U petak, na trgu kod konja, pored Žena u crnom koje su protestovale protiv novog zakona o verskim zajednicama, nalazila se i grupa srednjoškolki i srednjoškolaca. Iako prisutni ne kao namerni deo performansa već kao slučajni prolaznici, sa dosta interesovanja glasno su čitali poruke sa transparenata. Tada se iz opšteg žamora izdvojio glas jedne devojke koja je pitala: „Šta je to Pahomije?“ Iz grupe od njih desetak nijedna nije znala odgovor. Slegale su ramenima i ponavljale: „Stvarno, šta je to Pahomije?“ – „Ne kaže se šta je to Pahomije nego ko je Pahomije?“- rekao sam im. „Pa ko je Pahomije?“ – pitale su uglas. Objasnio sam da je to vladika Srpske pravoslavne crkve koji je optužen za pedofiliju sa dečacima i oslobođen. – Treba ga ubiti. – jednostavno je zaključila devojka. U tom luku od potpunog neznanja do konačnog nasilnog rešenja kao da se sažela cela naša prošlost i nažalost naša sadašnjost. – Ne rekao sam, treba mu suditi i pravedno ga osuditi.
Nasmejala mi se s potpunim nerazumevanjem.
Još na Trgu pomislio sam kako znamo KO je Pahomije. Mnogo je složeniji odgovor na pitanje ŠTA je to Pahomije? „To Pahomije“ postao je paradigma samoubilačkog napora Srbije da izbegne istinu o bilo čemu, upornog odbijanja svake promene u svom odnosu prema realnosti i svom okruženju. „To Pahomije“ je degutantni primer mešanja države u sudstvo, otužno pristajanje na političke ucene i izdaju časne profesije sudije. „To Pahomije“ je prezir Pravde i podsmeh nevinim žrtvama. „To Pahomije“ je potpuni moralni pad, najveća bruka Srpske pravoslavne crkve. „To Pahomije“ je po budućnost Srbije i njen vrednosni sistem smrtonosan, čvrsti zagrljaj države i crkve.
Neki pošteni i hrabri ljudi iz Niša uložili su žalbu na presudu. Time su, ničim nezasluženo, i država, i sudstvo i Srpska pravoslavna crkva dobili priliku da se bar delimično iskupe. Država, to jest vlada, tj. premijer, tj. neki ministri treba da ne rade ništa. Sudstvo treba da časno, profesionalno i nezavisno uradi svoj deo posla. Srpska pravoslavna crkva može da pokrene svoje zarđale, zaboravljene unutrašnje mehanizme kojima je vekovima štitila svoje izvorne vrednosti i nedvosmisleno osudi ono što je učinilo „to Pahomije“.
Ali pre svega toga svi mi, i država, i pravosuđe, a pre svih Srpska pravoslavna crkva treba da od nevinih žrtava tražimo oproštaj za sve patnje kroz koje su prošli i još uvek prolaze, za nezalečive rane koje smo im naneli i mi i „to Pahomije“.
Potom su devojke uz veseli smeh krenule sa trga. Za njima je pošla i grupa dečaka. Jedan od njih je prema Ženama u crnom mahao uzdignutom šakom pokazujući tri prsta i glasno uzviknuo: „Srbija! Srbija! Srbija!“
Zna li danas neko odgovor na pitanje: Šta je to Srbija?
Danas, 11.04.2006.
Peščanik.net, 10.04.2006.
