Kad musliman koji je diplomirao hemiju počne da radi za male pare u poljoprivrednoj apoteci – šta to znači? Da li samo popunjava budžet dodatnim poslom, ili obezbeđuje pristup kalijum nitratu (koji se koristi u đubrivu i u eksplozivu)? Šta ako su mu stranci sa arapskim imenima poslali novac? Šta ako je leteo u istom avionu s jednim od tih ljudi, u odvojenim sedištima i sa pojedinačno rezervisanim kartama plaćenim gotovinom? Šta ako se na njegovoj kreditnoj kartici vidi da je kupovao tajmere?
Ako državni organi mogu da sakupe takve podatke, njihovim upoređivanjem bi se mogla sprečiti teroristička zavera. Ali postavlja se i pitanje kriminalizovanja nevinih ljudi koji se ponašaju ekscentrično, ali poštuju zakon.
Mediji su u novembru 2002. otkrili postojanje velike, tajne operacije Pentagona, pod nazivom Potpuna informisanost.[1] Cilj operacije je identifikovanje sumnjivih obrazaca ponašanja pomoću tehnike „kopanja podataka“,[2] poznate i kao „prepoznavanje obrazaca“, tj. kompjuterske pretrage informacija. Nakon žestoke reakcije javnosti, operaciji je dat naziv koji je možda prihvatljiviji – Prikupljanje informacija o terorizmu. Ali javnost je nastavila da protestuje i u septembru 2003. Kongres je blokirao finansiranje operacije.
Mnogi su pretpostavili da je tome kraj. Ali šest od sedam delova operacije Potpune informisanosti je preživelo u obliku zasebnih, tajno finansiranih projekata. Februarski izveštaj američkog Sekretarijata za bezbednost zemlje navodi tri projekta pomoću kojih se traga za sumnjivim obrascima u robnom transportu. Slični projekti su iznikli i u Velikoj Britaniji, Kini, Francuskoj, Nemačkoj i Izraelu.
Organizacije za zaštitu građanskih sloboda ulažu veliki napor da zaustave praksu kopanja podataka koju FBI koristi za špijuniranje Amerikanaca. Kažu da ova vlada žuri da u ovih preostalih nekoliko meseci zakonski formalizuje projekte koji se sprovode isključivo pod ovlašćenjima iz Bele kuće, koja zaobilaze Kongres. Jedna od tih promena bi ozakonila veću razmenu obaveštajnih podataka između federalnih i lokalnih vlasti. U jednom sudskom zapisniku objavljenom 20. septembra, američki državni tužilac Majkl Mjukejzi (Michael Mukasey) zatražio je sudski imunitet za telefonske operatere koji su prosleđivali informacije o međunarodnim pozivima. Goruće pitanje o tome šta se dešava u praksi i šta zakon dopušta još uvek je nerešeno.
Prošlog meseca, nakon izveštaja ministarstva pravde o tajnom planu FBI-a za kopanje podataka, grupa američkih zakonodavaca pisala je g. Mjukejziju, žaleći se na to da bi takav plan dozvolio FBI-u da špijunira Amerikance „bez ikakve osnove za sumnju“. Predlog projekta bi mogao biti obelodanjen narednih nedelja.
Ne postoji nijedan panevropski projekat kopanja podataka, bar ne javno. Pa ipak, prema sporazumu potpisanom u julu prošle godine, aviokompanije koje prevoze putnike iz Evropske unije za Ameriku, moraju da dostave američkim vlastima podatke o rezervacijama i informacije dobijene u bezbednosnim proverama na aerodromu. U te podatke spadaju podaci o rasi putnika, njegovoj veroispovesti, zanimanju, rođacima, hotelskim rezervacijama i kreditnim karticama. Internet provajderi i telefonski operateri u Evropskoj uniji moraju dve godine da čuvaju, ali ne i da automatski predaju, podatke o posećenim vebsajtovima i svim telefonskim razgovorima (ali ne i sadržaj tih razgovora) svojih putnika.
FAST, norveška kompanija koju je Microsoft ove godine kupio za milijardu i trista miliona dolara, sakuplja podatke iz više od 300 izvora (uključujući i internet), i ti se podaci koriste za nacionalne projekte kopanja podataka u dvanaest zemalja u Aziji, Evropi i Severnoj Americi. Poslanici u britanskom parlamentu su u aprilu saznali da je skoro godinu dana ranije ministarka unutrašnjih poslova Džeki Smit (Jacqui Smith) tajno odobrila prosleđivanje podataka o registarskim tablicama koje su snimane kamerama postavljenim duž puta – stranim obaveštajnim službama. U junu je u švedskom parlamentu izglasan zakon o projektu kopanja podataka, koji je podržalo ministarstvo odbrane. Taj će zakon od prvog januara omogućiti praćenje međunarodnih elektronskih poruka i telefonskih poziva.
Ogromne mogućnosti za obradu informacija koje pruža tehnologija kopanja podataka proširuju definiciju onoga što se smatra sumnjivim. U junu su američko Ministarstvo pravde, Sekretarijat za bezbednost zemlje i grupa policijskih šefova objavili „Izveštaj o sumnjivim aktivnostima – projekat za podršku i implementaciju“. U izveštaju, koji je delom inspirisan strategijom policije Los Anđelesa, sugeriše se policajcima da bi trebalo da legitimišu ljude koji, između ostalog, koriste dvogled, broje korake, nešto zapisuju, crtaju dijagrame, menjaju lični opis, razgovaraju s pripadnicima obezbeđenja i fotografišu objekte „bez očigledne estetske vrednosti“.
Kompanije, posebno kreditni registri, uglavnom imaju veću slobodu da prosleđuju lične podatke trećoj strani nego vladina tela. Bezbednosne agencije su njihovi revnosni klijenti. Kris Vestfal (Chris Westphal), direktor kompanije Visual Analytics iz Pulzvila u Merilendu, koja softverski obrađuje informacije dobijene kopanjem podataka za bezbednosne agencije, kaže da su podaci koje takve firme obezbeđuju „vrlo značajni“. Narajanan Kulaturamajer (Narayanan Kulathuramaiyer), stručnjak za kopanje podataka na UNIMAS-u, malezijskom univerzitetu, kaže da kompanije prodaju pristup podacima bebednosnim i policijskim službama „u nezamislivim količinama“.
Pravni sporovi o vladinom korišćenju ličnih podataka koje poseduju kompanije dospele su do vrhovnih sudova u mnogim zemljama, uključujući i Ameriku. Zagovornici privatnosti su, pak, bili uglavnom frustrirani presudama. Suzan Spolding (Suzanne Spaulding), bivši pravni savetnik obaveštajnih komiteta Senata i Predstavničkog doma, kaže da su poboljšanja u tehnologiji kopanja podataka omogućila bezbednosnim agencijama da izdejstvuju povoljne sudske presude koje prevazilaze namere pravosudnog sistema. Na primer, takvi slučajevi se obično tiču dozvole da se koriste podaci dobijeni iz jednog izvora, kao što su računi telefonskog operatera. Kada se istovremeno traga po više baza podataka, vrednost dobijenih informacija se srazmerno povećava.
Špijuni sve više njuškaju po podacima o privatnom korišćenju interneta. Katarin von Knop (Katharina von Knop), stručnjak za kopanje podataka sa Univerziteta nemačkih oružanih snaga u Minhenu, kaže da mnogi sistemi analiziraju sadržaj vebsajtova koje ljudi posećuju. Čovek koji je putovao, recimo, u Pešavar, uporište islamskog ekstremizma u Pakistanu, smatra se mnogo opasnijim ako posećuje blog ekstremističkog muslimanskog verskog vođe. Ako taj verski vođa živi u Pešavaru, sumnja je još veća. Softver za kopanje po podacima pravi profil osumljičenog uzimajući u obzir sve vebsajtove koje on posećuje – ako poseti sajt sakupljača poštanskih maraka, stepen sumnjivosti se snižava.
Takvo profilisanje se oslanja na „analizu osećaja“. Hsinčun Čen (Hsinchun Chen), šef Laboratorije za veštačku inteligenciju na Univerzitetu u Arizoni, kaže da je ova tehnika, koju koristi radeći za američke i međunarodne obaveštajne službe, u procvatu. Cilj je identifikovanje promena ponašanja i jezika korisnika interneta, što bi moglo da bude indikator da neki besni mladići postaju potencijalni bombaši samoubice. Na primer, osoba koja pokazuje zanimanje za islamske vebsajtove i postavlja brojna pitanja na forumima, mogla bi softverom za analizu osećaja biti obeležena ako pokazuje znake ljutnje i ako se obavi „radikalizacijom“ drugih, opravdavajući nasilje ili postavljajući linkove za militantni video materijal. G. Čen kaže da obaveštajne službe Sjedinjenih Država, Kanade, Kine, Nemačke, Izraela, Singapura i Tajvana koriste ove tehnike.
Donald Taj (Donald Tighe), potpredsednik odeljenja za odnose s javnošću u In-Q-Tel-u, neprofitnoj organizaciji koja pomaže da CIA drži korak sa napretkom u računarskoj tehnologiji, kaže da je kopanje podataka postalo moćno oružje, „nezaobilazno za našu nacionalnu bezbednost“. Ali zagovornici zaštite privatnosti ne prestaju da brinu. Postoji strah, naročito u Britaniji, nakon incidenata u kojima su zvaničnici izgubili brojne poverljive lične podatke, da se država možda još bezobzirnije odnosi prema podacima nego što to rade privatne firme. Druga bojazan je da su mnogi nevini ljudi obeleženi ili stavljeni na „spiskove za prismotru“, što može da bude smetnja kod putovanja avionom, bankarskim poslovima, i zapošljavanju u ustanovama u kojima se koriste radioaktivne supstance, kakve su bolnice. Američko udruženje za građanske slobode (ACLU) kaže da je na listi koju održava Centar za nadzor terorista pri FBI-u trenutno preko 900.000 imena, a da se svakog meseca doda još po 20.000. I da je teško postići da vas izbrišu sa spiska.
Kopanje podataka je možda isto toliko loše za nacionalnu bezbednost koliko i za građanske slobode. Softver je često oblikovan prema programima za otkrivanje prevare koji koriste finansijske ustanove. Ali terorizam je mnogo ređi, pa je tako teže uočiti ponašanje koje može da prethodi nekom napadu. Majk Džerman (Mike German), bivši agent FBI-a koji sada radi kao savetnik za ACLU, kaže da su bezbednosne službe uvek spremne da poveruju u „magični napitak“ Potpune informisanosti, što odvlači resurse od mnogo korisnijih aktivnosti kao što su doušnici ili ubačeni elementi.
Abdul Bakir (Abdul Bakier), bivši zvaničnik u jordanskoj službi bezbednosti, kaže da se o uputstvima za izbegavanje sistema kopanja podataka naširoko razgovara na nekim ekstremističkim internet forumima. Trikovi kao što je pozivanje vrućih linija za telefonski seks mogu da smanje sumnjivost profila. „Nova generacija u al Kaidi to praktikuje“, kaže on.
Dva projekta za prepoznavanje obrazaca, ADVISE i TALON, koje su sprovodili američki Sekretarijata za bezbednost zemlje i Pentagon, prošle godine su obustavljena zbog ugrožavanja privatnosti. Zagovornici prava na privatnost, opet, kažu da su drugi projekti u toku – i da mnoge od njih sprovodi, uz minimalan nadzor, Nacionalna agencija za bezbednost (NSA). Zvaničnici iz NSA tvrde da o svemu obaveštavaju Kongres. Takođe energično brane kopanje podataka i tvrde da, da su kojim slučajem današnji sistemi uspostavljeni pre terorističkih napada jedanaestog septembra 2001, neki od otmičara bi bili identifikovani.
U julu je nakon žučne debate Kongres nametnuo nova ograničenja za vladino prisluškivanje, kada je obnovio zakon o stranom obaveštajnom nadzoru (FISA), što je zatražio predsednik Džordž Buš nakon jedanaestog septembra. Zakon koji obuhvata vladino kopanje podataka pruža vlasti široka ovlašćenja u elekronskom špijuniranju. Ali lobisti za građanske slobode, kao što su Amnesty International i Human Rights Watch kažu da obnovljeni, ograničeni zakon ostavlja netaknutim tajne „crne“ projekte, koje vodi NSA, i koji obrađuju podatke o velikom broju ljudi, uključujući i milione Amerikanaca. Mnogi od tih podataka su lični finansijski podaci, koje sakuplja Ministarstvo finansija.
G. Buš kaže da FISA štiti građanske slobode „i održava ključni protok bezbednosnih informacija“. Nekoliko sati nakon što je predsednik potpisao zakon, ACLU je podneo tužbu federalnom sudu, tvrdeći da su organi izvršne vlasti proširili ovlašćenja za prisluškivanje i tako prekršili ustav.
Vojne snage pod vođstvom Amerikanaca su 2001. rasterale talibane u Avganistanu, uništivši tamošnje al Kaidine kampove za obuku. Bernd Tam (Berndt Thamm), savetnik nemačkih oružanih snaga za pitanja terorizma, kaže da su islamisti u povlačenju ostavili dragocene tragove o komunikaciji internetom. Sledeći te tragove, mogu se i moraju koristiti tehnike kopanja podataka i prepoznavanja obrazaca. Takve tehnike, kaže g. Tam, jesu „jedini odgovor“ na ekstremne džihadiste. Borci za građanske slobode teško će naći protivargument.
The Economist, 25.09.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.10.2008.
