Srbija i Srednja Evropa:

Jedna propuštena prilika – tragedija Srbije

Čini se da je u Srbiji od početka osamdesetih godina pitanje Srednje Evrope dospelo na spisak tabu-tema. U ovom periodu, Engleska i Francuska, naizmenično, a ponekad čak i Sjedinjene Države, uživale su veće simpatije nego Srednja Evropa koja je degradirana bezmalo na nivo obične psovke. Doduše, ona nije ni ranije bila u centru pažnje, ali ta okolnost samo upozorava na to da je dominantna karakteristika odnosa prema ovom regionu bila trajna distanciranost. Stoga je razumljivo da su na početku jugoslovenskog konflikta, međusobno slične slovenačke i hrvatske inicijative u Beogradu primane krajnje sumnjičavo. Ta podozrivost nije uvek bila političkog karaktera, već je prvenstveno bila izraz kulturalne zatvorenosti, što potvrđuje pretpostavku da je reč o civilizacijskom simptomu i protivrečnosti. Srpska inteligencija, uprkos tome što je sedamdesetih godina uspostavila žive kontakte, nije se uključila u srednjoevropske opozicione pokrete, bar ne u tom smislu da se pozivala na zajedničku srednjoevropsku tradiciju. Sve to pokazuje da su koreni ove uzdržanosti dublji od političkih: oni su odredili vladajuće mišljenje po kojem je Srbija iz civilizacijskih razloga izopštena iz evropskog prostora, odnosno, da je ona žrtva katoličke ekspanzije nakon pada komunizma. Ovu optužbu formulisali su najistaknutiji intelektualci.

Naspram Srednje Evrope

Optužba je paradoksalna i zbog toga, jer je Srbija – premda je svojom istorijom duboko ukorenjena u balkanske prostore i zbivanja – uparvo u XX veku, tačnije, posle Versajskog mirovnog ugovora u, na određujući način sa zapadnim legitimitetom, stupila u srednjoevropski heterokosmos sa par excellence zapadnom legitimacijom. U XX veku nijednoj evropskoj državi nije pružena, voljom velesila, tako krupna šansa kakva je 1918. godine pružena Kraljevini Srbiji. U odredenim periodima ona je tu prednost umela odlično da iskoristi, naročito posle Drugog svetskog rata, kada su zahvaljujući pogodbi sklopljenoj na Jalti, snažni modernizacijski trendovi najednom postali perspektivne paradigme čitavog regiona. Ova okolnost je u Srbiji, međutim, produbila jaz između tradicije i modernizacije: odozgo dirigovana komunistička modernizacija, neodoljivom silom, pretvorila se u takođe odozgo dirigovanu antimodernizaciju. Tako se Srbija našla, na razmeđi dva stoleća, pred raskrsnicom koja je 1918. godine jednom već bila zacrtana.

Srbija je u XIX veku bila pre svega balkanska zemlja, ali od 1918. postala je (i) srednjoevropska. Temeljna dilema izuzetno krupne, da kažemo istorijske prekretnice ogledala se u sledećem: hoće li Srbija biti u stanju “svari” tu promenu. Hoće li umeti da iskoristi one šanse za koje se izborila? Da li će znati da svoj balkanski identitet ukrsti sa srednjoevropskim?

U analizama nedavnih balkanskih ratova ovo pitanje se jedva i postavljalo, jer analitičari naprosto nisu hteli da prime k znanju da su uzroci raspada Jugoslavije duboko ukorenjeni u njenom rođenju. Strani analitičari su odgvoronost svalili na Miloševicevu nacionalističku elitu, dok su domaći kritičari režima akcenat stavili na Miloševićevu boljševicku elitu, na titoizam, te na zle namere Zapada.^[1] Tek se u poslednje vreme susrećemo sa sporadičnim, ali ozbiljnim pokušajima koji dramu Srbije i, zajedno sa njom, raspad Jugoslavije, tumače iz srednjoevropske perspektive. Uvođenjem u igru i ovih gledišta izvlače se pouke koje bi mogle da budu itekako korisne u trasiranju onih puteva kojima bi Srbija mogla da se kreće u XXI veku. U tom smislu važan pokušaj predstvalja i knjiga koja se nedavno pojavila u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava.^[2] Autor uvodnog poglavlja ove knjige^[3] , odmah nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, odnosno 1996. godine, probleme ovih prostora skicira imajući neprestano u vidu specifičnosti Srednje Evrope, i u tom kontekstu predstavlja i dileme Srbije. Druga studija^[4] u okviru ovog izdanja naglasak stavlja na one ideološke činioce koji su onemogućili srpske šanse i koje i danas predstavljaju prepereku svim ozbiljnim promenama.

Ingrao smatra da su Versajski mirovni sporazumi najnesrećnije rešenje za Srednju Evropu koje nije izazvalo samo izbijanje još jednog svetskog rata, nego je, uspostavljanjem nacionalnih država Srednja Evropa naprosto balkanizovana. Ovi mirovni sporazumi ne samo da nisu rešili stare konflikte, vec su generisali i nove, povecali međuetnicke napetosti učinivši položaj manjinskih zajednica u regionu skoro bezizglednim. Ingrao smatra da bi okupljanje ovdašnjih malih naroda u jednu konfederaciju – odnosno “konfederalizovanje” Monarhije – bilo umnogome perspektivnije rešenje. Ovu propuštenu razvojnu etapu nije moguće zaobići: Ingrao misli da balkanske i srednjoevropske zemlje moraju da stupe u manje ili veće saveze. Naravno, u vezi sa tim nameće se pitanje: koliko su, na pragu evropske integracije, aktuelna ova očekivanja, utoliko pre, što se neke zemlje, koje su uspešno apsolvirale procese tranzicije, vec nalaze pred prijemom u Evropsku uniju, pa im stoga ne pada na pamet da se vracaju traumatičnim problemima svoje istorijske prošlosti. Pored toga, moramo imati u vidu i to da su interesovanja i nadanja vezana pre desetak godina za Srednju Evropu u međuvremenu prilično splasnula, čak i u sferi kulture, koja je ponajviše čuvala zajedničko sećanje. Kao da niko neće da stupi u čistilište, već hoće da uskoči pravo u raj. Ovaj put nije nerealan, ali ne znači da bi neke njegove deonice trebalo zaobići. Kao i Ingrao, smatramo da se evropski put i srednjoevropski put uzajamno ne isključuju, neizbežna su određena preklapanja i, naravno, specifičnosti, iz čega proističe da evropski put može da bude prohodan samo ako se savladaju i određene etape srednjoevropskog puta. Veliki skok je, doduše, moguć, ali treba računati i sa njegovim posledicama. Srbija je za to najbolji dokaz.

Drama Srbije XX veka ogleda se u tome što nije uspela da uskladi ova dva puta. Dvojnost rada napetost, ali ona nije uspela da nađe nekakav zajednicki imenitelj. Uobličena je politička prekoncepcija moderne Srbije koja se našla u sve većoj koliziji sa tradicionalnom i stvarnom Srbijom. Analiza Lazara Vrkatica secira uzroke neuspeha. On smatra da Srbija nije znala da iskoristi svoje srednjoevropske šanse, jer nije bila u stanju da se prilagodi onim mogućnostima koje joj je ponudio Versajski mir, iz čega je proizašlo da je Srbija htela da uspostavi Jugoslaviju naspram ideje Srednje Evrope. Htela je da stvori novu državu tako što joj se ni sama nije prilagodila, pa je zbog toga sve izgubila. Da je umela da se prilagodi, mogla je, posredstvom dominantnog značaja vlastitog društva, da ubire kamate svog novog kapitala. Vrkatic ovu grešku stavlja na dušu srpskog konzervativizma koji je produbio dvojnost unutar srpske nacije: s jedne strane, to je gradanska kultura srpske nacije izvan srpske države – misli se, dakako na Vojvodinu – i, s druge strane, to je tradicionalna nacionalna politika “istorijske Srbije”.

Ovaj zaključak je sasvim logičan, zapravo ukazuje na najbolnija pitanja postversajske Srbije. Vladajuci diskurs je nastojao naime, da novopripojene teritorije išcupa iz Srednje Evrope, umesto da joj se preko njih i sama priključi. To potvrđuje i jedan od najuglednijih srpskih istoričara, Milorad Ekmečić, koji je već1969. godine, na naučnoj konferenciji o raspadu Austro-ugraske Monarhije, istoriju srpskog naroda opisao kao nepomirljivu suprotnost između Jugoslavije (koju je stvorila Srbija) i ideje Srednje Evrope.^[5] To je bilo jasno i pre završetka Prvog svetskog rata, pisao je Ekmečić, kada se Nikola Pašić našao suočen sa američkim planom prema kojem Austro-ugarsku Monarhiju ne treba razbiti, nego modernizovati i proširiti. Pod modernizacijom se pre svega podrazumevala federalizacija. Prema mišljenju Amrikanaca, naime, nove nacionalne države, uspostavljene na srednjoevropskim i balkanskim prostorima, predstavljaju pretnju evropskom miru.

Velika Srbija kao građanska alternativa

Vilson je napustio ovaj plan, s jedne strane pod pritiskom Engleza i Francuza koji su se plašili da bi rekonstruisana Monarhija mogla postati saveznicom Nemačke. A boljševicka revolucija koja se desila u međuvremenu, predstavljala je za Zapad ogromnu nepoznanicu, tako da nisu smeli rizikovati sa Monarhijom. Uz to, bio je golem i pritisak malih naroda koji su se oslobodili vlasti Monarhije, a i neke druge okolnosti predstavljale su nepremostivu prepreku.

Nikola Pašić je upravo te poznate protivargumente predočio američkoj diplomatiji koja je s velikom podozrivošcu primila ideju jugoslovenskog ujedinjenja. Pašić je posebno naglasio da bi na Balkanu samo jaka Jugoslavija mogla da se odupre nemačkom uticaju. Prema Ekmečiću, dosledno ostvarenje Vilsonove politike značilo bi veliki udarac Srbiji, pa je razumljivo što je posle govora američkog predsednika u krugovima srpskih političara zavladala prava panika, trojica ministara su odmah podneli ostavke – one su povučene tek nakon što je dotične ministre, ne bez muka, u to ubedio licno Nikola Pašić. Američki plan je, međutim, u krajnjoj liniji naterao Pašića na izvesne ustupke: Pašić je bio spreman da pristane i na uspostavu federativne Jugoslavije. Do toga, međutim, nije došlo – tu ideju su nekih 25 godina kasnije prihvatili i realizovali komunisti. Pašić nije bio primoran na “fatalni kompromis”, jer se Vilsonov plan o Srednjoj Evropi izjalovio, pa je i federativna Jugoslavija skinuta s dnevnog reda. Ekmečić – tragom Pašića – fedrativnu Jugoslaviju naziva prisilnom. Ova koncepcija je devedesetih godina postala dominantna.

A, zašto je Vilsonov plan za Srbiju mogao da bude najveci udarac, Ekmečić je detaljnije obrazložio u jednoj kasnije, 1991. godine napisanoj studiji. Analizu konflikta Srbije i Srednje Evrope Pašić započinje osvrtom na čuveno Garašaninovo Nacertanije. Ovaj 1830. godine pisani, u pocetku tajni dokument, srpske nacionalne ciljeve određuje u okupljanju Srba koji žive u svim stranim državama u jednoj, srpskoj državi. U to vreme, medutim, glavnu prepreku ujedinjenju više nije predstavljala Otomanska Imperija, nego Monarhija. U tom duhu, Ekmeciceva znamenita studija zakljucuje da srpska nacija nikad ne može da se odrekne cilja da živi u jednoj državi; ili u okviru jedne zasebne srpske države, ili u okviru Jugoslavije. Pod ovom potonjom državnom formacijom autor je podrazumevao vec onu Jugoslaviju koja je ostala nakon otcepljenja Slovenije i Hrvatske, sa napomenom, da i delovi Hrvatske, nastanjeni srpskim življem, pripadaju ovoj Jugoslaviji. Najveća prepreka ostvarivanja ovog plana, smatra Ekmečić, bila je srednjoevropska ideja, tacnije: katolička Srednja Evropa, koju je poslednjih nekoliko vekova srpska nacija doživljavala kao svog najvećeg neprijatelja. Prema Ekmečiću, “katolički secesionizam” predstavlja glavni faktor komadanja srpske nacije i rasparčavanja Jugoslavije.

Vrkatic detaljno analizira zamke ove političke filozofije. Smatra da je srpski politički konzervativizam zapravo upregao versajsku Jugoslaviju u službu srpskih nacionalnih ciljeva, što je izazvalo protivljenje ostalih nacionalnih zajednica, i to na taj način da je i u njihovim krugovima nastao isti onaj politički konzervativizam koji avetinjski prožima istoriju srpskog naroda pocev od nastanka Jugoslavije sve do njenog raspada, ili – još preciznije – od Nacertanija do znamenitog Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. I danas je, uprkos promenjenim okolnostima, vitalan. Osnovna karakteristika tog konzervativizma je snažno centralizovana država, strah od federalističkih i konfederalističkih ideja i, dodali bismo, podozrivost prema Srednjoj Evropi. U tom smislu, titoizam je, bez obzira na sva svoja ograničenja, znacio radikalni raskid sa ovom tradicijom.

A kakav je bio po karakteru proces građanskog preobražaja u Srbiji, najbolje pokazuje okolnost da je Garašaninov program – poznato nam je to iz istraživanja Latinke Perović^[6] – prihvatio upravo jedan krnji gradanski sloj. Velika Srbija bila je, dakle, ideja građanske opcije. Ovaj građanski sloj činili su državni intelektualci, državni činovnici. Socijalističke ideje se u početku nisu poklapale sa ovim koncepcijama, Svetozar Marković je bio pristalica konfederativnih rešenja i protivnik Velike Srbije, ali pošto nije bilo ni radničke klase, kao što nije bilo ni građanske, na kraju je socijalističko nasleđe naprosto prešlo u vlasništvo srpskog narodnjačkog pokreta, odnosno Srpske radikalne stranke. Ona se zalagala za koncepciju Velike Srbije – ali bez modernizacije. Građanska struja je prihvatanjem modernizacije postala nacionalistička, a populistička struja je, po cenu odbijanja modernizacije, stigla do nacionalističkih konkluzija. Prave alternative, dakle, nije bilo.

Zbog toga je Srbija nespremno dočekala 1918. godinu. Dve vrste nacionalizama su povremeno paralelno egzistirale, a ponekad bi se sukobljavale gurajući Srbiju na sam rub građanskog rata, ne nalazeći u međusobnoj polemici umirujuće odgovore na pitanja srpskog društva. Tako se desilo da je komunistička modernizacija osamdesetih godina počela da oživljava sliku Velike Srbije, a nacionalisti, ogrezli u populizmu, imenovali su Jugoslaviju kao najveću katastrofu Srbije, smatrajuci fatalnom greškom što je Srbija ušla u igru Zapada, odnosno što je pristala na jugoslovensku državu^[7] , umesto da je stvorila Veliku Srbiju u za to vrlo povoljnom periodu nakon Prvog svetskog rata.

Jugoslavija se, dakle, raspala zahvaljujući onim silama koje su je i stvorile. Srbija je ostala usamljena sa svojim dilemama iz perioda neposredno nakon Prvog svetskog rata. U XXI veku će morati, dakle, da rešava sve one probleme koje je propustila da reši u XX veku.

 
Preveo Arpad Vicko

Peščanik.net, 27.02.2002.