Srbija u rikvercu

krov i dimnjak

Foto: Predrag Trokicić

Već tri meseca industrijska proizvodnja u Srbiji neprekidno pada. U novembru prošle godine bila je za jedan odsto manja nego u istom mesecu 2017, u decembru je pad iznosio čitavih 6,3 odsto, dok je u januaru ove u odnosu na januar 2018. industrijska proizvodnja je smanjena za 5,5 odsto.

Srbija je u recesiji – moglo bi se reći. Doduše, „strogo“ ekonomski gledano to još nije recesija, jer je za takvu „kvalifikaciju“ potrebno da bruto domaći proizvod u dva uzastopna tromesečja bude u opadanju, ali za Srbiju, koja i inače muku muči da ostvari iole značajniji rast, i ovo je previše.

Uzroci su dvojaki – spoljne okolnosti, ali i „unutrašnje slabosti“. Kada je reč o ovom prvom, tu se pre svega ima u vidu usporavanje privrednog mehanizma u zapadnoj Evropi. Ekonomisti su još prošle godine, kada je vlast slavodobitno isticala visoku stopu rasta, upozoravali na njenu „ranjivost“, to jest na činjenicu da bi „prehlada“ u razvijenim zemljama mogla da izazove zapaljenje pluća u Srbiji.

Još su važniji unutrašnji uzroci. Koji bi se takođe mogli podeliti u dve grupe – akutne i hronične. U prve bi spadala u poslednje vreme često pominjana Elektroprivreda Srbije. Odnoseći se prema ovom kapitalnom državnom resursu kao prema partijskom dobru, Vučić je kadrovskom politikom gotovo potpuno razorio ovo najvažnije javno preduzeće. Tako je EPS, umesto da bude motor rasta i zamajac razvoja celokupne srpske privrede, postao kočnica i kamen o njenom vratu.

Drugu grupu čine sistemski uzročnici. Koji su, sistematski i godinama, sputavali razvoj privatnog sektora. Pre svega tako što su destimulisali i/ili sasvim onemogućavali nova ulaganja. Nasilje koje je poslednjih meseci izbilo na površinu društva potiče od čireva koji se već dugo gnoje u njegovoj utrobi.

Represija i korupcija u ekonomskom životu traju već poodavno ali su, delom i zbog ponašanja samih privrednika, ostali skriveni od očiju javnosti. Kako god bilo, sposobni i preduzetni ljudi su izbacivani iz privrednih tokova ili su se sami povlačili u mirnije vode. Osta(ja)li su oni koji mogu da otmu – firmu ili posao – ali ne umeju ništa da naprave niti da stvore novu vrednost.

Peščanik.net, 22.03.2019.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)