitucionalne teorije“, te: „Za uspešan razvoj države najvažnija je efikasnost institucija, i to kako formalnih (zakoni, pravila, pravosuđe, regulativa) tako i neformalnih (pravila ponašanja, etika, navike)“.

Treći kandidat, Zoran Janković, već se opredelio da „ništa neće prodati, da državnim vlasništvom takođe može biti efikasno upravljano“, što bi vezivalo ruke njegovim ekonomistima da nije rečeno u predizbornoj kampanji, a kako je to Čerčil definisao: samo se budala, kad dođe na vlast, drži predizbornih obećanja. Jankoviću se kao njegovi pripisuju ekonomisti Jože Mencinger i Dušan Mramor, dekan Ekonomskog fakulteta. Obojica se pomalo distanciraju od toga, kao uostalom i mnogi drugi koji su čak pisali programe pojedinim partijama, a svim silama odbijaju da im i formalno pripadnu. Mencinger je jedan od 26 uglednika koji su nagovarali Jankovića da se kandiduje. Ovaj pregled napisao sam na osnovu pisanja ekonomskog dnevnika Finance, koji je nesumnjivo najinformisaniji u Sloveniji što se ekonomije tiče. Kad se sabere sve što se zna o kandidatima za krojenje buduće ekonomske politike Sloveniji, dolazi se do zaključka da uprkos njihovim etiketiranjima od neoliberala do kejnzijanaca, oni svi zajedno apostrofiraju pragmatizam i želju da učine što više za Sloveniju, a ne da na primeru Slovenije dokažu kako je teorija koju zagovaraju ispravna.

Regionalne ambicije

Za koji dan Slovenci će izabrati onoga i ono što procenjuju da im najviše odgovara. Nije nikakva zakonitost da bi morali izabrati najbolje. Čak i da to uspeju, uvek će biti nezadovoljnih, jer ko god da dođe na vlast moraće da povalači nepopularne poteze, da poveća nezadovoljstva, te da Marka Brecelja i sve veći broj drugih natera da se ponovo pitaju šta to Srbe goni da veruju kako je Slovenija uzor, ako ne i idol. Teško je danas naći makar koga ko bi bez pogovora mogao biti uzor. Donekle Nemačka, međutim, da bi se postigao njen nivo razvijenosti, kulture i nešto bolje stabilnosti nego kod drugih, potrebna je istorija razumnog upravljanja zemljom, makar samo za poslednjih 65 godina. Slovenija, čak i da vodi idealnu politiku, ne može se izvući od žestokih spoljnih uticaja. Njene dve centralne odstupnice su Nemačka, u koju izvozi najviše, i Austrija, u kojoj deo viška radne snage nalazi posla uz prihvatljivu zaradu. Sasvim je moguće da i te dve zemlje dođu pod mnogo jači udar krize i zatvore vrata. Šta će biti tada? Mislim da će čak i tada Slovenija ostati obećana zemlja za nas iz dubokog Balkana, jer će naše politikanstvo, odsustvo osećaja za kolektivni interes kod političke elite i duhovno bekstvo od Evrope i svega modernog, samo još više povećavati zaostalost. Možda će se i tada šenlučiti po kafanama, ali će se sigurno mnogo više i pucati, i u njima, i van njih.

Bude li svet krenuo u boljem pravcu, Slovenija ima sve preduslove da ostvari svoju nameru da bude regionalno središte Balkana. Čak ni ulazak Hrvatske u EU neće biti u stanju da ugrozi tu njenu poziciju bar na srednji rok, jer ona već dugo ekonomski upliće to područje u svoje račune i poseduje značajne pozicije. NLB, najveća slovenačka bankarska ustanova na području bivše Jugoslavije, već ima plasirano oko pola milijarde evra. Osiguranje Triglav je najveća osiguravajuća agencija na Balkanu i prošle godine je dve trećina od 177 milona evra prihoda iz inostranstva ostvarila na tlu ex-Jugoslavije. Sava Re – životno osiguranje, u Srbiji, Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori napravila je poslove u iznosu od 72 miliona evra… Danas je stepen rizika veći nego ikada. Tako je Telekom Slovenije na tlu Makedonije i Kosova napravio prošle godine gubitak od 190 miliona evra. Japanska Makita, jedna od najvećih svetskih kompanija za električne mašine (12.000 zaposlenih) seli svoj regionalni logistički centar iz Beča u Ljubljanu računajući da će im odatle prodor na Balkan biti efikasniji.

Vreme je opšte nesigurnosti i nagađanja. Ono čega se poslovni ljudi iz Slovenije naročito boje je mogućnost propasti evra i povratka na tolar. Njihovo mišljenje dalo bi se sažeti na izjavu jednog od njih: Evro je najbolja stvar koja se desila Sloveniji od njenog osamostaljenja, te bi povratak na tolar bio katastrofa! Upravo spas evra će verovatno nametnuti Sloveniji da se, kao i druge članice evrozone, odrekne još jednog dela svojeg (ekonomskog) suvereniteta. Verovatno će i na to odgovoriti dobro proračunavši šta gubi i šta dobija, pa onda bez dvoumljenja i cenjkanja otpisati još jedan deo suvereniteta za račun boljeg života u boljoj zajednici.

Peščanik.net, 12.11.2011.