Predsednik nove opštine Tanagra u Bojotiji, u Centralnoj Grčkoj, drži pod svojom upravom nekoliko sela koja su nastala na teritoriji antičkoga grada Tanagra. Pre toga je četiri puta bio biran za predsednika opštine Shimatari, najvećeg i najuticajnijeg među selima. Ovo je njegov peti rok službe, i sada nosi veći teret: ne samo da je reč o slavnoj prošlosti, već nova Tanagra ima bogatu budućnost te prošlosti, jer arheološka istraživanja odnedavno pokazuju da je Tanagra bila još veći i značajniji grad nego što se pretpostavljalo. Tanagra je naime mesto koje je poslednje udarce nenaklonjene sudbine doživelo u devetnaestome veku, kada su na evropskome tržištu starina – i mode – postale popularne „tanagrine“, keramičke figurine, najčešće neobično elegantnih žena, iz helenističkog perioda. Ove figurine, ponekad ritualne a ponekad očito ukrasne, nalazile su se u grobovima: kako je Tanagra bila centar proizvodnje figurina, nalaza je bilo toliko, da su stanovnici svih sela u okolini za tri godine napustili rad na poljima, i pod vođstvom nekog kritskog trgovca samo pljačkali grobove i liferovali figurine u Evropu. Tanagrine su promenile modu i estetiku druge polovine devetnaestoga veka. Grcima je ostao najzbrkaniji arheološki teren koji se može zamisliti. Od pre nekoliko godina, arheolozi iz Slovenije uspešno razrešuju pitanja nekadašnje gradske strukture, kao i na još nekoliko mesta u Bojotiji, nešto u okviru evropskih projekata, a nešto i u neposrednom dogovoru sa lokalnim vlastima i arheološkim službama. Predsednik opštine se u toj pomoći posebno ističe, uz njega i mala ekipa dobrovoljaca, koji su već uveliko prijatelji. Sem očite želje da podstakne istraživanje značajne prošlosti, predsednik se trudi da njegov verovatno poslednji mandat bude zabeležen po pametnoj politici u krizi. Recimo, da što manje opterećuje gradske finansije: zato je celu arheološku ekipu i prijatelje pozvao k sebi kući, i ispekao im tonu mesa na roštilju, a njegova supruga je tome dodala pite, salate, slatkiše i najbolje od svega, pečene dunje. Predsednikova kuća je udobna za njegove sinove i kćeri, tri psa i mačke koje do kraja večeri nisam uspela da prebrojim. Nekako smo uspeli da svi nađemo mesto za sedenje, a onda je predsednik pustio muziku – pesme Sotirije Belu, svakako najveće pevačice rebetske muzike prošloga veka. Znali smo da je rodom iz okoline Halkide, i da je detinjstvo provela u Shimatariju, gde je njen ded bio pop. Već kao dete je pevala u crkvenom horu, a onda je, u nesavladivoj želji da peva, otišla u Atinu. Pre toga je raskinula sa porodicom, koja ju je sa 17 godina udala za čoveka koji ju je tukao: Sotirija se nije dala, i izlila je nasilniku u lice vitriol. Osuđena je na tri godine, ali je uspela da kaznu smanji, i posle šest meseci je bila na slobodi. Počeo je rat, i neukrotiva devojka je odmah postala član pokreta otpora. Nemci su je uhvatili i mučili, još jednom zatvor, a kada se rat nastavio građanskim ratom, Sotirija je ponovo bila u zatvoru. Najteže joj je palo što su je u tim opasnim „posleratnim“ godinama monarhisti pretukli u lokalu, pred kolegama-muzičarima, i niko se nije usudio da joj pritekne u pomoć: odbila je da peva monarhističku pesmu. Uz sve to, Sotirija je bila lezbijka, volela je da pije i da se karta, i ništa od toga nije skrivala – naprotiv. Jasno je da je se porodica odrekla – manje je jasno da jedina nije ustoličena kao nacionalni spomenik kada je rebetska muzika priznata kao autentični grčki muzički izraz, od sedamdesetih godina. Nije nikako mogla da promeni svoja levičarska ubeđenja, a za novu, državnu, umivenu levicu, njeno ponašanje nije bilo sasvim po volji. Izgledalo je smešno kada su njene pesme o sirotinji pevale vrhunski dizajnirane pevačice na koncertima za elitu, sa horovima i orkestrima: no nijedna nije imala njen glas. Za utehu, njeni obožavaoci su mnogobrojni, među njima su neka od najvećih imena grčke kulture modernoga doba. Vasilis Cicanis, najveći grčki rebetski umetnik, ostao joj je prijatelj do kraja života: ispunjena joj je želja da je sahrane do njega na Prvom atinskom groblju. Sotirija je rođena 1921, umrla je 1997.
U ljubaznom razgovoru o Sotiriji Belu i o njenom dubokom, skoro metalnom glasu, predsednik opštine uzgred kaže – „moja tetka drugog stepena“. Njegova majka, kao komunistkinja, morala je da beži od porodice svoga tek venčanog muža. On ju je poslao u Atinu, kod Sotirije, koja je o svojoj rođaci i vršnjakinji pazila za celo vreme okupacije, i uspevala da je udalji pre svojih hapšenja. Da nije bilo nje, kaže predsednik, ne bi bilo ni mene. Za njega i njegovu porodicu, Sotirija je, kao što je i značenje njenog imena, „spasiteljka“. „Levi“ deo porodice, koji se inače uspešno probio u društvu, ima prema tetki-narodnoj umetnici i otpadnici sasvim drugačiji stav. Pomalo sumnjam da je i politički uspeh porodice Georgiu u izvesnoj zavisnosti od porodične bliskosti sa Sotirijom…
Jedno je izvesno: u ovome delu Grčke, sa teškim problemom ekološke neosvešćenosti i intenzivne industrije hrane, sa benzinskom pumpom na svakom kilometru i pahuljicama obranog pamuka koje, sa plastičnim kesama, masovno krase bojotski pejzaž, kriza ima nešto drugačije oblike. Ovde se štrajkovi koje diktiraju sindikati prilagođavaju lokalnim potrebama, a jedno političko oko uvek gleda najveću grčku vazduhoplovnu bazu, deo opštine. Zato predsednik opštine razmišlja o stvarima koje su daleko od sada već stereotipske grčke krize: on bi želeo da veća i moćnija opština Tanagra uspostavi veze sa evropskim opštinama. Još kao gradonačelnik Shimatarija, zbratimio je svoju opštinu sa sličnim u Irskoj i Italiji. Upravo je Tanagru zbratimio sa Leskovcem u Srbiji, a želeo bi da nešto tako uspe i u Hrvatskoj i Sloveniji. Njegov program je jednostavan: prošlost je za stručnjake, neka nam oni kažu šta jeste a šta nije, da ne bismo brljali sa mitovima, neproverenim pričama i propagandom koja se iz njih jedino može izvući. Nije dakle bitno da se Tanagra zbližava sa nekim važnim istorijskim krajem: važna je razmena iskustava i međusobna pomoć u izvesno kriznim godinama koje nas sve u Evropi čekaju. Predsednik opštine misli na uređivanje i osiguravanje lokalnih puteva (upravo je izgubio najboljeg opštinskog građevinca u glupavoj saobraćajnoj nesreći), staze za bicikliste, cveće, zbrinjavanje zapuštenih životinja, uređivanje grobišta za stoku, što su sve akutni lokalni problemi. No misli i na razmenu đaka i omladine (opština ima pod sobom i Dilesi, prijatno morsko odmaralište), i posebno na to kako se građani drugih opština provode kada ne rade ništa. Upravo taj kulturni upis, veština organizovanja uživanja, uzrok je mnogim evropskim stereotipizacijama o „lenim“ Grcima; najviše boli to što se Grci zabavljaju vidljivo bez velikog ulaganja novca, dok je za mnoge Evropljane platiti zabavu neodvojivo od zabave same: što više, to bolja zabava. Grubo razočarenje koje pri tome obično prati solidnu investiciju naknadno hrani zavist, superiornost i čisti rasizam. Nećak Sotirije Belu to zna, i zato sa svojom čivavom Iridom u naručju i sa kućnim kultom tetke-lezbijke, radi ozbiljno na dekonstrukciji Evrope.
Peščanik.net, 11.11.2011.
GRČKA KRIZA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
