Dnevni list (list levog krila Samostalne radikalne stranke) je najjasnije izrazio ono što se u najvećem delu srpske javnosti osećalo kao opšteprihvaćeno: “Danas se demokratija više ne diskutuje, ona se kao jedna elementarna i neizbežna sila mora primiti i sve je pitanje kako je urediti i kanalizovati (..) I ruski car i crnogorski knjaz, i turski sultan morali su učiniti ustupak neodoljivom duhu vremena”[1] .

Ovaj članak će biti posvećen analizi nanosa tradicionalne političke kulture i njihovog uticaja na političku modernizaciju u Srbiji. Biće analizirana tri tipa političkih podela koje su nastale u “novom dobu”, kako su savremenici nazivali vreme od 1903. do 1914. Prva linija podela jeste ona na radikale i neradikale, odnosno na one koji su posle revolucije došli na vlast i one koji su tada vlast izgubili. Druga linija podela jeste podela na radikale i samostalce, odnosno na vladajuću stranku i njene disidente koji su se iz stranke izdvojili 1904. godine; treća linija podele bila je generacijska, koja je u sebe delimično uključivala i različito socijalno poreklo i različit obrazovni nivo među stranačkim vođama.

Te političke podele su u bitnim crtama određivale politički život u tadašnjoj Srbiji. One su bojile svakodnevni žvot građana, stvarajući utisak da politikom dominiraju emocije, strasti i lične razmirice partijskih vođa, što je savremenicima stvaralo utisak da je čitav život sveden na politiku i da od nje sve zavisi. Nestranačka štampa pisala je da su se među strankama rasplametele strasti koje Srbiju dovode u bolesno stanje u kome su “inati i osvete, mržnje i klevetanja, proganjanja i prokazivanja odlike kojima se obeležava doba gde partijske strasti ne umeju više da nađu sebi granice”[2] . Opisivan je duh netolerancije koji je vladao političkim životom[3] , u kome je sloboda svedena na slobodu kavge[4] , a sve što je opšte podređeno “razdrobljenosti političkih stranaka, ličnoj mržnji i zavadi, pojedinačnim prohtevima, koterijskim računima, pretežnosti svake posebnosti”[5] .

Jedna od osobina tog “političkog fanatizma”[6] bila je ta da su među zavađenim taborima razmenjivale najoštrije optužbe na koje su svi ostajali indiferentni, što je stvaralo utisak da ne postoje granice u onome što se može reći[7] , ali i da niko nikoga ne sluša[8] . I dok je konzervativno orijentisani profesor Pravnog fakulteta Živojin Perić pisao da je teško naći političara koji može u svom političkom protivniku da poštuje čoveka[9] , Andra Đorđević, takođe konzervativac, je u skupštini rekao da “u nas svaka vlada ne vidi uvek pred sobom lojalne političke takmace, nego pred nju iskače čitava vojska krvnih neprijatelja”[10] . Politika je zbog toga često poređena sa ratom u kome se partije “dušmanski gone i satiru”[11] .

Nedovoljno razvijene liberalne tradicije, slabo negovana politička kultura, nedostatak tolerancije i višak “partijskih neskrupuloznosti”, specifično shvatanje politike i stari modeli političkog ponašanja činili su da su žučni napadi i teške reči davali posebnu boju modernim institucijama parlamentarnog sistema. Toga su bili svesni i savremenici koji su ostavili mnogo tragova koji pokazuju da se radilo o jednom od ključnih političkih problema, ali pokazuju i da se o politici tada moderno i kritički mislilo. To posebno pokazuje sledeći citat iz knjige Jovana Skerlića: “Ko je malo bolje posmatrao naš poltički život, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u poltičkoj borbi ne unosi tako malo ideja kao kod nas. (..) Mesto iskrene i svesne političke stranke koja pošteno i otvoreno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade. Dok se u celom svetu politička borba uređuje i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: politička licitiranja, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti”[12] .

Slične utiske kod savremenika možda je u najvećoj meri stvarala podela koja je posle revolucionarnog Majskog prevrata 1903. nastala između radikala i neradikala. U gotovo postrevolucionarnoj atmosferi produbila se podela koja je među tim strankama nastala prilikom njihovog formiranja osamdesetih godina 19. veka, podela koja je u novom dobu dobila smisao podele na karađerđevićevce i obrenovićevce, one koji su bili za i one koji su bili protiv ancien režima. Izgledalo je kao da je podela formirana u politički prelomnim osamdesetim godinama 19. veka definitivno presekla političko tkivo Srbije na dva tradicionalno neprijateljska i za sva vremena nepomirljiva politička tabora. Kontinuitet te podele koji je trajao više od trideset godina, bez obzira na velike i dramatične promene koje je u tom vremenu doživela Srbija, pokazuje kako je i ponašanje stranaka koje nisu želele da prevaziđu tradicionalne podele i u novim uslovima stvore nove, moderne kriiterijume pluralizacije, uticalo na produbljivanje fiksirane podele. Revolucionarni preokret je, naprotiv, tu podelu produbio i dopunio je novom emocijom dodajući starim taborima nove odrednice – revolucionari i reakcionari.

Prošlost je tako postala jedna od ključnih vododelnica srpske političke scene. Radikali su je koristili da bi diskvalfikovali druge i da bi svoju pobedničku poziciju zasnovali na slici o svojoj besprekornoj prošlost. U svojoj partijskoj štampi i skupštinskim istupima predstavnci radikala koristili su argument prošlosti da bi pokazli svoje žrtve podnete u borbi za političke slobode, pa se može naći veliki broj mesta sličnih ovom: “naše su glave letele, mi smo vukli lance, mi smo trunuli po tamnicama, mi smo punili apsane, naša su imanja upropašćivali i prodavali, mi smo ganjani, kinjeni, mi smo trpeli i stradali”[13] . Zasluge iz prošlosti bile su tu da bi im pribavile neporeciv autoritet i odbranile od svakog napada opozicije, što je jednom prilikom Nikola Pašić jasno izrazio u jednoj skupštinskoj replici: “Kada uzmemo istoriju naše stranke i vaših stranaka, videće se da vaši razlozi nemaju snage i da ne mogu da opstanu, kad se sravne sa našom istorijom i sa našom celokupnom prošlošću”[14] .

Argument prošlosti korišten je najčešće u obračunu sa naprednjacima koji su označavani kao oni koji su podržavali lični režim Obrenovića, koji su reakcionari i simboli svega lošeg, čemu su radikali mesto ostavljali još jedino u prošlosti[15] . Nazivajući naprednjake i nacionalce bednicima[16] , besvesnim i neuračunljivim ljudima[17] , opskurnim elementima[18] ili polupreživelim starcima[19] , radikali su često isticali njihovu ulogu u prethodnom, “zloglasnom” režimu nazivajući ih “narodnom krvlju poprskanim mračnjacima”[20] . Zanimljivo je da su slične odrednice koristili i samostalci kada su govorili o naprednjacima, podsećajući ih na sve njihove greške od Bontuoovog zajma, preko dvoglasaca, Slivnice, Kraljevice[21] . Time su pokazivali da su, iako je to bilo vreme najžešćih sukoba sa radikalima, samostalci sebe, bar kada je prošlost bila u pitanju, videli kao deo velikog radikalskog pokreta suprotstavljenog naprednjacima i liberalima, odnosno da su u podeli na radikale i neradikale oni sebe još uvek videli u prvoj grupi. Pokazali su na taj način da je ta podela bila dublja od svih drugih, uključujući njihov razlaz sa radikalima koji je, spolja gledano, mogao stvoriti utisak presudnog loma.

Za razliku od narodnjaka (Narodna stranka, nastala kao naslednica nekadašnje Liberalne) koji su želeli da pokažu da su oni bili diskontinuitet u odnosu na liberale i da ne snose odgovornost za njihovo ponašanje u prošlosti[22] , naprednjaci su prihvatali podelu po liniji prošlosti. Koristili su je da bi podsetili javnost da su upravo oni bili ti koji su od vazalne Srbije napravili modernu kraljevinu, reorganizovali prosvetu, legalizovali prve političke slobode u vidu zakona o štampi i slobodi zbora, uveli nezavisnost sudstva i modernizovali vojsku i privredu[23] . Sliku o svojoj uzornoj prošlosti koristili su da bi radikale i samostalce označavali kao revolucionare i anarhiste[24] čije je omiljena parola bila “što gore to bolje”[25] , kao one koji su iskvarili naš politički temperament[26] , kao one koji idu za masom umesto da je vode[27] , kao one koji dvadeset godina sistematski potkopavaju zakone i ustavnost[28] , ili, drukčije obračunato, trideset godina razrivaju zemlju[29] . Radikale su naprednjaci nazivali nosiocima kobnih ideja, političkom himerom, fantomom[30] , ukratko, parafraziraju svoje protivnike – “izvorom i utokom zla”[31] .

Podela nastala po kriterijumu prošlosti bila je logična posledica sukoba koji je među dvema zavađenim grupama postojali još od vremena formiranja stranaka u Srbiji krajem 80-ih godina 19. veka. Ona je političkim sukobima davala specifičnu težinu koja je opterećivala demokratski proces, jer su linije podela stalno bile vraćane u prošlost čime je proces pluralizacije i političke modernizacije bio delimično petrifkovan i fiksiran na starim podelama. Artikulacija novih podela i raslojavanje političkih pozicija bili su u izvesnoj meri predupređeni istorijskom podelom za koju su obe strane, zaboravljajući na vreme u kome su sarađivale i donele zajednički čak dva ustava, želele da pokažu da je konačna i nepremostiva. Na toj podeli su obe strane gradile svoje identitete, čime kao da su poručvale da ih je ono što se desilo u prošlosti i strana na kojoj su tada bili, zaokupljalo više nego jasnije formulisanje sopstvenih političkih platformi. Pomerivši tačku podele u prošlost umanjili su značaj podela koje su tek nastajale, ograničavajući time polje utakmice različitih ideja i ponudu novih rešenja. Zaokupljeni svojim prošlim sukobima tanjili su svoj kocept budućnost koji je jedan od temelja modernizacije.

Podelu na radikale i neradikale označila je i posebna retorika. Podele koje je ta retorika izražavala savremenici su nazivali različitim imenima, ali je suština ostajala ista. U opozicionoj štampi možemo naći sledeće binarne parove koji svedoče o tome kako je opozicija doživljavala svoj položaj i ponašanje vlasti: naši-vaši, narodni-nenarodni, privilegovani-diskvalifikovani, privrženici-protivnici, rodoljubi-izdajnici, građani prvog-građani drugog reda. Atmosfera u kojoj se čitava opozicija bez razlike osećala kao degradrani deo društva ili, kako je rekao Ljuba Davidović, “kao neprijatelji ove zemlje prema kojima je bilo dopušteno upotrebiti sva sredstva” proisticala je iz ključnih elemenata samorazumevanja Radikalne stranke koja je između sebe i naroda stavljala znak jednakosti, zbog čega je pluralizaciju doživljavala kao raskol, nesreću, narodno zlo. Zbog toga su protivnike optuživali da služe tuđinskom interesu, da idu na ruku neprijateljima Srbije i da stvaranjem političkih podela slabe državnu snagu. Motiv izdaje prihvatili su od vladajuće stranke i drugi akteri političkog žvota, koristeći ga kako protiv vlasti tako i protiv drugih opoziciono orijentisanih konkurenata. Time su i vlast i opozicja stvarali utisak da je njihova podela i odnos snaga među njima gotovo večit i da se njihove uloge neće prirodno i regularno smenjivati.

Međutim, uprkos burnoj retorici, situacija se tokom jedanaest godina parlamentarizma ipak menjala i modernizmovala. Institucionalni i politički sistem parlamentarizma je sam svojim pravilima i formalnim okvirom koji je postavio počeo da deluje modernizatorski i da prevazilazi mnoge tradicionalne prepreke koje su ga ograničavale. Parlamentarna procedura postepeno je sebi prilagođavala politički mentalitet i kulturu, navodeći učesnike utakmice da menjaju svoje navike, pa postepeno i svoje shvatanje politike. Radilo se pre svega o tome da izborni rezultati iz 1908. nisu dozvolili formiranje homogene radikalske vlade, zbog čega je prvi put posle cepanja Radikalne stranke došlo do formiranja koalicionog radikalsko-samostalskog kabineta, koji je, sa izvesnim izmenama trajao do 1911. godine i bio prva prava koaliciona vlada u istoriji srpskog parlamentarizma. Kasnije, tokom aneksione krize u koaliciju su ušle i preostale dve stranke što je dovelo do promene međusobnoih odnosa, jer se pokazalo da politički protivnik može da bude i saradnik koji u nekim situacijama može da omogući očuvanje vlasti. Postepeno je politička pluralizacija uticala na političku modernizaciju, jer je onemogućila uspostavljanje sigurne i nadmoćne radikalske većine. Politički razvoj učinio je da su se pred neodržane izbore 1914. samostalni radikali pridružili drugim strankama opozicije u jedan izborni blok. Time je defnitivno bla poništena podela na radikale i neradikale i stvorena mogućnost modernog grupisanja na osnovu interesa koji su premostili tradicionalne rovove i prevladali podele koje su blokirale politički razvoj[32] .

Druga linija podele išla je između radikala i samostalaca, vlasti i njenih disdenata. Ta podela, formalizovana 1905. stvaranjem zasebne Samostalne radikalne stranke, izazvala je cepanje nekad jedinstvanog radikalnog biračkog tela na dva gotovo jednaka dela koji nisu više mogli nijednoj stranci obezbediti sigurnu i stabilnu većinu, što je pojačavalo međusobne netrpeljivosti. Činjenica da su izašli ispod istog krova unela je dodatne emocije i njihov odnos pretvorila u sukob pun međusobnih optuživanja i diskvalifikacija. Za nastalu atmosferu najveću odgovornost snosili su samostalci koji su u potrazi za identitetom nove stranke lutali između isticanja sopstvene posebnosti i pokušaja da dokažu da su upravo oni jedini i pravi radkali. Nalazili su se u tipičnoj disidentskoj poziciji u kojoj su pokazivali izvesnu programsku nesigurnost. Želeli su, s jedne strane, da istaknu da su oni nešto sasvim novo na političkoj sceni i da na svežini svojih ideja izgrade svoj uspeh. S druge strane, nova stranka je svoju poziciju češće izgrađivala tvrdeći da ona označava povratak na stari radikalski program, da je ona izvorno radikalna, da je ona autentični predstavik starih ideja. To je izrazio još Jovan Žujović na jednom od prvih zborova samostalaca posle prevrata: “Dovoljno je istaći preku potrebu da se radikalci vrate čistom vrelu svome. A čisto je vrelo onaj prvi program radikalne demokratije”, dok je za cilj sve jasnije izdvojene grupe označio da “poradikališe u stranci ono što se bilo razradikalilo”[33] . Takve izjave samostalci su koristili da bi pokazali da su veći radikali od radikala, da bi time svoj uspeh izgradili na staroj slavi, a biračkom telu predstavili sebe kao one koji će vratiti sve onako kako je nekada bilo. Stiče se utisak da se nova stranka manje bavila utvrđivanjem sopstvenog programa i političke posebnosti, a daleko više napadima na “stariju braću”, i posebno na njihovog vođu – Nikolu Pašića. Svoj identitet gradili su u kontrapunktu, pokušavajući sebe da predstave kao potpunu suprotnost protivniku. Očekivali su, može se pretpostaviti, da će žestina napada ojačati njihovu poziciju a brutalnost izraza privući glasače standardno nezadovoljne svojm životom.

Podela na radikale i samostalce doprinela je tome da su lične diskvalifikacije davale ton čitavom poltičkom životu, čineći od njega arenu za burne političke strasti. Užarena atmosfera nastala podelom radikalne stranke usporavala je proces demokratizacje i političke modernizacje. Strasti su nadvladavale artikulaciju različitih političkih načela, a iracionalno je prednjačilo nad smirenim kanalisanjem društvenih problema. Proces pluralizacije je zbog toga više tekao kao sukob nepomirljivih tabora nego kao prirodna diferencijacija različitih interesa.

Međutim, uprkos sličnom političkom ponašanju, samostalci i radikali su se, kako je vreme odmicalo, sve više ideološki i koncepcijski razlikovali. Posle konačnog opredeljenja biračkog tela za Radikalnu stranku Nikole Pašića na izborima 1906, samostalci su odbacili taktiku vezivanja za izvorni radikalizam i počeli su da artikulišu nove poziicje bliske modernim idejama evropske građanske levice, zasnovane na idejama socijalne pravde i solidarističkim koncepcijama države. Ta diferncijacija između radikala i samostalaca koja je postajala sve jasnija što je vreme više prolazilo a samostalci postajali svesniji da svoj identitet treba da grade na novom programu a ne na kritici dugog, suštinski je doprinela političkoj modernzaciji Srbije u prvoj deceniji 20. veka. Utisak je da je burna retorika koju su obe stranke koristile zamagljivala stvarne procese pluralizacije koji su se odigravali između dve stranke i da je političko raslojavanje doprlo dalje nego što se moglo videti samo iz ponašanja dve najveće stranke koje su se, takmičeći se u tome koja će se više odvojiti od one druge, bar u ponašanju bile sve sličnije jedna drugoj. Burna podela koja je pocepala radikalnu stranku se tako može posmatrati kao ona koja jeste kočila razvoj plitičke kulture, ali i kao ona koja je suštinskom pluralizacijom srpske političke scene doprinosila njenoj daljoj modernizaciji.

Treća linija podele bila je generacijska. Ona je bila najjasnija među radikalima i samostalcima. Vođe samostalaca bile su rođene šezdesetih i čak sedamdesetih godinea 19. veka, što je u godinama brzih promena doprinosilo produbljavanju sukoba sa radikalskim vođama rođenim pretežno 40-ih godina. U svojim četrdesetim ili tridesetim godinama samostalci su prirodno drukčije razumeli svoje vreme od radikala koji su bili u poznim pedesetim i šezdesetim godinama. Tu razliku često su isticali samostalci, zasnivajući na njioj svoju jasnu prednost: “Kad su stariji pretpostavili nečasne pogodbe časnoj borbi, mlađi su stali da se bar u manjem odredu odupru rastrojenom moralnom uticaju sa vrha državne uprave”[34] . Ne bez samouverenosti, mladi samostalci okupljeni oko Dnevnog lista su poručivali: “Niko kao mladost nije sposoban da radi uzvišeno (..) Mnoge godine ne zaštićavaju da ne čini gluposti (..) “Ocevi” iz naše Skupštine daju najbolji dokaz za ovo. Ponavljam, bolje je da u našu skupštinu uđe 10-20 mladih “usijanih” glava nego isto toliko praznih ili mrtvih”[35] .

Slične podele postojale su i svim drugim strankama. Te generacijske podele nosile su sa sobom mnogo dublje, suštinske i načelne razlike koje su postojale među raznim frakcijama. One jesu bile povezane sa generacijskim podelama, jer su mlađi naraštaji donosili u Srbiju one ideje koje su se formirale u okviru evropske moderne krajem 19. veka, u vreme kad su se oni tamo školovali. Zaraženi vizjom “nove Evrope” oni su se našli u koncepcijskom sukobu sa istorijskim vođama svojih stranaka koji su bili ne samo u proseku 20 do 30 godina stariji od njih, već su pripadali starjim političkim školama, drukčijim idejama i načinima vođenja politike. Sigurno nije bez značaja činjenica da su skoro svi pripadnici mlade intelektualne i političke elite bili školovani u Parizu, što se i osećalo u političkom životu u kome je sve više počeo da prevladava francuski politički uticaj. Ono što je bilo najvažnje bila je činjenica da su te mlade generacije tek prispele iz inostranstva unele moderan duh u svoje stranke, tražile njihovu radikalizaciju i do kraja otvorenu borbu za demokratiju. Zbog toga je sukob starih i mladih, iako je i sam doprinosio burnoj retorici, imao suštinsko modernizacijsko značenje.

Ovo kratko propitivanje odnosa između političke pluralizacije i modernzacije pokazalo je dihotomnu prirodu modernizacije u kojoj, kako je utvrdio Hans Ulrih Veler, uporedo opstajavaju i tradicionalne i moderne crte, čime se osporavaju starije teorije modernizacije koje su se zasnivale na verovanju u jednosmernost i linearnost društvene evolucije[36] . Može se zaključiti ne samo da modernizacijski procesi nisu jednodimenzionalni, već i da sasvim konkretne pojave mogu u sebi nositi suštinsku dihotomiju, odnosno da jednim svojim delom mogu kočiti razvoj i, istovremeno, u hronološkom sledu, njemu doprinositi. Ono što je najvažnije, ovim se mogu potvrditi komparativna istraživanja bugarske istoričarke Dijane Miškove[37] koja je na uporednoj analizi Bugarske, Rumunije, Srbije i Grčke pokazala da uvođenje parlamentarnih institucija u zemljama koje društveno i ekonomski nisu bile dovoljno razvijene za takvu političku suprastrukturu niije puka fasada već da ima samo po sebi modernizacijsko značenje, jer su posledice koje je izazvalo postepeno pokrenule ne samo politički, već i ukupan razvoj.

Peščanik.net, 03.11.2008.

———–    

  1. ”Ustavnost u Bosni i Hercegovini”, u: Dnevni list, 22. jul 1908.
  2. ”Hajdučija”, u: Politika, 10. avgust 1907.
  3. ”Na novu godinu”, u: Trgovinski glasnik, 1. januar 1904.
  4. ”Uvodnik”, u: Trgovinaki glasnik, 11. jun 1906.
  5. ”Uvodnik”, u: Trgovinski glasnik, 10. jul 1905.
  6. ”Rešenje krize”,u: Štampa, 29. mart 1908.
  7. ”Ljudi i moral u skupštini”,u: Štampa, 30. jun 1907.
  8. ”O situaciji”, u: Politika, 10. maj 1907.
  9. ”Moral i politika”,u: Nedeljni pregled, 31. decembar 1910.
  10. Govor Andre Đorđevića, Stenografske beleške Narodne skupštine, 1905-I, 18. oktobar 1905, s. 201.
  11. Govor Đorđa Gebđića, SBNS, 1903-I, 16. decembar 1903, s. 258.
  12. J. Skerlić, “Politička književnost”, u: Sabrana dela, VII, s. 198, (pisano 1906. godine).
  13. ”Ko ste vi”, u: Samouprava, 30. maj 1905. O prošlosti kao kriterijumu politike ispravnosti vidi jop: Samouprava, 27. januar 1904; 18. novembar 1904; 6. avgust 1906; 11. maj 1906; 6. jun 1906; 14. jun 1906; 12. oktobar 1907; 2. novembar 1907.
  14. Govor Nikole Pašića držan u Narodnoj skupštini 17. marta 1911, u: Nikola Pašić u Narodnoj skupštini, III, priredila D. Stojanović, Beograd 1997, s. 445. Vidi isti motiv i u sl. govorima N. Pašića: 13. mart 1907; 20. novembar 1906, 7. februar 1907; 13. mart 1907; 24. mart 1908.
  15. Samouprava, 1. januar 1905; 12. februar 1904; 26. oktobar 1904; 13. april 1907.
  16. ”Da im odmazdimo”, u: Samouprava, 31. maj 1906.
  17. ”Besvesni su i neuračunljivi”, u: Samouprava, 23. februar 1905
  18. ”Srbija u 1904. godini”, u: Samouprava, 1. januar 1905.
  19. ”Radikalska isključivost”, II, u: Samouprava, 7. maj 1904.
  20. ”Gde je sloboda”, u: Samouprava, 12. oktobar 1907.
  21. Odjek, 27. jul 1905.
  22. U narodnjačkoj rezoluciji iz 1904 je pisalo: “Liberalna stranka, predajući sudu Istorije svoja dela i svoju političku prošlost, započinje svoju novu političku akciju pod imenom Narodne stranke”. “Rezolucija”, u: Srpska zastava, 13. oktobar 1904.
  23. ”Radikali bez radikalizma. Skica predmeta o kome se mogu knjige pisati”, u:Pravda, 24. septembar 1907.
  24. Pravda, 14. septembar 1904; 7. jul 1905; 4. februar 1910.
  25. ”Un parti du gouvernement”, u: Pravda, 7. jul 1905.
  26. Isto.
  27. ”Samouprava i naprednjačka poslanica”, u: Pravda, 11. jun 1905.
  28. ”Posle mitinga”, u: Pravda, 15. oktobar 1907.
  29. Pravda, 30. mart 1910.
  30. ”Radikalizam i radikali”, u: Videlo, 4. maj 1906.
  31. ”Posle mitinga”, u: Pravda, 15. oktobar 1907.
  32. O tome vidi i u: D. Stojanović, “Nekoliko osobina procesa modernizacije u Srbiji početkom 20. veka”, u: Dijalog povjesničara-istoričara, 2, Zagreb 2000, s. 139; D. Stojanović, Party elites in Serbia 1903-1914. Their Role, Style of Ruling, Way of Thinking, u: Eliten in Sudosteuropa. Rolle, Kontinuitaten, Bruche in Geschichte und Gegenwart, ed. W.Hopken, H. Sundhaussen, Munchen 1998, s. 129-143.
  33. Govor Jovana Žujovića na zboru samostalnih radikala u Jagodini, 10. avgusta 1903, Beograd 1903, s. 18;20.
  34. ”Pred organizaciju”, u: Odjek, 9. mart 1905.
  35. ”O krizi parlamentarizma u Srbiji”, u: Dnevni list, 28. januar 1909.
  36. H.U. Wehler, Moderniesirungtheorie und Geschichte, Gotingen 1975.
  37. D. Miškova, Modernization and Political Elites in the Balkas before the First World War, u: East European Politics and Societies, 9.1 (Winter, 1995), 63-89.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)