Džim O’Nil iz Goldman Sachsa je 2001. skovao čuveni naziv BRIC za četiri najveće zemlje u razvoju – Brazil, Rusiju, Indiju i Kinu. Ali više od deset godina kasnije, jedino što spaja ove zemlje jeste da su to jedine države među 15 najvećih ekonomija (usaglašeno sa kupovnom moći) koje nisu članice OECD.

Ove četiri države imaju sasvim različitu ekonomsku strukturu: Rusija i Brazil se oslanjaju na robu, Indija na usluge, Kina na proizvodnju. Brazil i Indija su demokratske države dok Kina i Rusija definitivno nisu. Kao što je pisao Džozef Naj, Rusija je velesila na zalasku dok su Kina (manje primetno) i druge u usponu.

Međutim, u čudnom primeru života koji imitira fantaziju, zemlje BRICS – prvobitnim državama sada se pridružila Južna Afrika – oformile su svoju grupaciju koja održava redovne sastanke i pokreće inicijative. Najambiciozniji projekat do sada je pokretanje razvojne banke.

Na martovskom sastanku u Durbanu, lideri pet zemalja najavili su da će se njihova „Nova razvojna banka“ fokusirati na infrastrukturna ulaganja u zemlje u razvoju, koja su, kako kažu, ugrožena „nedovoljnim dugoročnim finansiranjem i direktnim stranim investicijama“. Obećali su da će izdvojiti osnovni ulog za banku koji će biti „znatan i dovoljan da banci obezbedi efektivnu finansijsku infrastrukturu“. Druga inicijativa najavljena u Durbanu je stvaranje zajedničkih rezervi od 100 milijardi dolara koje bi služile rešavanju „kratkoročnih likvidnih pritisaka“.

Možemo se samo radovati što najveće svetske ekonomije u razvoju održavaju redovne kontakte i pokreću zajedničke inicijative. Međutim, žalosno je što su odlučile da se koncentrišu na infrastrukturno finansiranje kao prvu veliku oblast svoje saradnje.

Ovaj pristup predstavlja shvatanje ekonomskog razvoja iz pedesetih godina, koje je davno zamenjeno raznovrsnijom perspektivom koja prepoznaje mnoga ograničenja različitog značaja u različitim zemljama – od loše državne uprave do nedostataka tržišta. Moglo bi se reći da današnja globalna ekonomija pati od prevelikog, a ne premalog, inostranog finansiranja.

Ono što je svetu potrebno od BRICS nije još jedna razvojna banka, nego snažnije predvodništvo u današnjim globalnim problemima. U zemljama BRICS živi otprilike polovina svetskog stanovništva i one imaju mnogo neiskorišćenog ekonomskog potencijala. Ako se međunarodna zajednica ne izbori sa najozbiljnijim izazovima – od neophodnosti čvrste globalne ekonomske arhitekture do pitanja klimatskih promena – ona će ujedno za to najviše i platiti.

Međutim ove zemlje su do sada igrale prilično nezanimljivu i uzdržanu ulogu u međunarodnim forumima kao što su G-20 ili Svetska trgovinska organizacija. Kad su zauzimale čvrst stav, to je bilo uglavnom u odbrani svojih uskih nacionalnih interesa. Da li zaista nemaju ništa novo da ponude?

Globalna ekonomija je do sada funkcionisala sledeći niz ideja i institucija nastalih u razvijenim zemljama Zapada. SAD su svetu dale doktrinu liberalnog multilateralizma – režim čiji mnogi nedostaci ističu visoke principe po kojima je sistem inače funkcionisao. Evropa je donela demokratske vrednosti, društvenu solidarnost i uz sve današnje probleme, najimpresivniji poduhvat socijalnog inženjeringa u ovom veku, Evropsku uniju.

Ali ove stare sile nemaju ni legitimitet ni snagu da održe globalni poredak u budućnosti, dok nove sile u usponu tek treba da pokažu koje će vrednosti afirmisati i promovisati. One će morati da izgrade svoju viziju nove globalne ekonomije, koja prevazilazi žalbe na asimetričnu strukturu moći. Nažalost, još uvek nije jasno da li su sposobne da se uzdignu iznad kratkoročnih interesa kako bi izašle u susret zajedničkim svetskim problemima.

Njihovo razvojno iskustvo čini zemlje poput Kine, Indije i Brazila nepodesnima za tržišni fundamentalizam i pravi od njih prirodne zastupnike institucionalnog diverziteta i pragmatičnog eksperimentisanja. One na temelju tog iskustva mogu artikulisati novi globalni narativ koji ističe realnu ekonomiju iznad finansija, različite mere iznad harmonizacije i društvenu inkluziju iznad tehnokratskog elitizma.

Ali one moraju izaći iz uloge molioca i početi da se ponašaju kao pravi lideri, shvatajući da se i ostali, uključujući i razvijene zemlje, bore sa izazovima koji ponekad nalažu mere koje pre svega pogoduju domaćoj ekonomiji. I moraju se truditi da održe osnovne principe globalne ekonomije koja je funkcionisala – i njima dobro poslužila – poslednjih 60 godina: nediskriminisanje i multilateralizam.

Na kraju, međutim, BRICS moraju da pokažu predvodništvo na svom primeru. Odnos prema ljudskim pravima u Kini i Rusiji, njihovo gušenje političkog disidentsva, nespojiv je sa globalnim predvodništvom. Ovi autoritatni režimi moraju da se reformišu iznutra ako nameravaju da imaju bilo kakvu moralnu težinu u svetu.

 
Dani Roderik, Social Europe Journal, 11.04.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.04.2013.