Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Evropa mora da spase Grčku. Ni ostanak Grčke u evrozoni nije dobro rešenje, ali njen odlazak bi bio još gori. On bi izazvao ne samo ekonomske već i ogromne ljudske, geopolitičke i istorijske posledice. Evropa više nikada ne bi bila ista.

Bio sam u Grčkoj pre dve nedelje i to mi je bilo jasno na svakom koraku, kada sam se popeo na drevni Pniks, mesto rođenja demokratije, i u razgovorima sa uglednim biznismenima, novinarima i intelektualcima, od kojih su mnogi krajnje kritički nastrojeni prema vladi Sirize. Ali kada sam se vratio u severnu Evropu, u Englesku, Belgiju i sada Poljsku, dočekale su me relativna ravnodušnost (Grčka je često predmet šala) i dve opasne iluzije.

Prva iluzija je da će se ovaj sudar dva ovna na brvnu između Grčke i Nemačke u poslednjem trenutku završiti nekakvim kompromisom u klasičnom briselskom stilu. Druga alternativna iluzija je uverenje da izlazak Grčke iz evrozone nije toliko važan: Grčka pokriva manje od 2 odsto ekonomskog učinka evrozone, koja poseduje zaštitne mehanizme protiv širenja ovog problema na druge južnoevropske zemlje.

Zašto bi vredni ljudi od Irske do Letonije, koji se trude da sprovedu strukturnu reformu i štednju, nastavili da plaćaju onima koji to ne rade? Na kraju svih krajeva, možda bi izlazak Grčke iz evrozone bio najbolje rešenje za sve.

Frančesko Đavaci, profesor ekonomije na milanskom Univerzitetu Bokoni, usudio se da to i napiše: „Pitanje je da li je zaista toliko važno da Grčka ostane u EU.“

Razmotrimo ove dve iluzije. Prva može da se ostvari već sutra. Depoziti grčkih banaka ističu kao voda iz bušne cisterne: za samo jedan dan (5. juna) smanjeni su za 500 miliona evra (362 miliona funti), pošto je vlada odustala od planirane isplate duga Međunarodnom monetarnom fondu. Bogatiji grčki građani su veliki deo svog novca već izneli iz zemlje, a siromašniji ga čuvaju u slamarici. Dovoljan je još jedan talas panike, još jedan juriš na banke i imaćemo bankrot i vladu koja izdaje dužničke priznanice na ime plata i penzija. Sam Zevs zna šta bi se desilo posle toga. Spas bi možda bio moguć pomoću prećutnog dogovora o neispunjavanju finansijskih obaveza unutar evrozone, ali na to bi računao samo najneodgovorniji plejboj među teoretičarima igara. Hoću da kažem da bi izlazak Grčke iz EU mogao da se dogodi i slučajno.

Zašto to nikako ne bi valjalo? Kao prvo, tržišta bi shvatila da članstvo u evrozoni nije trajno. Uticaj koji bi to imalo na državne obveznice naredne najslabije dužničke nacije u evrozoni verovatno se ne bi osetio odmah, ali svaka nova kriza u nekoj slabijoj ekonomiji bi izazvala slom.

Pored toga, Grčka plaća ekonomsku pa, prema tome, i ljudsku cenu. Besmisleno je vraćati se na sve greške počinjene u prošlosti: ima ih toliko da bi se mogle ispuniti sve ispovedaonice u svim crkvama ponositog poljskog grada Vroclava (gde pišem ove redove), a siguran sam da bi i mnogi drugi stali u red za revizije tuđih grehova. Suvišno je reći da Grčka uopšte nije trebalo da uđe u evrozonu, koja sa svoje strane nije trebalo da ulazi u ovaj promašeni projekat. Suvišno je reći i da su u prvim godinama uvođenja evra klijentelističke grčke vlade pozajmljivale sredstva opterećena nemačkim kamatama i u saradnji sa svojim oligarsima učinile lošu situaciju još gorom. Gotovo je sigurno da je lek za krizu koji su prepisali Nemačka i MMF morao da pogorša stanje ovog pacijenta, koji se samo pravio da uzima lek, i tako dalje. Ali sada nije vreme za svađu oko onoga što je bilo.

Kome god da pripišemo krivicu, ostaje činjenica da previše grčkih građana strahovito pati. Hladne cifre govore da je za 7 godina realna potrošnja u grčkoj ekonomiji opala za trećinu i da je skoro svaki drugi mlad čovek nezaposlen. Još hladnija cifra kaže da je između 2010. i 2012. broj samoubistava porastao za više od 35 odsto. Naprekidno mislim na Teodorosa Janarosa, načelnika bolnice Elpis u Atini, koji je iscrpljen, pušeći jednu cigaretu za drugom, radio po 20 sati dnevno, uz drastičan nedostatak medicinskih sredstava. Dok je Janaros spasavao živote, stigla mu je vest da se njegov 26. godišnji sin ubio skočivši pod voz metroa.

Niko ne zna šta bi se tačno dogodilo kada bi Grčka izašla iz evrozone, ali nobelovac Kristofer Pisarides, ekonomista, smatra da bi rezultat mogao biti najdramatičniji pad životnog standarda u skorašnjoj istoriji. I svaki građanin Grčke bi mogao da zavapi: „Čemu ovolika patnja?“ Budući da ta zemlja još uvek ima politički sistem izmišljen u drevnoj Atini i primenjivan na Pniksu, ova mešavina besa i očaja bi se izlila u glasačke kutije. Ako se ne desi neko čudo, rezultat bi sigurno bila još radikalnija, populistička, nacionalistička vlada, svejedno da li leva ili desna.

To bi se odrazilo na celu Evropsku uniju i njen položaj u svetu. Bez obzira na pravnu teoriju, izlazak Grčke iz evrozone povukao bi za sobom i njen izlazak iz EU. Države članice bi pokušale da je zadrže i, u najgorem slučaju, njen praktični izlazak bi se otezao godinama. U međuvremenu, radikalna grčka vlada bi mogla da na primer stavi veto na jačanje sankcija Rusiji zbog Ukrajine.

Iako ne bi dala mnogo novca, Moskva bi sa najvećim zadovoljstvom igrala na kartu solidarnosti između dve velike pravoslavne nacije. Što se tiče hiljada izbeglica sa Bliskog Istoka i iz Afrike koje pristižu preko Mediterana, Atina bi bila stimulisana da im omogući direktan prolaz do bogatijih Evropljana koji su (kako bi većina grčkih građana smatrala) Grčku ostavili na cedilu.

Pitao sam bivšeg turskog ministra kako bi na to reagovala Turska. Pa, rekao je, sa devalviranom novom drahmom, Grčka bi ponudila konkurentnije cene od turske turističke industrije, ali bi geopolitički gledano izlazak Grčke iz EU dodatno oslabio privlačnost EU članstva za Tursku. Zato bi se ona potrudila da postane samostalna regionalna sila.

Kina je već kupila kontejnerski terminal Pireja i u svojoj krajnje ambicioznoj strategiji „Jedan pojas, jedan put“, poznatoj kao „Novi put svile“, označila je Pirej kao vitalnu tačku ulaza u Evropu. Sa svojim velikim rezervama strane valute, Peking bi rado uzeo još – i tako proširio svoj uticaj unutar Evropske unije.

Luka Pirej je kolevka Evrope i demokratije – odatle je isplovila grčka flota da pobedi Persiju kod Salamine. Sada bi bila samo vrh repa kineskog zmaja. A pre ili kasnije, iz tog repa bi se pomolila žaoka.

Zato, ako nemate ni mrvu saosećanja prema Grčkoj, ni prema Janarosu i njegovom sinu, ali imate mozga u glavi i stalo vam je do budućnosti Evrope, razumećete zašto moramo da spasemo Grčku.

The Guardian, 15.06.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 26.06.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA