O novinaru iz Babušnice koji je u Strazburu potražio spas od iscrpljujućih tužbi lokalnih moćnika.

Razlog za obraćanje Evropskom sudu bile su presude domaćih sudova izrečene protiv podnosioca predstavke, a po privatnoj krivičnoj i građanskoj tužbi za povredu dostojanstva podnetoj od strane tadašnjeg predsednika Skupštine opštine Babušnica.

Zoran Lepojić: List je pokrenut krajem 2002, početkom 2003, a cilj je bio probijanje medijskog mraka u Babušnici. Sticajem okolnosti dole postoji opštinski radio koji je u službi pojedinaca, odnosno opštinske vlasti. I između ostalog bio je napisan i taj sporni tekst. Imao je naslov ‘Nasilnički predsednik’, s punim pravom, jer tadašnji predsednik Petar Jončić, on je izbačen bio iz JUL-a, znači, primenom Zakona o lokalnoj samoupravi kada odborniku prestane članstvo u partiji on po automatizmu gubi mandat. Međutim, on se oglušavao i dalje na to, on je i dalje držao sednice i predstavljao se kao predsednik opštine.

Pored toga on je vršio određene malverzacije u svojoj firmi Lisca gde je radio, gde se osnovano sumnja da je izvršio određena krivična dela. Čak su procesuirani od strane tužilaštva i policije. Ja sam dobio na zahtev moj pismeni odgovor da se rade određene predistražne radnje u vezi njega. Međutim, i to mi ništa nije bilo od koristi i naravno ja sam tužen od strane Petra Jončića. U krivici mi je vodio sudeći sudija Nebojša Kostić, nije mi uopšte dozvoljeno da se branim, čak i u Krivičnom zakoniku postoji da ja imam pravo da se branim, da dokažem da sam to pisao u interesu informisanja, iznošenje istine da nije krivično delo.

Međutim, ja sam sve te dokaze prilagao sudiji, međutim, on je to a priori odbacio, jednostavno je rekao da to nije dokaz i da sam ja kriv. Sporna rečenica za koju sam ja osuđen i gde sam ja navodno njega uvredio zato što, citiraću ‘zato Petar Jončić u julovskoj euforiji sumanuto troši sredstva građana opštine Babušnica na gala ručkove i sponzorstvo’. To je dokazano. Da li je normalno da čovek direktor, odnosno predsednik Opštine pozove tada Lazarevića, generala koji je završio kasnije u Hagu, i da napravi na izletištu Šanac u Babušnici i da pozove 200 gostiju o trošku Babušnice? A Babušnica je u rangu najnerazvijenijih opština, u Babušnici sad i gladuju, umiru od gladi, to je notorna činjenica, to je žalostno.

Sudija mi je rekao da sam ja njega napravio ludim. Ja sam osuđen za klevetu. Ubrzo me je on tužio po parnici za naknadu štete. Naravno, ta se presuda završila kako se završila, normalno u korist Petra Jončića, gde je meni od strane suda dosuđeno 120.000 plus neke takse, znači 150.000. To je bilo tada nekih 2.000 eura. Nažalost, morao sam da zatražim pravdu pred Međunarodnim sudom u Strazburu, sredinom 2007. sam dobio presudu gde je poništio, Međunarodni sud u Strazburu je poništio presudu Opštinskog suda u Babušnici i na ime nematerijalne štete dosuđeno mi je 3.000 eura u dinarskoj protivvrednosti tada, koju mi je isplatio lično Opštinski sud u Babušnici.

Saša Gajin: Evropski sud ne razume razlog za pružanje zaštite predsedniku opštine u odnosu na napis koji je o njemu objavljen u lokalnoj štampi i u vezi sa kojim napisom je domaći sud, i to u obe instance, našao da je potreba zaštite lokalnog funkcionera daleko veća nego kada se radi o potrebi zaštite tzv. običnog građanina. Evropski sud izražava svoje čuđenje stavom domaćeg suda, s obzirom na to da već dugi niz godina ili decenija Evropski sud insistira na tome da lokalni funkcioneri, odnosno ljudi koji obavljaju državne i političke funkcije jesu oni kojima je sužena sfera zaštićene privatnosti, kao i sfera zaštite njihovog dostojanstva. Odnosno, kako to Evropski sud voli da kaže, da su lokalni funkcioneri dužni da trpe napade na svoja lična dobra više ili u većoj meri nego kada se radi o drugim ljudima, ljudima koji ne obavljaju funkciju.

Zoran Lepojić: Prilikom suđenja kad sam se ja pozvao na Konvenciju, jer sam je našao na sajtu, gde ne znam koji član ili paragraf njihov i decidno kaže da javne ličnosti i treba da budu izložene javnosti i kritici, što je sasvim i normalno. Ja sam se pozvao na taj član i skrenuo pažnju, dobio sam jasan odgovor uz osmeh da u Babušnici ne stanuje Evropska unija i da je to pogrešna adresa. Ja, s obzirom da sam to čuo, insistirao sam da uđe u zapisnik, naravno nije, ta njena izjava, ja sam rekao da nema šta da tražim, to je partijski sud.

Pre mene je Zoran Filipović osuđen po istom kalupu, jer dole postoji kalup, i pored Zorana Filipovića Todorović je osuđen isto, on je bio direktor Komunalca, isto protiv Petra Jončića, isti vid klevete, što po meni nije kleveta. Znam konkretno za Zorana Filipovića, on je radio svojevremeno kontrolu u Lisci, to je preduzeće slovenačko u kome je direktor bio Petar Jončić. On je čovek vršio kontrolu po nalogu države, odnosno poreske uprave. I on je našao određene nepravilnosti, odnosno dokaze gde se osnovano sumnja da je tada gospodin Petar Jončić kao direktor, kao odgovorno lice izvršio proneveru oko 500 hiljada maraka u to vreme.

Takođe znam da on nije dobio nikakve pohvale, niti ga je služba uzela u zaštitu, štaviše on je stavljen na stub srama, šikaniran, prebačen je u Pirot da radi, da putuje, umesto da ga nagrade jer je čovek radio svoj posao. Ja imam satisfakciju, drago mi je što sam dokazao da mogu svakom da se suprotstavim, ja sam tako razmišljao i svi tako treba da razmišljamo, bez obzira ko kakvu funkciju vrši. S jedne strane mi je drago, s druge strane mi je žalosno da neko mora da traži za neku najobičniju stvar pravdu u Strazburu.

Saša Gajin: U tim slučajevima se vidi da je domaće pravosuđe išlo sasvim suprotno evropskim standardima i onda se zaista može postaviti pitanje, a tako je i u brojnim drugim slučajevima, može se postaviti pitanje o tome odakle dolazi to nesnalaženje, koji su uzroci takvog jednog oponiranja Evropskom sudu. Da li se radi samo o neadekvatnom treningu, da li se radi samo o tome da država nije omogućila našim sudijama i drugim predstavnicima vlasti koji odlučuju o pravima i slobodama ljudi da steknu punu svest o tim evropskim standardima, ili se radi o nečemu gorem.

Meni se čini da postoje uslovi ili elementi koji bi mogli da opravdaju jedan zaključak koji se može izvesti o tim presudama, a to je da naši sudovi prosto ne uzimaju u obzir praksu Evropskog suda za ljudska prava, odluke koje se donose u okviru tog međunarodnog tela, kao izvore prava, kao one pravne tekstove koji su sa stanovišta sudske prakse domaćih organa ili uopšte sa stanovišta prakse postupanja domaćih organa, jednako obavezni kao i zakoni.

Već posle ovog našeg Ustava, oni predstavljaju izvore prava više pravne snage od domaćih zakona – zbog toga što se Ustav, ali i pravo uopšte ne razumeju dovoljno ozbiljno, već više tako kao jedan standard od koga su u konkretnom slučaju odstupanja uvek dozvoljena ili često poželjna, i to u zavisnosti od konkretnih okolnosti, konkretnog slučaja i interesa onih koji su uključeni u taj postupak. Dakle, da se od tih standarda može odstupiti.

Vukašin Obradović: Mi imamo više podnetih krivičnih prijava u periodu od 2000. na ovamo nego u onom periodu pre toga. Mi smo na sreću istrenirani da zaista vodimo maksimalno računa o onome što objavljujemo, jer smo živeli u jednom takvom okruženju koje nas je čekalo na svakom uglu da nas tuži i na taj način vrši pritisak. Uglavnom smo dobijali te sudske sporove, ali naravno, bilo je i onih sporova gde smo za različite budalaštine osuđivani, i nekako smo uspevali da platimo te kazne. Naravno, to je uvek bilo na uštrb materijalnog položaja novinara koji su i onda i sada bili vrlo skromno plaćeni.

Zoran Lepojić: Evo, sad je 2013. godina, prošlo je skoro 10 godina, ništa se nije nažalost promenilo, barem je to moje neko lično mišljenje. Osetio sam na svojoj koži i te kako i maltretiranje porodice i zastrašivanje putem policije, poreske uprave. Reći ću vam ovaj detalj, da su oni meni kad je presuda bila izvršna, da je meni poreska policija dolazila kući, tražila da naplati taksu za Petra Jončića koji je bio tužen. Po zakonu tužilac plaća taksu, a gospodin Jončić je trebalo putem izvršenja da traži sredstva od mene nazad. Međutim, oni su se stavili u službu Petra Jončića, odnosno vlasti lokalne.

Ja sam rekao ‘ja neću da platim’, ‘mi ćemo tebi da popišemo imovinu’. Ne vodi se ništa na mene, kažem, ‘ne dirajte mi porodicu’. Hoću vam reći da je vrlo teško baviti se demokratijom u pravom smislu reči u manjim sredinama poput Babušnice. A mislim da sloboda misli i govora, to je na kraju krajeva i Ustavom zagarantovana svakom pojedincu, ta je toliko ugrožena, a u Babušnici i ne postoji.

Vukašin Obradović: Imamo mnogo više pritužbi upravo od kolega koji su izloženi pritiscima lokalnih moćnika, lokalnih šerifa i kabadahija koji smatraju da je prosto njihovo prirodno pravo da imaju medije na svojoj strani i da ih kontrolišu, jer, kako oni to vole da kažu, oni ih i plaćaju. Vlasti, i tu ne pravim nikakvu razliku među onima koji su se menjali od 2000. do danas, traže načina i samo menjaju oblike pritiska na medije, odnosno načine na koje će da kontrolišu medije. Nama Evropa ne može da nametne rešenja, jer gotova rešenja za slobodne medije u Evropi ne postoje. Svaka država mora da pronađe model koji joj najviše odgovara da bi dobila slobodne, profesionalne i nezavisne medije. Srbija u tome ne uspeva, jer zapravo njena politička elita nikada nije prihvatila kao svoje osnovno političko geslo nezavisne i slobodne medije.

Peščanik.net, 10.06.2013.

Srodni link: Bojan Tončić – Evropa ne stanuje u Babušnici

TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI