Značajan odjek u javnosti imalo je, navodno, upozorenje premijera Aleksandra Vučića direktorima republičkih javnih preduzeća da će svi oni koji ne budu dobro radili biti smenjeni do nove godine.
Naime, u javnost je, ovoga puta preko formule “saznajemo”, puštena vest da je u Vladi Srbije, proteklog petka, premijer naprasno okupio tridesetak direktora javnih preduzeća i postavio im četiri pitanja: koliko će svaki od njih moći da uplati u budžet države; koliko su smanjili broj službenih vozila; da li poštuju Vladinu uredbu o smanjenju dnevnica i da li poštuju preporuke MMF-a.
Možda nije korektno analizirati “redosled” ovih pitanja, koja su citirana u nekoliko ovdašnjih “dobro obaveštenih novina”, kad nemamo kompletan izveštaj sa ovog sastanka u Vlada Srbije sa vodećim privrednim kadrovima u javnim preduzećima Srbije. No, ipak, pada u oči da je nekako pitanje koliko će ko uplatiti u državni budžet na prvom, a pitanje o sprovođenju restrukturacije i reorganizacije javnih preduzeća, prema sporazumu Srbije sa MMF-om, na poslednjem mestu.
Lako je reći da bi možda pitanje o sprovođenju reformi u javnim preduzećima moralo biti na prvom mestu svakog spiska pitanja menadžerima javnih preduzeća, ali valja razumeti i premijera, koga, s razlogom, već brine i budžet za 2016. godinu, o kome se zasad tako malo govori, mada se nova godina približava. Problem je verovatno u tome što su proletošnje uplate javnih preduzeća u budžet Srbije već bile neočekivano visoke (s obzirom na krupne tekuće gubitke javnih preduzeća), pa bi bilo normalno očekivati da se te uplate makar za nijansu još povećaju – što je teško ostvariti.
Naime, kako je ovaj list pisao u prošlom broju, iz javnih preduzeća Srbije stiže relativno malo vesti o nekakvom temeljnijem stabilizovanju poslovanja tih preduzeća. Uglavnom se obavljaju nekakve reorganizacije, centralizuju se prihodi, prave spiskovi tehnoloških viškova, najavljuje povećanje unutrašnje discipline, itd, što zapravo ne leči glavne boljke ovih državnih preduzeća – da su im troškovi “inputa” veći od autputa, bilo kako se on merio. A to znači da su javna preduzeća i dalje generatori gubitaka i nelikvidnosti. Prvo pritiska državni budžet, a drugo razara privatni sektor.
Bez želje da branimo direktore javnih preduzeća, koji su, uzgred budi rečeno, iako izabrani na “konkursima”, u stvari privredni kadrovi vladajuće koalicije, možemo postaviti pitanje da li Vlada, preko spomenutih “upozorenja” da će smenjivati direktore koji se ne snađu da po svaku cenu uplate što više novca u državni budžet, zapravo rešava jedan problem (problem budžeta), a otvara drugi u svojim preduzećima (ostavlja ih bez bilo kakve akumulacije ili ih tera u novo zaduživanje).
Jer, i za dublje reformisanje EPS-a, “Srbijagasa”, Pošte i drugih republičkih javnih preduzeća, potrebna su značajna ulaganja – koja bi se isplatila tek u nekoj retko bližoj, a obično daljoj budućnosti. Uostalom, šta je to što ne “udružuje” motive tih preduzeća (menadžera i zaposlenih) sa motivima njihovog vlasnika (države) da se u javnim preduzećima poveća masa profita? I kako da javna preduzeća postanu bolja, kad moraju da posluju po propisanim “socijalnim cenama” svojih usluga i proizvoda, sa “propisanim brojem zaposlenih” i sa “podobnim” savetnicima i nižim menadžerima, sa često “politički određenim” poslovnim partnerima u zemlji i inostranstvu, itd, a pri tome se očekuje da i preko uplata u budžet olakšaju državi javnu i socijalnu politiku.
Neću sa ovim samo ovlašnim nabrajanjem “ograničenja” sa kojima se susreće preduzetnički kadar u javnim preduzećima da kažem da prostora za njihov bolji i efikasniji rad ne postoji, ali taj prostor je u državnim firmama ipak daleko manji nego u privatnim kompanijama. Uostalom, među srpskim menadžerima i dalje vlada prava jagma za foteljama u javnim preduzećima, iako konkurenti za te položaje dobro znaju kome će sve biti “dužni” za svoje postavljenje i šta se sve od njih očekuje u uslovima koji i “sistemski” ograničavaju njihove zamisli.
Komunisti su nekada govorili da “kadrovi rešavaju sve”, što je podrazumevalo da ti kadrovi imaju široku vlast u institucijama i preduzećima u koje su imenovani. Očigledno se i danas mnogo očekuje od “kadrova”, a pre svega se očekuje, kao i u komunističko vreme, da efikasno izvršavaju uputstva nadređenih. Da li to zakonito vodi do profitabilnog poslovanja u javnim preduzećima – e, to je najškakljivije pitanje.
Novi magazin, 30.10.2015.
Peščanik.net, 30.10.2015.