Pošto se predizborna trka u Srbiji odvija u senci veoma opasne Ukrajinske krize, koja ceo svet može vratiti u neki novi hladni rat globalnih razmera (da ne špekulišemo o nečemu još gorem), gotovo je besmisleno i postavljati pitanje šta čeka novu vladu Srbije koja će se formirati posle 16. marta?
Jer, sigurno je da buduću vladu čeka mnogo teških unutrašnjih problema koje će se morati rešavati u politički veoma nepovoljnom međunarodnom okruženju, možda i gorem od proteklog razdoblja svetske finansijske krize.
Zbog svega toga upadljivo je da se skoro niko od ozbiljnijih posmatrača tekuće predizborne kampanje ne laća zaludnog posla da temeljnije analizira „programsku ponudu“ različitih izbornih lista i publici objašnjava nekakve razlike između glavnih političkih stranaka u pogledima na pojedine političke i ekonomske probleme. Uostalom, i dosadašnje iskustvo iz razdoblja „obnovljenog političkog pluralizma“ (od 1990. godine naovamo) upućuje na zaključak da su stranke pred izbore pričale jedno, a kasnije uglavnom radile nešto drugo – a za takvo „izneveravanje“ svojih predizbornih obećanja obično nisu „kažnjavane“ na nekim narednim izborima, nego su takve izbore gubile iz nekog novog razloga.
Pošto praktično nijedna od nužnih reformi koje se moraju preduzeti u Srbiji, po uvreženom mišljenju, ne spada u one koje su politički pripremljene, tako da mogu postati „popularne“, razumljivo je da ni trenutno najjača Napredna stranka uopšte ne konkretizuje reforme u koje se zaklinje, a u međuvremenu njen faktički vođa Aleksandar Vučić ide od preduzeća do preduzeća u pratnji ministra finansija (i njegove velike torbe) i obećava budžetsku pomoć i strane strateške partnere. Valjda to neće biti pravac njegove buduće ekonomske politike ako, kako se očekuje, postane novi premijer Srbije, sa komotnom većinom u Skupštini.
Jer, Vlada Srbije ništa neće postići ako postane „agencija za bračno posredovanje“, pošto ima suviše propalih kćeri za udaju, a premali budžet kojim bi mogla, zanosnim mirazima, mamiti poželjne đuvegije. Ta ideja da se umesto stečaja i likvidacija za svako propalo preduzeće pronađe strateški partner u inostranstvu i uvuče u partnerstvo raznovrsnim finansijskim privilegijama koje će solidarno „pokriti“ svi poreski obveznici Srbije, ma koliko delovala privlačno i bezbolno, sada se suočava sa svojim elementarnim limitima – niti ima dovoljno novca da se svim zamislima potencijalnih partnera izađe u susret, niti su ozbiljni strani partneri spremni ovde da dođu i uz velike ad hoc privilegije, jer procenjuju da su ovdašnja „pravila igre“ suviše nesigurna, to jest stalno promenljiva, a domaće tržište suviše usko i u stalnom padu.
Ni ideja o „nosiocima razvoja Srbije“, koju u predizbornoj retorici sada propagira Mlađan Dinkić tražeći da svaki region Srbije dobije „svoj Fiat“ niti je nova, niti je prilagođena finansijskim mogućnostima države. Zapravo, nekadašnja teorija o potrebi da država podrži „nosioce razvoja“, koja je lansirana još sedamdesetih godina prošloga veka, već tada se pokazala skupom, pa su ti „nosioci razvoja“ do dana današnjeg ostali tegovi obešeni o vrat građana Srbije, s kojima ni današnja vlast ne zna šta da radi, ali ih ne ostavlja na cedilu pod izgovorom da zapošljavaju previše ljudi. A reč je više o tome da su „nosioci razvoja“ u stvari ključni instrumenti uticaja političke superstrukture na privredne tokove i izvor njenih „privilegija moći“.
Najskuplji „predizborni poduhvati“ vezani su za grad Beograd, verovatno zbog toga što je tu predizborna konkurencija najžešća. Nemam ništa protiv da nam glavni grad postane lepši i da zaposli građevinarstvo Srbije, ali ne verujem u teoriju da sjajna ponuda (poslovnog prostora i vizuelnih atrakcija) sama po sebi dovlači adekvatnu tražnju ukoliko Beograd i Srbija ne postanu mnogo važniji ekonomski centri regiona. A to se ne može postići samo izgradnjom najvišeg „minareta“ nad jednim gradom čije je prizemlje nakrcano ljudima bez posla i sigurne egzistencije.
Iz svih tih razloga ne treba zavideti onima koji će preuzeti vlast u Srbiji nakon parlamentarnih i nekoliko lokalnih izbora. Oni će, dakako, imati mnogo izgovora da odustanu od mnogo čega što su obećali pre izbora, ali u politici izgovori nikog ne zanimaju, baš zato što ih uvek ima na pretek.
Novi magazin, 07.03.2014.
Peščanik.net, 07.03.2014.
