This morning, let me play a song for you, Graham Franciose http://goo.gl/BZnDQE

This morning, let me play a song for you, Graham Franciose goo.gl/BZnDQE

Tema o fizičkom kažnjavanju dece je malo zamrla, ali se meni čini da jedan njen aspekt do sada ipak nije pomenut. Naime, postavlja se, možda naivno, pitanje da li se oni koji odobravaju batinanje dece zalažu i za batinanje odraslih. To bi bilo logično: jer na svest odraslih, punoletnih, dakle mentalno i emotivno potpuno razvijenih osoba, može se bolje uticati nego na one koji to nisu, dakle mladih i najmlađih, koji često zapravo i ne shvataju baš najbolje šta su uradili, tj. da su napravili neki prekršaj. Pa recimo, kad napravite saobraćajni prekršaj, ako hoćete da platite kaznu na licu mesta, policajac vam opali dva šamara i vi produžite put, a ako hoćete na sud onda vam sleduje – 10 po turu.

Možda bi to bio i način da se narod u Srbiji učini boljim, milosrdnijim. Jer sudeći prema svetskim istraživanjima mi (ni) tu nemamo čime da se pohvalimo. Naprotiv. U obilju svakojakih rang-lista, među kojima su one koje mere raznorazne ekonomske performanse zemalja, prilično dobro poznate ovdašnjoj javnosti, jedna je prošla sasvim nezapaženo. Možda i zbog toga što je reč o prilično mladom proizvodu – postoji tek pet godina. Reč je o Globalnom indeksu darežljivosti (World Giving Index), koji pravi engleska Charities Aid Foundation. Taj indeks pokazuje koliko u pojedinim zemljama stanovništvo pomaže drugima. Lista se pravi na osnovu tri kriterijuma, odnosno tri grupe pomoći: novčani prilozi, pomoć nepoznatima i dobrotvorni rad.

Nedavno je objavljen Globalni indeks darežljivosti za 2013. godinu. Na toj listi Srbija se nalazi na 124. mestu od 135 zemalja. Nema sumnje da prilično porazno deluje podatak da su građani Srbije tako uskogrudi i sebični. I da spadaju u najgoru desetinu u svetu.

Uopšte, nasuprot nekim uvreženim shvatanjima, bar na našim prostorima, o otvorenosti i dobrodušnosti balkanskih naroda, čitav naš region prošao je vrlo rđavo. Najbolje su, gle čuda, prošli Slovenci koji su zauzeli 34. mesto, Makedonija je zauzela 72, a BiH 103. mesto. Ako je za utehu, a baš i nije, gori od nas su samo Hrvati i Crnogorci, bolje rečeno Hrvatska i Crna Gora koje dele 130. mesto. Ipak, treba reći da se Srbija popravila; pre dve godine, naime, zauzimala je 147. mesto od 153 zemlje.

Na prvom mestu, sa istim brojem bodova, nalaze se Sjedinjene Američke Države i – Mjanmar. Nekadašnja Burma se na najvišem postolju našla pre svega zahvaljujući radu oko pola miliona budističkih sveštenika koji uspevaju da prikupe novčane priloge od preko 90 odsto stanovništva. Inače, generalno, ekonomska razvijenost, tj. nacionalno bogatstvo, nije pretpostavka darežljivosti. Nisu sve najbogatije zemlje u vrhu. Ipak, njih je najviše. Među prvih 20 zemalja sedam ih je iz Evrope (zapadne, da ne bude zabune), šest iz Azije (poglavito jugoistočne), četiri iz Severne Amerike, dve iz Okeanije i jedna iz Afrike (Kenija, 15). Nema nijedne zemlje iz Južne Amerike za čije se ljude inače u Srbiji veruje da su topli i solidarni. Indikativno, Čavesova Venecuela je na pretposlednjem, 134. mestu.

S tim u vezi zanimljivo je da su generalno bivše socijalističke zemlje, tačnije one u kojima je kolektivizam tradicionalno (i verski) izražen i gde je socijalna sfera sistemski i ideološki bila prepuštena državi, na ovoj listi loše prošle. Malo ih je ispod stotog mesta; Rusija je 126, Kina 128, da dalje ne nabrajamo.

Kao neki opšti zaključak nameće se to da je tamo gde individualizam čini osnovu društvene konstrukcije i gde je poštovaniji, da tako kažemo, od strane sistema, i međuljudska saosećajnost veća.

Peščanik.net, 16.12.2014.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)