krov i dimnjak

Foto: Predrag Trokicić

Već tri meseca industrijska proizvodnja u Srbiji neprekidno pada. U novembru prošle godine bila je za jedan odsto manja nego u istom mesecu 2017, u decembru je pad iznosio čitavih 6,3 odsto, dok je u januaru ove u odnosu na januar 2018. industrijska proizvodnja je smanjena za 5,5 odsto.

Srbija je u recesiji – moglo bi se reći. Doduše, „strogo“ ekonomski gledano to još nije recesija, jer je za takvu „kvalifikaciju“ potrebno da bruto domaći proizvod u dva uzastopna tromesečja bude u opadanju, ali za Srbiju, koja i inače muku muči da ostvari iole značajniji rast, i ovo je previše.

Uzroci su dvojaki – spoljne okolnosti, ali i „unutrašnje slabosti“. Kada je reč o ovom prvom, tu se pre svega ima u vidu usporavanje privrednog mehanizma u zapadnoj Evropi. Ekonomisti su još prošle godine, kada je vlast slavodobitno isticala visoku stopu rasta, upozoravali na njenu „ranjivost“, to jest na činjenicu da bi „prehlada“ u razvijenim zemljama mogla da izazove zapaljenje pluća u Srbiji.

Još su važniji unutrašnji uzroci. Koji bi se takođe mogli podeliti u dve grupe – akutne i hronične. U prve bi spadala u poslednje vreme često pominjana Elektroprivreda Srbije. Odnoseći se prema ovom kapitalnom državnom resursu kao prema partijskom dobru, Vučić je kadrovskom politikom gotovo potpuno razorio ovo najvažnije javno preduzeće. Tako je EPS, umesto da bude motor rasta i zamajac razvoja celokupne srpske privrede, postao kočnica i kamen o njenom vratu.

Drugu grupu čine sistemski uzročnici. Koji su, sistematski i godinama, sputavali razvoj privatnog sektora. Pre svega tako što su destimulisali i/ili sasvim onemogućavali nova ulaganja. Nasilje koje je poslednjih meseci izbilo na površinu društva potiče od čireva koji se već dugo gnoje u njegovoj utrobi.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju već poodavno ali su, delom i zbog ponašanja samih privrednika, ostali skriveni od očiju javnosti. Kako god bilo, sposobni i preduzetni ljudi su izbacivani iz privrednih tokova ili su se sami povlačili u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost.

Peščanik.net, 22.03.2019.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)