Fotografije čitalaca, Ivan Božić

Fotografije čitalaca, Ivan Božić

Čitalac teksta “Tamni li porodična srebrnina”, koji se bavi nameravanom privatizacijom Telekoma Srbije, ostaje u nedoumici da li se autor Miša Brkić zalaže za prodaju ovog preduzeća ili joj se protivi. Naime, iz preovlađujućeg tona i ranijih tekstova ovog autora može se zaključiti da je on vatreni zagovornik privatizacije, ali svi argumenti koje iznosi u ovom tekstu govore da Telekom nikako ne treba prodavati.

Miša Brkić se podsmeva izjavi predsednika sindikata Telekoma da radnice i radnici zaposleni u ovom preduzeću smatraju da bi za njih (i za državu) bilo najbolje da Vlada zadrži kontrolni paket u kompaniji, nazivajući to “soljenjem pameti”, iako je vlada angažovala, kako kaže sam očigledno dobro obavešteni autor, “odlično plaćene vrhunske stručnjake” iz francuske konsultantske kuće Lazard koji su zaključili da firmu treba prodati.

Podsmeh je, po Brkićevom uverenju, zaslužen, jer je Sindikat odlučio da se bori protiv otpuštanja radnica i radnika Telekoma koje će, jasno je to svima, uslediti posle privatizacije.

Neobavešteni čitalac bi rekao: “Pa da, neodrživa su tolika radna mesta u velikim državnim gubitašima”. Međutim, ono što Miša Brkić u ovom tekstu ne pominje je činjenica da Telekom Srbija ostvaruje profit i da nikada nije poslovao sa gubitkom. Pretprošle godine je ostvario neto dobit od oko 130 miliona evra i proporcionalni deo dividendi uredno uplatio u kasu većinskog vlasnika preduzeća, odnosno Republike Srbije.

I ne samo to. Telekom nije poreski dužnik, kao brojna “uspešna” privatna preduzeća, već redovno plaća poreze i doprinose, redovno isplaćuje plate, opet za razliku od “poslovnih magova” iz privatnog sektora. On sam otplaćuje kredit koji je država digla da bi otkupila akcije Telekoma od grčke kompanije OTE i još uspeva da pomaže sportiste i kulturne ustanove, izdvaja novac u humanitarne svrhe…

I pored svega toga, Brkić vidi Telekom kao neefikasnu kompaniju. I zaista, ako efikasnost gledamo samo kroz iskazanu profitnu stopu, Telekom je neefikasan, jer je čist profit Telekoma srazmerno mali. On ne uviđa da je, kada se sabere sve navedeno, profit Telekoma Srbije mnogo veći nego što piše u finansijskom izveštaju, samo je drugačije raspoređen nego kod privatnih kompanija.

Miša Brkić očigledno nije u stanju da shvati da država ne bi trebalo da ima isti interes kao privatni kapitalisti, a to je da što više novca ulije u sopstveni džep i posle potroši na vile i jahte u kojima će lično uživati. Za društvo i državu su dobit i te plate koje Telekom isplaćuje i sam broj radnica i radnika Telekoma, jer je to broj porodica koje neće tražiti socijalnu pomoć, koje će plaćajući na kasi supermarketa gotovo svaki šesti dinar vratiti direktno u državnu kasu kroz PDV, koje će trošenjem obezbeđivati posao i plate za još neke radnike u ovoj zemlji.

Tih devet hiljada radnica i radnika Telekoma, koji toliko bodu oči Brkiću i njemu sličnim zagovornicima privatizacije koji taj broj smatraju “neodrživim i neodbranjivim”, sami po sebi su dobit za državu. Ali pravo pitanje je da li je njihov broj zaista neracionalno veliki.

Prema studiji profesorke Aleksandre Smiljanić, koja je tokom 2007. i 2008. bila ministarka telekomunikacija, broj korisnika na jednog zaposlenog u našem Telekomu je 372. U privatizovanim telekomunikacionim kompanijama u okruženju je taj broj daleko veći: u makedonskom Telekomu čak 800. Međutim, u švedskom TeliaSonera na jednog zaposlenog dolazi 347 korisnika, u France Telecom 377, a u Deutsche Telekom, priželjkivanom kupcu Telekoma Srbije – samo 289! Šta je onda sporno? Treba li da težimo nemačkim standardima opterećenosti zaposlenog, ili makedonskim?

Odgovor je opet u Brkićevim kriterijumima “efikasnosti”. Novi vlasnici automatski smanjuju broj zaposlenih, jer kada dvostruko manji broj radnica i radnika opslužuje isti broj korisnika, vlasniku raste profit.

Ali ne žive od Telekoma Srbije samo zaposleni u toj kompaniji, ili još 4.000 njih koji rade u zavisnim kompanijama. Državna kompanija ima i niz domaćih dobavljača i izvođača raznih radova. Oni ne samo da obavljajući poslove za Telekom zarađuju plate, već ti poslovi njihovim firmama obezbeđuju reference neophodne da bi dobile druge poslove. A pravilo je, i kod nas i u regionu, da posle privatizacije novi vlasnik ove poslove prebacuje ili kompanijama iz zemalja iz kojih dolaze vlasnici, ili prosto onima koji su najjeftiniji što, iz raznih razloga koji nisu samo poslovni, po pravilu nisu domaće firme. Dakle, i egzistencija ovih radnica i radnika bi bila ugrožena privatizacijom, a to je opet direktan gubitak za državnu kasu i socijalne fondove.

Prema tome, suprotno Brkićevom neprimerenom likovanju nad ugroženom egzistencijom desetina hiljada porodica, gubitak ovih radnih mesta bio bi nenadoknadiv novčani gubitak za državu, čak i ako zanemarimo sve ostale ljudske obzire. Ta najavljena otpuštanja su, dakle, argument protiv privatizacije, a ne za nju.

Ali ni tu nije kraj koristi koju Telekom u državnom vlasništvu donosi društvu. Papagajski se ponavlja da su kod nas sve cene, pa i one telekomunikacionih usluga, preniske za evropske uslove. Istina je da te niske cene diktira upravo državno vlasništvo Telekoma, kao dominantne telekomunikacione kompanije na ovdašnjem tržištu.

Iskustvo i ovde pokazuje da posle privatizacije novi vlasnik primenjuje veliki pritisak na tela koja regulišu ove cene, tražeći njihovo povećanje da bi povećao profit i što pre povratio uloženo, i po pravilu taj pritisak uspeva. Ali kada je dominantni operater u državnom vlasništvu, vlast je uvek nesklona da drastično poveća cene jer, kako je lepo zapazila profesorka Smiljanić, i neodgovorna vlast kao što je naša mora da misli na izbore. A ne zaboravimo, Telekom i pri sadašnjim cenama posluje pozitivno. Tako državni Telekom čini telekomunikacione usluge dostupnijim većem broju građana.

Ista kapitalistička logika što bržeg povraćaja uloženog krije se i iza još jedne negativne pojave koju sa sobom donosi privatizacija. Telekomu se često prebacuje da malo ulaže u razvoj i tako gubi tehnološku trku sa konkurentima. Istina je sasvim drugačija. Telekom u razvoj ulaže oko 150 miliona evra godišnje, a novi vlasnici se uvek posle privatizacije trude da izigraju obaveze investiranja preuzete ugovorom, da bi što brže izvukli što više novca. Tu im pomažu i novonarasle cene, jer time smanjuju tražnju za uslugama, a tako i potrebu za investicijama.

Sada dolazimo do poente Brkićevog članka. Ovih dana se očekuje objavljivanje procene vrednosti Telekoma. Brkić nas upozorava, pozivajući se na primer nedavno privatizovanog Telekoma Slovenije, da ne treba da očekujemo da će “stručnjaci” proceniti da Telekom vredi 10 milijardi evra, kao što tvrdi Sindikat, ni 2,5 milijardi, kao što se najčešće nagađa, ni 1,4 milijarde, koliko je za državni udeo tražila Cvetkovićeva vlada pre četiri godine, čak ni 1,1 milijardu, koliko je tada nudio Telekom Austrije. Brkić kaže da je “raspoloženje u konsultantsko-investicionim krugovima povodom zainteresovanosti kupaca za Telekom Srbije u ovom trenutku prilično – tmurno”.

Dakle, treba da očekujemo najviše milijardu evra. Brkić podrazumeva da je situacija “daj šta daš” i da je gazdi, to jest državi, hitno potreban novac za otplatu državnog duga, što je naredio MMF koji je i inspirator ovog najnovijeg pokušaja raskućivanja javnog sektora. Eto, to je smisao i svrha ovog teksta.

Kada se, međutim, na jedan tas stavi tih milijardu evra koje će nestati za nekoliko godina, a na drugi sve one ekonomske, finansijske i socijalne koristi koje od državnog vlasništva Telekoma ima Srbija, vaga uz tresak preteže u korist ostajanja ove kompanije u javnom vlasništvu. Jer, a to srebroljupci nikako ne mogu da shvate, Telekom (kao i svako drugo uspešno preduzeće u javnom vlasništvu) uopšte nije “porodično srebro”, već kovnica plemenitih metala.

Autor je član kampanje “Stop privatizaciji!”

Peščanik.net, 10.06.2015.

Srodni linkovi:

Miša Brkić – Tamni li porodična srebrnina

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU