Očigledno je da egipatski vojni vrh ne daje pet para za ono što zapad misli. Evropa i Amerika bi mogle da mole, pritiskaju i upozoravaju koliko hoće, ali hunta bi i dalje buldožerima čistila Mursijeve pristalice sa ulica. Retko kada je kao sada zapad na tako brutalan način postao svestan svoje impotentnosti na Bliskom istoku.

Odgovor zapada je sraman. Zemlje EU nameravaju da sledeće nedelje zauzmu zajednički stav o situaciji u Egiptu, a do tada (verovatno i posle toga) sve se završava rezigniranim izjavama. Barack Obama, predsednik zemlje koja je decenijama tetošila egipatsku vojsku, otkazao je sa njom vojne vežbe. Fotografija dana iz Bele kuće pokazuje Obamu u ozbiljnom razgovoru sa savetnicom za spoljnu politiku Susan Rice. Slika bi trebalo da pokaže da je kriza pod kontrolom. To nije spoljna politika, već teatar apsurda.

Da bi se opravdali za nečinjenje, realpolitičari često ukazuju na ozbiljnost situacije u Kairu: „Kada bi SAD ukinule pomoć egipatskoj vojsci, već sledećeg dana bi se pojavili Rusi i Saudijci spremni da odreše kasu. Osim toga, egipatska vojska je garant mira sa Izraelom. A uz to i Muslimansko bratstvo snosi deo krivice za eskalaciju nasilja, jer nisu morali da protestuju.“

Možda je zaista tako. Međutim, zapad je sličnim argumentima uvek ublažavao i ulepšavao klasične primere vojnih udara. Određena doza hladnokrvnosti i ravnodušnosti u vezi sa Egiptom bi bila razumljiva kada bi to služilo nekom cilju ili se uklapalo u neku strategiju. Ali toga ovde nema. Obama govori o američkoj podršci ljudskom pravu na mirne proteste, a istovremeno objašnjava da je Amerika neutralna u egipatskom sukobu. Kako se to uklapa sa činjenicom da se u Kairu protesti guše u krvi, verovatno je tajna samo njemu poznata. On optužuje Morsija da njegova vlada nije poštovala „stavove svih Egipćana“. Po analogiji bi onda svaki američki republikanac mogao da pozove na pobunu američku vojsku.

Situacija u Kairu je komplikovana, ali ne baš toliko koliko se predstavlja. Morsi je bio nesposobni, tvrdoglavi, islamistički predsednik. Ali isto tako on je bio izabrani predsednik – status koji bi iz ugla zapadnih demokratija trebalo da ima odeđenu težinu. Njegova smena nije bila, kako to Obama kaže, „vojni incident“, već puč. U četvrtak su se sukobi policije sa demonstrantima pretvorili u pravi masakr. Amerika i Evropa su sve to posmatrale i nisu ni prstom mrdnule kada su egipatska vojska i tajne službe ponovo prigrabile svu vlast. Sada zapad zapomaže zato što se generali sa svojim protivnicima obračunavaju vojnim i sredstvima tajnih službi. Da li je to cinično ili samo naivno?

Možda zapadu sve to uopšte ne smeta. Možda su Evropa i Amerika samo posmatrači. Ali kada na ulici leži 500 ili više mrtvih civila, trebalo bi barem da počnemo da stvari nazivamo njihovim pravim imenom, inače postajemo saučesnici.

 
Hubert Wetzel, Süddeutsche Zeitung, 17.08.2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 20.08.2013.