Spavam i sanjam: kao, ja leškarim, odmaram se, ali nikako da zaspim. Kao: ja znam savršeno francuski. Čitam Lotreamonova pevanja a knjigu držim naopako – prvo kraj i na kraju početak, a sve to naglavačke. Ne znam dokle bih čitao tu naopaku knjigu, možda do samog početka, kada se u neko doba pojavi Rolan Bart. Rolan Bart ulazi kroz prozor i smeje se što nosi nečiju ruku – a ruka, naravno, mrtva. Kao: nisam iznenađen njegovom posetom niti me čudi što je živ; učtivo sam prikrio svoju ledenu zapanjenost. Htedoh da mu izjavim saučešće povodom njegove smrti ali se setih da bi bilo neumesno izjavljivati tako nešto živom čoveku koji je odavno mrtav. Pružiš mu ruku i veliš: Baš mi je žao što ste umrli, primite moje najiskrenije saučešće. A pokojnik, duša kojoj je smrt najteže pala, sav utučen, svenut od bola, prihvata ruku i zahvaljuje se.
I to nije sve.
Bart odloži mrtvu ruku, očinski sede kraj mog uzglavlja, pomilova me po kosi i upita:
– Dobro Todosijeviću, šta Vi mislite o umetničkom kritičaru tom i tom?
– Zinuh od čuda. Pre sam mogao očekivati da Monsieur, zašto da ne, zapodene kakav duhovno zanimljiv razgovor o budućnosti srpskog književnog divizionizma, o strukturalizmu ili možda o novim putevima seoske psihoanalize a najmanje o toj prozaičnoj osobi. Jedino mi je preostalo da ga upozorim da je ta osoba nitkov, patetična nitkovčina, lopurda, provincijski jebivetar, vodootporni prdež, trećerazredno škrabalo, hiljadurazredni intelekt, jegulja nad jeguljama, car svih ljuskara, psina žedna novca, slave i moći, bezumna pijandura, mravojed krvožednih očiju i zločestih kandži, rob vampira i sluga vukodlaka, estetičar slivnika, splačina i leševa iz XVIII veka, konj sa vrapčijim mozgom, pijavica-secikesa, majmun vodonoša, guba slinava, šupljoglava ulizica, Frankeštajnovo nedonošče, slepac, stoglavi krokodil, ljudožder, bebožder, imperator trulih slonova oko kojeg kruže umetnici-gavrani-strvožderi, kost oglodana, cmizdravi balkanski Mamon željan gnojave krvi ludih umetnika, mecena, pol’ žena a pol’ kengurica što urla i krekeće sred hadske rulje, grob na točkovima, huškač, baba zbrčkana, Govnoslav Govnoslavić, sifilistični makro s teoretskim ambicijama, inkarnacija leprozne smušenosti laži i prevare, kanta za đubre, pacifička olupina, kopriva, smrdibuba, amanita citrina, kotrljan, sotona, klopka za aždaje, šinter, punoglavac, hidra, raskokana oficirska kamenjarka, evnuh kitolomac, odžak usrani, bezumnik koji poltroniše mentalno retardiranim imbecilima, rinocerotum na tronu od buđavih dušeka punih škorpija, vaši, gusenica, crknutih mačaka, bubašvaba i obezglavljenih kornjača. Jednom rečju, on je kazan ispljuvaka što se bahato bućka sred kanalizacije čovečanstva.
Dok sam se ja, onako smeten, dvoumio odakle da počnem i kojim redom da mu sve to izložim, nestade Barta, nestade mrtve ruke, a ja se probudih sav u znoju, pritisnut kobnom grižom savesti pri pomisli šta sam sve mogao da izblebećem o tom dragom čoveku da je moj zlokobni san, kojim slučajem, duže potrajao. Sa željom da se oslobodim te môre, u podlom kajanju, napisah pismo dotičnom kritičaru:
Dragi Gospodine, prošle sam noći sanjao kako ugodno ćaskam sa Rolandom Barthesom. Pričali smo o svemu i svačemu ali ponajviše o Vašoj knjizi Spiritualnost forme. Nemojte misliti da sam zaboravio i da nisam pomenuo Vaše francusko poreklo, odakle, pogađam, potiče Vaša ljubav prema klasičnoj logici i uzorna prefinjenost spisateljskog stila. Rekoh mu da su Francuzi tako sposobni, vredni i vešti da njima veliki broj ljudi iz celog sveta sa zadovoljstvom poklanja svoje vreme i svoj novac. Naravno da su gospodinu Bartu godile moje moćne reči udvoričkog divljenja prema francuskoj kulturi. No, dragi gospodine, negde pred zoru, au petit jour, Bart posta nervozan, nadrndan, izbledeo, pa bez ikakvog povoda uze na zub poslednje poglavlje Vaše grozne knjige. Poče grubo izvrtati svaku rečenicu, svaki zarez, svaki zasad Vaših ljupko postrojenih misli, nazivajući Vas pritom upišanom vucibatinom, tikvom bez mozga, sakatim skribomanom, ulizicom, amebom, kurvom, paranoidnim dželatom umetnika-seratora, kritičarem konjokradicom, gnjidom, kugom, krastom u špiritusu, kukom za leševe, rasporenom hijenom, nakaradom, grbavom balerinom, pederom sa incestuoznim sklonostima, umobolnim teoretičarem estetike pokolja, paleži i silovanja, turobnim strašilom za guštere pokajnike i umetnike-skakavce, ljubavnikom leševa i degustatorom tuberkuloznih izbljuvaka, budalom, okuženom prostitutkom, kastriranim nojem, pterodaktilom sa smislom za operu, raspevanom mumijom, našminkanim kretenom, svinjskom ljubičicom, patološkim lažovom sa slikarskim ambicijama, ćopicom, napaljenom popadijom, leblebijom, parodijom, expresionistom, kaljugom, simbolistom, pedagogom razbojnika, podvodača i veselih izdajnika, krunisanim lešom što se bekelji, ciči i škrguće po umetničkim kloakama, tamburom radodajkom, kljusetom, stostrukom glupošću, uobraženim klozetom i slepačkom tiranijom. Jednom rečju, beše toliko drzak, bezobrazan i konfuzan da Vas je uporedio sa bezglavim predvodnikom čopora gubavih kljakavaca.
Dragi Gospodine, da sam na Vašem mestu ja se zbog tih njegovih reči ne bih mnogo uzrujavao. Uostalom taj Francuz je mrtav, a ja ću, budite uvereni, ćutati kao grob.
S poštovanjem Vaš
Raša Todosijević
Todosijević Dragoljub Raša, možda 1982, Beograd
Peščanik.net, 11.09.2010.
