Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ovih dana se navršava 100 dana vlade Ane Brnabić. Svojevremeno ste je nazvali Jovankom Orleankom. Da li se kajete zbog toga?

Ne, to je bila jedna provokacija nekolicinom analogija. Mala publicistička humoreska… Ipak, od svih analogija koje sam u tom tekstu izneo, zapravo mislim da suštinu sažima ona kojoj ćemo tek svedočiti: kada dođe do premijerkinog odlaska sa političke scene – ne „iz politike“, jer ona nije „u politici“ – njena politička sudbina neće više nikoga interesovati, ponajmanje onoga ko je najviše i dobio imenovanjem Brnabić za predsednicu vlade…

Da li je to zbilja vlada Ane Brnabić ili Aleksandra Vučića?

To je, kako i premijerka često navodi „vlada kontinuiteta“. Jasno je da je sadržaj te formulacije potpuniji nego što bi se očekivalo u slučaju kada u jednoj normalnoj parlamentarnoj demokratiji vladu posle izbora sastavi ponovo stranka ili koalicija koja je činila okosnicu prethodne vlasti. To naprosto ne može da bude drugačije u situaciji kada se na čelnu poziciju izvršne vlasti, na najpolitičkiju poziciju u svakoj državi, postavlja nepolitička ličnost. To je antiparlamentarno ponašanje i mene žalosti kada vidim koliko ljudi je u odnosu na tu činjenicu ravnodušno. Naša premijerka ima na neki način „oktroisani“ legitimitet, a ne izvorni.

Jedina dobra strana – kada je već sve jedan vodvilj – jeste pomisao koliko se, na primer, Dačić zbog svega nervira: on se školovao da bude premijer, sebe doživljava kao „drugog čoveka“ na političkoj sceni, a fotelja mu je izmakla i pri tome je dobije neko poput Ane Brnabić… Vučić je cinik, velemajstor politikantskih kombinacija, a prilično sam siguran da je to držanje Dačića podalje od stvarne vlasti, na formalno važnoj, a za samu politiku savršeno beznačajnoj funkciji ministra spoljnih poslova, jasno pokazivanje sopstvene snage partneru, kao i toga koliko poverenja ima u tog partnera…

Kako objašnjavate toliku koncentraciju moći u rukama jednog čoveka, da li je reč o dubljim procesima ili uzurpaciji?

Ima tu raznih faktora čija sinergija dovede to ovakvih ishoda. Tu je najpre jedan takoreći fizički uslov: to je okvir u kojem je moguće da predsednik države ili premijer zna svakog predsednika opštine pa i njegovog zamenika. Ako neko želi da postigne vrlo snažnu ličnu kontrolu – on to vrlo lako može, naročito ako se time i bavi, ako ima tu ambiciju. Na to se nadovezuje okolnost da ljudi u Srbiji ne misle o politici politički.

Prosečan glasač u jednoj funkcionalnoj demokratiji svakako nije neko sa doktoratom iz političkih nauka, nego čovek koji najčešće pojma nema o filozofskim principima demokratije, ali je naučio je da se demokratski ponaša. On je naučen osnovnim pravilima, prihvata kao datost da pravila postoje jer sprečavaju zloupotrebe i zahteva od političara da poštuju pravila. Svako drugo ponašanje je sumnjivo i kažnjava se na izborima.

To je veoma jednostavna jednačina. U Srbiji nikoga ne zanima da li se igra po pravilima: „ja mu verujem!“ U tome se prepoznaje osećaj bespomoćnosti, čak i nedostatak samopoštovanja. Posebno mesto tu pripada prezrivom odnosu, koji je vrlo raširen u društvu, prema ljudskim i građanskim pravima… Ovde se doživljava kao da je to nešto tuđe… Nepoverenje ljudi u institucije rađa nesigurnost, a to zahteva kompenzaciju na drugoj strani i onda se sva očekivanja vezuje za nekog pojedinca. Uzurpacija se naprosto smatra normalnim stanjem, čak poželjnim ili se sa njom ljudi vrlo lako mire.

Šta se desilo posle 5. oktobra pa je Srbija stigla dovde?

Spadam u one koji i dalje misle da je 5. oktobar važan dan u istoriji Srbije. Ipak, desilo se to da je posle tog velikog dana bezmalo sve drugo bilo sitno. Tada se Srbiji otvorila šansa za šansu ali malo šta je urađeno bez muljanja, natezanja, sa jasnim ciljem i odlučnošću. Zato je 5. oktobar više usamljeni događaj, nego početak jednog artikulisanog procesa. On jeste i to, ali znatno manje, evazivnije. Primera radi, tada se za Srbiju otvorio proces evropskih integracija, ali činjenica da je taj proces još veoma daleko od završetka deo je te priče o minornosti onoga što se desilo posle tog važnog dana. Da ne spominjem da ako i stignemo do EU, stižemo na afterparty, što je druga tema…

Naravno bilo bi nerazumno i nepošteno ignorisati mnoštvo objektivnih prepreka, ali je pitanje izbora strategija za otklanjanje tih prepreka zavisilo od demokratske vlasti. Ona ne samo da se nije pokazala sposobnom, nego je davala previše povoda da se ozbiljno posumnja u same njene namere. Očajna, čak komična personalna rešenja za mnoštvo važnih pozicija bila su samo vrh ledenog brega i indicija da se po dubini dešava nešto mnogo gore. Od ekonomskih promena do reforme pravosuđa – sve je podbacilo. A zemlja je bila u poziciji da su joj bili potrebni odlični prolazni rezultati za vrlo mala strukturna pomeranja. Nije bilo ni snage, ni volje, a ni sposobnosti.

Mnogi kažu da se vraćamo u devedesete. Vi ste istoričar, na šta vama liči ovo naše doba?

Na tridesete… I globalno i ovde u Srbiji. Devedesete su naša parohijalna tuga i nesreća i tu je više reč o jednom personalnom kontinuitetu koji stvara te asocijacije na devedesete… Ipak, stvari su dosta kompleksnije i ovdašnje stanje je ovoga puta umnogome refleks globalnih degenerativnih procesa koji ugrožavaju demokratiju. Pokazuje se kao iluzija da je sa slomom socijalizma usledila neka demokratska tranzicija u Centralnoj-Istočnoj Evropi.

To se vidi danas u tako jasnom svetlu: onog trenutka kada je demokratija izgubila prioritetnu poziciju (o njoj danas gotovo da se ni ne govori), kada su ljudska prava pomerena na niska mesta u agendi evropske i svetske politike, kada je akcenat stavljen isključivo na „domaće zadatke“ u duhu osterijanskih mera u ekonomiji, na periferiji globalnog poretka, u zemljama nekadašnjeg socijalizma, svoj puni izraz doživela je kontrarevolucija u svojim reakcionarnim formama.

Savremeni fašizam, sva je prilika, neće ponoviti grešku svog istorijskog prethodnika i u ime „nacionalnog kapitala“ doći u sukob sa drugim „nacionalnim kapitalima“. Pluralizam političkih sistema u globalizovanoj ekonomiji je ta nova formula. Naravno, uvek postoji neizvesnost oličena u mogućnosti da se pojavi neki enfant terrible globalne politike i naruši konsenzus. Međutim, u uslovima globalizacije, mislim da je to manje izvesno, a tu je i pretnja nuklearnog naoružanja, čineći prevelikim rizik i za onu stranu koja smatra da je u prednosti… Ovo regionalno naoružavanje, na primer, samo je groteskni refleks tih zabrinjavajućih globalnih pojava.

Ovih dana se, mada ne baš u žiži javnosti, vodi polemika oko udžbenika istorije Radoša Ljušića. Šta vama govori ta polemika?

Reč je o jednoj mučnoj polemici, a o tome šta ona meni govori pokušavam da kažem učešćem u njoj. Radi se o potpuno suprotnim stajalištima u razumevanju prošlosti, o tome šta je cilj i zadatak nastave istorije i, posledično, na koji način o prošlosti treba da se govori mladima školskog uzrasta kako bi nastava istorije ispunila te ciljeve i zadatke. Raspravu je započeo istoričar Aleksandar Miletić, sa kojim sam uz nekolicinu drugih kolega, zajednički osnovao NVO Centar za istorijske studije i dijalog.

Miletić je oštro kritikovao Ljušićev udžbenik iznoseći, po mom uverenju, uverljive dokaze da pomenuti udžbenik svojim sadržajem ne samo da ne doprinosi razvoju tolerancije u društvu – što je u odgovarajućim dokumentima definisano kao jedan od ciljeva nastave istorije – već, sasvim suprotno, doprinosi negovanju netrpeljivosti. U našoj sredini se zanemaruje da je pisanje udžbenika veoma osetljiva stvar. Tu je svaka reč od važnosti. Ipak, postoji jedan manir podsticanja transistorijske unutaretničke solidarnosti, sa jedne, i međuetničke distance, pa i netrpeljivosti, sa druge strane.

Pokušaću to da ilustrujem: ranije se govorilo o, na primer, „naseljavanju“ Slovena na Balkan i o turskoj „najezdi“. A to „naseljavanje“ Slovena nije bilo ništa manje razorno nego turska „najezda“ nekoliko vekova kasnije. Ali, Sloveni smo „mi“, a Turci su „oni“. Stvar postaje kompleksnija i time što se od nastave istorije očekuje da „doprinosi razvoju nacionalnog identiteta“. Međutim, da li to nužno znači – etničkog? Čak i ako bismo prihvatili da znači to, potebno je u duhu ostalih zadataka nastavu istorije osmisliti tako da razvija nekonfliktne identitete, jer nastavu istorije čiji je zadatak da razvija „nacionalne identitete“ imaju u drugi.

Kakvo je uopšte naše razumevanje istorije, ako recimo imamo u vidu TV seriju o Nemanjićima koja se upravo snima? Vi ste tu već imali jedan zanimljiv komentar.

Bio je to jedan „pretkritički osvrt“… Moj je utisak da se svemu prišlo previše ideološki. Čak mogu da kažem da je ta ambicija da se kroz jednu igranu seriju kaže neka nacionalno bitna istina prilično pretenciozna. Kada su po sredi takve ambicije realizovane putem masovnih medija, to se obično pretvori u neku propagandu. Moram priznati da mi je ideja da se ovakvim projektima ispunjavaju nekakve obaveze „nas kao naroda“ istovremeno i komična i zabrinjavajuća. Naprosto, oseća se jedan povišen stepen napetosti, koji je nepotreban.

I naravno, stalno ponavljanje da je, eto, svojevremeno moralo da se uči o „neprijateljskim ofanzivama“, a ništa o Nemanjićima, što je notorna besmislica, ali se uvrežila i bezmalo svi to papagajski ponavljaju… Uostalom, za medievistiku (naučnu disciplinu koja se bavi srednjim vekom) doslovno se može reći da je cvetala u vreme socijalizma. Ko je svima onima koji se toliko žale da su bili uskraćeni za neka znanja branio da čitaju radove Ostrogorskog, Ćirkovića, Ferjančića, uopšte plejadu medievista koji su u vreme socijalizma pisali kapitalna dela naše istoriografije?

Ideja da se sada, odocnelo, stvari postavljaju na svoje mesto zapravo je to specifično politizovanje, kakvo je pratilo i onaj nesrećni projekat Ravna Gora, ako se tog kolosalnog promašaja više iko seća. Što se mene lično tiče, dobro se sećam sjajnih dokumentarno-igranih emisija snimanih kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina o srednjovekovnim temama, često prikazivanih u obrazovnom programu. Ukratko, zaista mislim da je pogrešan taj duh nekakvog „namirenja pravde“ koje se tobože postiže snimanjem ove serije i izricanja nečeg nacionalno bitnog… Mimo toga, radujem se jednom takvom televizijskom istorijskom spektaklu, kakav je najavljen.

Da li su rehabilitacije poslednjih godina pokazatelj konfuzije u javnosti ili je to pokazatelj preovlađujućeg sistema vrednosti?

Rehabilitacije – u smislu Zakona o rehabilitaciji iz 2006. i 2011. godine su u pogledu njihove suštine – u pogledu procesne prirode sudskih postupaka, sadržaja i posledica koje imaju za samo društvo i sliku o prošlosti koju de facto uokviruju obična su parodija ideje vladavine prava, čak i u kontekstu sve više osporavanog koncepta „tranzicione pravde“, koja inače podrazumeva svojevrsne „vanredne mere“ i zahvate u oblasti prava. „Istočni greh“ u toj oblasti bio je skandalozni zakon iz 2006. koji je na tako nesolidan način regulisao ovu osetljivu materiju, na šta su se nakalemile razobručene ideološke pristrasnosti sudija, koje je zakon ovlastio da u ovoj materiji sude i presuđuju kako im padne na pamet, pa su rehabilitacioni sudovi postali kasapnica prava kakvo je civilizovani svet do tada poznavao.

Teško je reći šta je tu najpogrešnije, jer jedno rđavo rešenje nekog pitanja povlači druga loša rešenja. Kada postoji norma čijom primenom na isto činjenično stanje mogu da se donesu sasvim suprotne (ne dakle različite, već potpuno suprotne) odluke i da nijedna ne bude sporna sa stanovišta te norme, onda je jasno da se radi o nečemu što je zakon samo po nazivu. Dve su posledice tih nakaradnih procesa za rehabilitaciju zločinaca: parodiranjem vladavine prava suštinski se podriva sam taj princip, a samim sadržajem, kada je reč o rehabilitaciji istorijskih ličnosti, ne zadržava se samo na tobožnjem poništenju akata komunističke vlasti već se neminovno utiče na javnu percepciju rehabilitovanih i na svojevrsnu sudsku verifikaciju revizionističkog normalizovanja njihovih postupaka i ideologije.

Hrvatska rehabilituje Stepinca, Srbija Mihailovića, ima li sreće za ta društva i njihove odnose sa takvom politikom?

To zavisi od toga šta će političke klase i uopšte elite tih društava nametnuti kao poželjno stanje stvari, kao „srećne“ ishode. Manipulacija je zaista bezmalo svemoćna i tu se ne treba previše zavaravati da će istina, a sa njom i nekakav racionalan odnos prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ipak trijumfovati. Međutim, ako je ipak moguća nekakva objektivizacija u pogledu toga šta je zaista bolji, a šta lošiji ishod, onda se ipak čini da su srpsko i hrvatsko društvo na vrlo rđavom putu jer su te sudske intervencije u pitanjima prošlosti svojim sadržajem i namerama sredstvo za cementiranje stanja „permanentne nacionalne revolucije“, u kojoj se neprestano održava stanje povišene temperature ne samo između susednih zemalja, već i unutar svake od njih.

Naravno da ideologije imaju funkcionalni značaj i da je odnos između vladajuće ideologije i potisnutih ili zabranjenih ideoloških narativa izraz klasnih odnosa, ali postoje istorijski primeri kada ideologije postanu funkcionalno autonomne, a nacionalizam je ideologija koja pokazuje tendencije da se vrlo lako osamostali i počne da deluje nezavisno.

Zašto Srbija ne može da se opredeli između istoka tj. Rusije i zapada, tj. otkud ta podela na „rusofile“ i „nemačkare“?

Čak i onda kada je nešto nametnuto, ako postoji kao faktičko stanje, onda proizvodi i posledice. U tom smislu vaše pitanje o tome da li je nešto nametnuto ili autentično je akademsko pitanje, meni veoma zanimljivo, u meri u kojoj je moguće na njega odgovoriti nekakvim objektivnim uvidom. No, ne verujem u neku nužnu predestiniranost u pogledu te vrste opredeljenja. U jednom društvu jedna orijentacija često ima više izgleda od druge usled nekih objektivnih činilaca, ali to je inicijalna prednost koja ne mora da se realizuje u konačnom srazu.

Unutar sloja koji se, nezavisno od teorijskih i drugih implikacija, tradicionalno označava kao intelektualna elita, ta podela o kojoj govorite je autentična. Uticajnije pozicije drže predstavnici rusofilske tendencije. Prepoznaju se, naravno, različiti intenziteti te posvećenosti, sve do toga da kod pojedinaca više ne možete biti sigurni da nije reč o ruskim nacionalistima: njihovo takozvano „srpsko stanovište“ izvedeno iz ruskih interesa na Balkanu, jer je u toj orijentaciji nemoguće razaznati bilo kakav racionalni interes Srbije.

Osim ako je reč o interesu da se sačuva Kosovo u sastavu Srbije, iako ono to de facto više nije, da se čuva ćirilica koju niko ni ne ugrožava, da se brani pravoslavlje koje niko ni ne napada, da se guše ljudske slobode i prava u ime raznih umobolnih ideoloških konstrukcija koje, osim što nekome „na prvu loptu“ zvuče široko prihvatljivo, nemaju nikakav sadržaj. Na primer – porodične vrednosti, to je naročito popularna mantra. Ako to znači da nema nasilja u porodici, da se podstiče ravnopravnost članova porodice, da se afirmišu prava deteta – ko bi razuman mogao biti protiv toga? Ali ne radi se o tome, naravno…

Radi se o projekciji autoritarne patrijarhalne porodice po onoj formuli – bog, kralj, domaćin i slične gluposti… E sad, sve to što nema nikakav sadržaj  ili ima zastrašujući sadržaj Rusija će principijelno da brani, ali Srbija ne sme da naljuti svoju moćnu zaštitnicu, jer je to granica njene principijelnosti… Stvar postaje još kompleksnija i zbog toga što se opravdano smatra da je držanje uz Rusiju zapravo rezutat hostilnog odnosa prema zapadu. A važi i obrnuto… Međunarodni kontekst je takav. Sve to nema nikakve veze sa užasno pogrešnom politikom zapada u odnosu prema Rusiji, u čemu ima odvratnih rasističkih predrasuda, kakvih, nemojmo se zavaravati, ima i na drugoj strani.

To je jedan drugi nivo problema, povezan sa politikom, ali ipak samostalan. Pri svemu tome, postoji i jedna lažna slika, kojoj su zaista umnogome doprineli i neki ovdašnji zapadnjaci: zaista se ne radi o tome da se radikalno menja „vrednosni sistem“ u društvu. Ne! Radi se o ravnopravnom sapostojanju različitih svetonazora. No, to ipak ima svoja ograničenja jer se zemlja na kraju ipak mora opredeliti. U tom slučaju, nemam nikakve sumnje da je interes Srbije, njenih građana, u postojećoj konstelaciji, da se nađe u EU i u NATO, a da pri tome onoga ko zastupa drugačiju orijentaciju niko ne proganja, ne zatvara, ne otpušta iz službe…

Ali zaista je nemoguće benevolentno izlaziti u susret iracionalnim i verovatno samo tobožnjim „plašnjama“ eufobičara da im je ugrožen identitet ako se pomeraju granice zaštite ljudskih i građanskih sloboda i prava. Pri tome, što je najvažnije, besmisleno je vrteti se dalje oko tih tema jer na globalnom planu na dnevni red dolaze socijalna pitanja, koja se ne mogu rešavati parohijalno. Evropska integracija je zato veoma koristan kontekst za njihovo postavljanje i rešavanje. Izolacionistička desnica je do sada uvek bila ili eksponent ili „korisni idiot“ nacionalnog krupnog kapitala, koji bi da uspostavi monopol, da posluje mimo pravila koja se u globalnom kontekstu ipak moraju poštovati, jer je mnogo više aktera. U tom pogledu se drugde u Evropi oseća tendencija promene ali, na sreću, ne i kod ovdašnje desnice.

Kako vama izgleda javna scena, vidite li neku mogućnost za normalizaciju srpskog društva?

Javna scena izgleda poražavajuće. Vlast ima svu moć, sklona je svakoj vrsti zloupotreba, nekompetentnost je dostigla razorne razmere, a takozvana transformacija radikala u naprednjake stvorila je jedan zaista osoben politički kontekst. Naime, mi sad imamo jednu svemoćnu političku opciju koja je oslobođena bilo kakve principijelne politike. U ideološkom sloju njene političke biti, a manifestno i u načinu vladanja – ona je radikalska, ali je očito preovladalo shvatanje da tako ne ide, iz mnogo razloga. I tako je nastala jedna politička skupina koja, dokopavši se konačno vlasti, ako proceni da joj je to u interesu, sada već može da učini apsolutno sve što poželi, uključujući i zaokret ka staroj politici, jer sada nastupa sa pozicije potpune moći.

Sa njima je svaki ishod podjednako moguć, sve zavisi od procene oportunosti jedne ili druge politike u pogledu osnovnog cilja – opstanka na vlasti: ako je po pragmatizmu – u EU, ali defanzivno, što sporije; ako je po srcu i uverenju – u suprotnom smeru, pa dokle se ovog puta dogura. Tu nema nikakve principijelnosti, nikakve politike, nikakve vizije: samo puko nekompetentno administriranje, ali uz povremenu ideološku legitimaciju za koju je zadužen sam Vučić, koji samim tim što ne govori na isti način kao devedesetih stvara iluziju da je to nešto bitno drugačije.

Istovremeno postoji čitav niz miniona po nekakvim kancelarijama za Kosovo, u kabinetu Predsednika, u samoj vladi ili čak van vlasti ali za koje je jasno da su joj bliski, kojima je prepušten zadatak nacionalne galvanizacije niskog intenziteta, pri čemu je u svakoj prilici, ako se pretera, moguće pozvati se na to da je reč o ličnom stavu nekog ko uostalom i ne artikuliše politiku ili ko je, jednostavno, loose cannon.

A kako gledate na ulogu opozicije?

U redovima građanske opozicije – ne govorim nužno o politički organizovanim pojedincima – postoji bojazan da bi zemlja ponovo mogla da se strovali u varvarstvo pa otuda spremnost da se podrži štošta od onoga što vlast čini a što deluje kao korak u suprotnom pravcu od takvog scenarija. Takva pozicija je objektivno kompromitujuća, iako je teško ne prepoznati u tom pristupu jednu možda i naivnu odgovornost prema društvu. Sa druge strane, deo demokratske opozicije frontalno nastupa protiv politike vlasti, bez obzira šta je konkretan sadržaj te politike, opravdano smatrajući da štagod da vlast radi – radi prevashodno u interesu svog što dugotrajnijeg štetočinskog opstanka.

Tu je i ovaj mrak sa desnice, od Jeremića pa nadalje, koji je idealna opozicija za vlast koja želi da se predstavlja kao proevropska i, u svom ekstremnom delu, ta je opozicija idealan budući partner ako vlast više ne bude želela da glumi da je nešto drugo u odnosu na ono što u biti jeste. Za vlast je to win-win pozicija. Mogućnosti izbora su objektivno sužene: ili pristajanje na takve uslove uz nastojanje da se makar minimalno utiče na politiku, što je gotovo bez perspektive, ili beskompromisni politički front prema vlasti uz sve rizike koje to nosi, pri čemu mislim i na lične rizike, ali i na opasnost od gotovo potpune marginalizacije usled konstantnog pritiska od strane vlasti.

Predsednik je nedavno pozvao na dijalog o Kosovu, šta mislite o tome?

U ovakvoj atmosferi dijalog uopšte nije moguć, a odustajanje podrazumeva optužbu za izbegavanje razgovora o veoma važnoj temi. Treba naći formu: ne pristati na imitaciju nekakvog dijaloga, ali se ipak nedvosmisleno izjasniti.

Novi magazin, 16.10.2017.

Peščanik.net, 18.10.2017.

SRĐAN MILOŠEVIĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)