Foto: Iva Kežić
Prikaz knjiga: 1. “The retreat of Western liberalism” (Uzmak zapadnog liberalizma), Edward Luce, Little, Brown; 2. “The fate of the West: Battle to save the world’s most successful political idea” (Sudbina zapada: bitka za spas najuspešnije političke ideje na svetu), Bill Emmott, Economist; 3. “The road to somewhere: The populist revolt and the future of politics” (Vraćanje korenima: populistički revolt i budućnost politike), David Goodhart, Hurst; 4. “The once and future liberal: After identity politics” (Nekadašnji i budući liberal: nakon politike identiteta), Mark Lilla, Harper; 5. “The strange death of Europe: Immigration, identity, Islam” (Neobična smrt Evrope: imigracija, identitet, islam), Douglas Murray, Bloomsbury
Da li je konačno došao fajront u rajskim vrtovima zapada? Žalopojke koje se čuju još od vremena brexita i Trumpove pobede dolaze iz onih redova angloameričkog sveta gde su se posle 1989. najglasnije slavili liberalizam, demokratija, slobodno tržište i globalizacija. Bill Emmott, bivši urednik magazina Economist, piše da „sada vlada strah da smo svedoci uništenja ’Zapada’, najuspešnije političke ideje na svetu“. Edward Luce, kolumnista Financial Timesa s prebivalištem u Vašingtonu, nije siguran da će „zapadni način života i naši liberalni demokratski poreci preživeti“. I Donald Trump im se pridružio pitanjem „da li Zapad ima volju da opstane“. Ti apokaliptični zapadoljupci žele da poprave pokvareno i da od svog sveta ponovo naprave jedinstvenu celinu. Osnivač i urednik magazina Prospect David Goodhart izjavio je za New York Times pred britanske parlamentarne izbore da veruje kako bi Theresa May mogla da dominira čitavom generacijom britanske politike. Mark Lilla, profesor na Univerzitetu Kolumbija i redovni saradnik časopisa New York Review of Books, hteo bi da Demokratska partija, koja je pod Billom Clintonom „zaokupila maštu Amerikanaca idejom o zajedničkoj sudbini“, sada napusti politike identiteta i pomogne liberalizmu da još jednom postane „ujedinjujuća snaga za opšte dobro“. Pomoćnik urednika magazina Spectator Douglas Murray smatra da će upravo Trump spasiti zapadnu civilizaciju.
Ideje i angažmani novih proroka sudnjeg dana ne dolaze iz njihovog ličnog iskustva, a još manje od onih nedaća koje osećaju mnogi koji su glasali za brexit i za Trumpa. Ne, ti muškarci su se ideološki oformili za vreme vladavine Ronalda Reagana i Margaret Thatcher, a njihov uticaj i prestiž rasli su u stopu s ekspanzijom angloameričkog intelektualnog i kulturnog kapitala. Lilla, koji sebe opisuje kao ‘liberalnog centristu’, prešao je put od radničke klase Detroita, jevanđeljskog hrišćanstva i ranog flertovanja s neokonzervativizmom da bi dospeo na svoju sadašnju poziciju. Britanski pisci među tom petoricom pripadaju tradicionalnoj eliti; njihove zajedničke privilegije jače su od ideoloških neslaganja između centrističkog liberalizma i nativizma, Financial Timesa i Spectatora. Murray i Goodhart su pohađali Iton; očevi Lucea i Goodharta bili su poslanici Konzervativne partije. Te stanovnike transatlantskog ekosistema korporativne filantropije, istraživačkih instituta i kula od slonovače možete videti kako tapšu jedni druge po leđima u recenzijama i na Tviteru: Murray za Goodhartovo pisanje kaže da je ’sjajno’, a za Luceovo da je ’divno’; Emmott zahvaljuje Murrayju za ’lepu’ kritiku u Timesu.
Goodhartov slučaj je posebno zanimljiv. Kao nekadašnji novinar Financial Timesa, on je 1995. godine osnovao Prospect zajedno sa Derekom Coombsom, bivšim poslanikom Konzervativne partije i bogatim biznismenom (Prospect je nakon toga delom prešao u vlasništvo jednog hedž fonda, a danas je njegov većinski vlasnik firma za finansijske investicije sa sedištem u londonskom Sitiju). Otvoreno ‘levo od centra’ onda kad je centar bio mesto gde su svi želeli da budu, Prospect je oličavao savez između sveta finansija, biznisa i novih laburista. Ni u jednom drugom mesečniku nije tako jasno bila izražena novolaburistička mešavina socijalnog i ekonomskog liberalizma. Tony Blair se u njemu zalagao za ’treći put’ i nužnost ’modernizacije’. U avgustu 2002, nekoliko meseci pošto je Blair postao glasnogovornik Bushovog globalnog rata protiv terorizma, Goodhart je za njega napisao da je „najozbiljniji igrač u Evropi i da je preoblikovao britansku politiku, ako ne i samu Britaniju; on zna šta hoće i poseduje intelektualnu smelost da to opiše“.
Međutim, godinu dana kasnije, Goodhart je smatrao da je „Tony Blair konačno izgubio sposobnost da sve što dotakne pretvori u zlato“. U oktobru 2004. je napisao prvi u seriji hvalospeva Gordonu Brownu, za koga se u tom trenutku „predviđalo da će postati premijer pre kraja 2008“. „Brownova tranzicija“, pisao je Goodhart, „mogla bi ostvariti san levog centra da Britanijom vlada čitavu narednu generaciju“. Šta se zatim dogodilo?
Ništa nije poljuljalo Goodhartovu veru u neoliberalizam: 2005, dve godine pre najgore finansijske krize u istoriji, on se čudio što je ekonomija prestala „da dominira političkim debatama“. S druge strane, tvrdio je da laburisti u svom trećem mandatu „nisu u stanju da prikladno reaguju na novu hitnost problema bezbednosti i identiteta“. On sam je dao prioritet etničkom i rasnom identitetu nad večno važnim problemima klase i roda u članku u Prospectu pod naslovom: „Suviše različiti?“ „Ne samo što živimo među ljudima toliko različitim od nas samih… što se guramo s njima u autobusima, vozovima i podzemnoj železnici“, primetio je on, „već moramo i sve da delimo sa njima“. Na drugom mestu tvrdio je da „većina nas preferira sopstveni soj ljudi“, kao i da imigracija podriva društvenu solidarnost i tradicionalne identitete, da razjeda „zajedničku kulturu“ Britanije i da dovodi do „ubrzanog uticaja misterioznih i nepoznatih svetova“. Elite koje podržavaju „separatistički“ multikulturalizam, pisao je on, „dale su prednost manjinskim identitetima nad zajedničkim građanstvom“. Shodno tome, izgubile su dodir s nazorima običnih ljudi.
Bilo je neobično zamisliti Goodharta među običnim ljudima. On je toga bio svestan, pa se stalno predstavljao kao hrabri kontraš koji odoleva žilavom prestoničkom konsenzusu o prednostima imigracije i multikulturalizma. „Ja sam sada postliberal i time se ponosim“, napisao je u martu. U njegovoj novoj knjizi stoji da glavna politička podela u britanskom društvu razdvaja moćnu manjinu univerzitetski obrazovanih ljudi bez korena (ljudi kao što je Goodhart) od obespravljenih ukorenjenih ljudi koji imaju ’usađene’ identitete zasnovane na „pripadnosti grupi i određenim mestima“. Ljudi bez korena poštuju „autonomiju, mobilnost i inovaciju“ više od „grupnog identiteta, tradicije i nacionalnog društvenog ugovora“. Ukorenjeni ljudi, „društveno konzervativni i instinktivno okrenuti komunitarizmu“, opiru se imigraciji i diverzitetu.
Time što se stavio na stranu ukorenjenih ljudi – koji, misli on, čine većinu britanske populacije – Goodhart ostavlja utisak komunitariste, a ne kontraša. Na prošlogodišnjoj konferenciji Konzervativne partije, Theresa May je prebacila ’ničijim građanima’ njihov kosmopolitizam bez korena. Zamena teza u argumentima protiv multikulturalizma postala je popularna u britanskoj desnoj štampi otkad je Homeini izrekao fatvu za Salmana Rušdija. Nema ničeg ’postliberalnog’ u zalaganju za manju raznovrsnost populacije. Liberalizam, koji Goodhart laskavo poistovećuje s kosmopolitskom tolerancijom, odavno ne vidi problem u nacionalizmu, imperijalizmu, pa čak ni u rasizmu. Stručnjaci od Udaya S. Mehte do Duncana Bella su pokazali da su liberalne norme iz 19. veka o slobodi i progresu, koje su se pojavile u doba imperijalističke ekspanzije i kapitalističke globalizacije, za pretpostavku imale nepremostivi jaz između civilizovanih belaca i necivilizovanih ne-belaca. Viktorijanski liberali od Milla do Hobhousea jednostavno su pretpostavili etničku homogenost u Britaniji, a rasnu hijerarhiju izvan nje.
Istorijski preokret u smeru migracija posle 1945. godine – od kolonija ka njihovim prestonicama – pobudio je novi ’rasizam bez rase’ i ’antisemitizam bez Jevreja’ (sintagma Gunthera Andersa za odnos prema turskim gastarbajterima u posleratnoj Nemačkoj). U britanskoj politici su, na obe strane, predrasude vladale temom ’rasnih odnosa’ dugo pošto su prvi karipski imigranti dospeli u Britaniju na prekookeanskom brodu Windrush. Mnogi bivši imperijalisti, poput Enocha Powella, nikad nisu prestali da razmišljaju u kategorijama koje im je dozvoljavala njihova ranije neosporena dominacija. Powell je 1968. upozoravao da će imigracija iz bivših britanskih kolonija dovesti do užasne situacije u kojoj će „crni čovek imati premoć u odnosu na belog“; deset godina kasnije, buduća premijerka Margaret Thatcher izjavila je u televizijskom intervjuu da su Britanci „uistinu uplašeni da bi ovu zemlju mogli preplaviti ljudi s drugačijom kulturom“.
Moralna panika koju izazivaju pripadnici drugačijih kultura u centru je Goodhartovog svetonazora. Ista ta panika dovela je do jačanja krajnje desničarskih pokreta širom zapadne Evrope ’80-ih godina prošlog veka. Francuski Nacionalni front je naročito doprineo promovisanju prava na kulturnu osobenost i isključivanje autsajdera koji bi da radikalno transformišu belu, hrišćansku Evropu. To stanovište je kulture – a ne biološki definisane rase – videlo kao isključive i nepromenljive u vremenu i prostoru, dok je kulturne razlike – ’usađene’ identitete, kako ih Goodhart zove – shvatalo kao nepobitne činjenice koje zanemarujemo na sopstvenu štetu. Time što preferiramo sopstveni soj ljudi, mi navodno pripadamo, suprotno onome što nam govori istorija čovečanstva, nepromenljivoj zajednici koja je svojim poreklom vezana za određeno mesto i koja bi trebalo da ima pravo da ostane posebna.
Iako su užurbano normalizovali kulturne razlike, neoantropolozi su se pobrinuli da u prvi plan ne istaknu svoje superiorno poreklo i nasleđe kao što su to suprematisti pre njih činili. Oni su čak mogli da tvrde da su poklonici rasnog diverziteta. „Ja volim ljude iz Magreba“, tvrdi Jean-Marie Le Pen, „ali njima je mesto u Magrebu“. I Goodhart ozbiljno vidi rasizam kao neizbežnu posledicu zanemarivanja prirodnih i nepremostivih razlika među ljudima. Iz te perspektive, liberalni multikulturalisti i levičari su oni koji omogućavaju rasizam, jer ignorišu psihološke i sociološke posledice guranja nužno različitih ljudi u autobusima, vozovima i podzemnoj železnici.
Goodhart se uopšte ne trudi da shvati zašto se moralna panika koju izazivaju pripadnici drugačijih kultura javila na fonu sramne nejednakosti, odmakle deregulacije tržišta rada i ogromnog porasta broja prekarnih radnika. On je podjednako nezainteresovan za život radničke klase i obrasce imigracije od 1945. naovamo. Posleratni imigranti iz bivših britanskih kolonija stizali su u zemlju u kojoj su ih čekali stalno zaposlenje, sve jača država blagostanja i moćna radnička klasa. Nedavni imigranti stižu u zemlju u kojoj je proizvodna baza smrvljena, država blagostanja oslabljena, a sindikati uškopljeni.
***
Kapitulacija novih laburista pred načelom Margaret Thatcher da „ne postoji alternativa [kapitalizmu]“ bila je u suprotnosti s odanošću laburista socijaldemokratskoj državi blagostanja i nacionalizaciji. Kako su laburisti planirali da pomire privatizaciju, uzdizanje preduzetništva i opšte prihvatanje ideje prljavog bogaćenja, s jedne strane, sa tradicionalnom laburističkom bazom sastavljenom od radničke klase i radnika u javnom sektoru koji pripadaju srednjoj klasi?
U knjizi Slobodni svet: zašto je kriza zapada naša šansa / Free World: Why a Crisis of the West Reveals the Opportunity of our Times (2004), jednoj od prvih tužbalica o slabljenju angloameričke moći, Timothy Garton Ash je s odobravanjem citirao jednog svog kanadskog prijatelja koji je rekao da Britanija „ne zna koju priču želi da ispriča“. To je sigurno bilo tačno za nove laburiste, koji su uložili ogroman napor u pričanje priča i spinovanje kao zamenu za suštinske promene. Njihov projekat Kul Britanija (Cool Britannia) izjalovio se. Popularna kultura na koju se oslanjao, kao što je primetio Stuart Hall, bila je „suviše multikulturalna, suviše crna britanska, mešovito azijska i hibridno britanska u odnosu na umereniji, novolaburistički, korporativno-menadžerski engleski stil“. Jedina alternativa Kul Britaniji bio je populistički nacionalizam. Bivši zamenik šefa osoblja Gordona Browna, Gavin Kelly ovako je 2010. definisao taj populizam u Prospectu: „nadgradnja ‘materijalizma’ popularnim nacionalnim projektom koji će biti ugrađen u kulturne težnje i odnose Britanaca“.
Činilo se da je Brown dorastao tom zadatku kada je u okviru predavanja u Britanskom savetu 2004. sa zahvalnošću citirao Goodharta, kao i Melanie Phillips i Rogera Scrutona, u raspravi o ’suštinskim vrednostima britanstva’: „Postoji zlatna nit koja prolazi kroz britansku istoriju povezujući pojedince koji se čvrsto zalažu za slobodu naspram tiranije“. S puta po istočnoj Africi naredne godine, Brown je najavio da je „vreme kad je Britanija morala da se izvinjava za svoju kolonijalnu prošlost ostalo iza nas“. Na stranu to što se Britanija nikad nije izvinila: kao i njegov škotski sunarodnik Niall Ferguson, Brown je želeo da se Britanci ponose svojom imperijom. Na konferenciji iz 2006. o ’budućnosti britanstva’, Brown je izneo nacrt patriotizma po ugledu na američki, izazvavši time čak i Davida Camerona, tada novoizabranog vođu konzervativaca, da kaže: „Mi nismo takvi. Ne mašemo zastavama“. U međuvremenu, u Prospectu, Goodhart je bio ushićen jer se „nacionalna agenda fokusira na dužnost, zajednicu i stabilnost… na zakone o ’poštovanju’, na disciplinu u školama, lične karte, identitet i britanstvo“. Kad se Brown konačno uselio u Dauning strit 2007, Prospect je to proslavio naslovnicom „Gordon Brown, intelektualac“.
Goodhartova opčinjenost Brownom, i intelektualizmom uopšte, najzad je usahla, do te mere da je počeo da brani ’staromodnu’ i ’nerazumljivu’ Theresu May: on sada piše da smo „dovoljno obožavali razumne elite i njihove izvanredne govorničke veštine“. Još 2008, osetivši „besciljnost i propadanje“ Brownovog režima, Goodhart je krenuo na kratak put od levog centra do reakcionarne desnice. On je 2009. slavio neokonzervativnog pisca Christophera Caldwella, koji je tvrdio da muslimani „osvajaju evropske gradove, ulicu po ulicu“, kao briljantnog proroka koji je razumeo posledice „potkopavanja nacionalne tradicije liberalnim univerzalizmom“.
Nepošteno je svaliti svu krivicu za propagiranje popularnog nacionalnog projekta isključivo na Goodharta. Britanska štampa neprekidno poziva glasače da svoje nedaće vide kroz prizmu imigracije i podmuklih stranaca uopšte. To je za ishod imalo ubrzanu normalizaciju netrpeljivosti. Cameronov opis izbeglica kao ’rulje’ i izjave njegovih školskih drugova iz Itona – Zaca Goldsmitha i Borisa Johnsona – o muslimanskom gradonačelniku Londona kao ’simpatizeru terorista’ ravne su poređenju koje je Katie Hopkins napravila između migranata i bubašvaba, kao i poviku umno poremećenog muškarca prilikom ubistva poslanice britanskog parlamenta Jo Cox – „na prvom mestu Britanija“.
Hronična nelagoda koju kod Goodharta izaziva diverzitet takođe odslikava duboke strahove i nesigurnosti koje osećaju prestonički intelektualci u drugoj fazi globalizacije. Događaji od 11. septembra 2001, kao i niz ponižavajućih poraza koji su usledili u ratu protiv terorizma, razbili su iluziju superiornosti i bezbednosti koju su zapadni pisci i novinari gajili tokom Hladnog rata i euforične decenije posle njegovog završetka. Neočekivani uspon Kine u prvoj deceniji 21. veka pogoršao je postkolonijalni strah da, poslužiću se Sartrovom frazom, zapad „prokišnjava na sve strane“. Revolt intelektualaca kojima je ponestalo samopouzdanja nagovestio je pobunu iskorenjenih masa. U jednom članku za Financial Times 2006, Lionel Shriver je priznala da su je istisnuli imigranti iz Gvatemale koji su ’kolonizovali’ prostor za rekreaciju u njujorškom Riversajd parku: „Prethodnih nekoliko puta, dok sam vežbala forhend, privlačila sam sumnjičave poglede i osećala sam se nepoželjno“. Tvrdnjom da je „započela potpuna invazija trećeg sveta na prvi svet“, Shriver je uporedila imigraciju s nacizmom pre nego što su to uradili zagovornici brexita. „Britanija“, napisala je ona, „slavi uspomenu na sve one rođene na njenom tlu koji su se hrabro borili protiv nacista u Drugom svetskom ratu. Dolazak stranog stanovništva u Britaniju može nam zaličiti na vojnu okupaciju – tvoja zemlja više nije tvoj dom“.
Kad Lionel Shriver piše o odvažnim ’autohtonim’ Britancima, ona namerno izostavlja milione indijskih i afričkih vojnika koji su se u britanskoj kolonijalnoj vojsci borili protiv britanskih neprijatelja širom tri kontinenta. Lažne suprotnosti između ’nas’ i ’njih’, autohtonih stanovnika i pridošlica, ne bi mogle biti uspostavljene kad ne bi bilo tog falsifikovanja istorije kolonijalizma. Kolonijalizam je gurnuo sva ta ljudska bića u jedan surovo podeljen svet gde su mahom postali gubitnici. Oni koji su na duge staze pobedili, i koji su sada izloženi zahtevu da preispitaju svoje privilegije, ne mogu se izdavati za žrtve ukoliko ne pomute istorijsku istinu da su im osvajanja i kolonizacija podarili neproporcionalno bogatstvo, moć i intelektualni autoritet. Pojedini članovi te uzvišene manjine, uplašeni da im opada značaj, počeli su da predstavljaju relativno izmicanje tla pod sopstvenim nogama kao znak opšteg rasula i da podstiču strah od arogantnih manjina koje su do toga dovele. Njihove paranoidne teorije zavere našle su se u mejnstrimu mnogo pre nego što je bilo ko čuo za Breitbart News ili Stevea Bannona. Martin Amis je pozdravio kanadskog novinara Marka Steyna – koji se u knjizi Usamljena Amerika: kraj nama poznatog sveta / America Alone: The End of the World as We Know It (2006) ponadao da će svi Evropljani najzad doći do istog zaključka do kog su došli Srbi: „Ako ne možeš brojčano da nadjačaš neprijatelja, saseci višak“ – kao ’glasnogovornika neizrecivog’. Nominacija knjige Brucea Bawera Dok je Evropa spavala: kako radikalni islam iznutra uništava zapad / While Europe Slept: How Radical Islam Is Destroying the West from Within (2006) za nagradu National Book Critics Circle, navela je jednog od sudija, Eliota Weinbergera, da Bawera optuži da se bavi „rasizmom umesto kritikom“.
Uplašen da Latinoamerikanci podrivaju ’angloprotestantsko društvo’, Samuel Huntington je u knjizi Ko smo mi? Izazovi američkom nacionalnom identitetu / Who Are We? The Challenges to America’s National Identity (2004) osudio multikulturalizam kao antizapadnjačku ideologiju. Sami zapadnjaci su najvatreniji protivnici Zapada, tvrdili su drugi. Tradicija kritičke samorefleksije, iznikla iz potrebe da se objasne zverstva kolonijalizma, robovlasništva, genocida i dva svetska rata, dovela je zapadnjake u stanje gnušanja nad samima sobom. Pascal Bruckner je to ovako postavio u knjizi Tiranija krivice: esej o zapadnom mazohizmu / The Tyranny of Guilt: An Essay on Western Masochism (2006) – „ništa nije više svojstveno zapadu od mržnje prema samom sebi“. Anders Behring Breivik je 2011. ponovio mnoge od ovih argumenata protiv ’kulturalnih marksista’ i liberalnih multikulturalista – na 1.500 strana manifesta koji je napisao pre nego što je ubio desetine dece u socijaldemokratskom omladinskom kampu u Norveškoj.
„U vreme uspona buržoazije inteligencija je stajala na njenom kormilu, a u vreme njenog raspada srozala se na nivo lumpenburžoazije“, pisao je Arthur Koestler. U angloameričkom svetu taj fenomen se najviše vidi u britanskim medijima koji su – čak i kad su bili na vrhuncu reakcionarnosti – uspevali da zadrže određenu dozu humora i stila. Spectator, koji je nekada imao pristojnu uređivačku politiku, sada više liči na bratstvo u kome se nalaze Douglas Murray, Toby Young, James Delingpole i Rod Liddle; muslimani im služe kao vreće za udaranje dok jedni drugima čestitaju na brexitu – ova desničarska bratija je sada za otmene nedeljnike ono što je Jeremy Clarkson bio za BBC.
Dugački članak Douglasa Murrayja, pod naslovom Neobična smrt Evrope, pun je izmišljotina nalik na Trumpove o muslimanima koji izmiču kontroli i ubistvima i silovanjima krče sebi put po nesrećnom kontinentu. U jednoj ranijoj knjizi, Zašto nam je potreban neokonzervativizam / Neoconservatism: Why We Need It (2006), Murray objašnjava kako američki neokonzervativci poseduju ’moralnu jasnoću’ koja im omogućava da nađu „odgovore na mnogobrojne probleme s kojima se Amerika i ostatak sveta danas suočavaju“. Murray je svojevremeno branio invaziju na Irak i predlagao neka američka lekovita sredstva za bolesnu britansku ’socijalističku’ privredu. („Treba skresati poreze… i javne usluge treba smanjiti – ne samo smanjiti, nego i njih skresati.“) Poslednje što nam stiže od Murrayja teško da je lamentiranje – s obzirom da dolazi od strane gej ateiste – nad smrću hrišćanstva i gubitkom drevnog evropskog kulturnog jedinstva. Pohvala iz pera Rogera Scrutona krasi zadnju koricu knjige, a učiteljeve lekcije očigledne su u Murrayjevom razmatranju popularne kulture. („Zar je sudbina svih evropskih napora i postignuća u kulturi da kulminiraju u nepodnošljivoj površnosti?“) Ipak, on ima reči hvale za određene figure, na primer za mađarskog premijera Viktora Orbána koji neumorno nastoji da sačuva hrišćansku Evropu tako što ne dozvoljava muslimanima da uđu u nju, ili za članove Pegide i English Defence League (Engleske lige odbrane) koje političari i novinari zlobno kleveću iako ovi izlažu savršeno razumne stavove. I nedavni događaji u Sjedinjenim Državama daju Murrayju nadu. U julu je hvalio ’vođu slobodnog sveta’ jer „podseća Zapad na to šta ga čini velikim i bezrezervno brani tu veličinu“.
Edward Luce, pisac govora za bivšeg američkog ministra finansija Larryja Summersa, danas nema iluzija o Vašingtonskom konsenzusu čijoj je promociji nekada pomogao: „Zemlje koje su progutale lek strašno su propatile“. Društvena pokretljivost je obmana: „Meritokratsko društvo ustuknulo je pred naslednom meritokratijom“. „Zapadna liberalna demokratija još nije mrtva“, piše on, „ali je mnogo bliža kolapsu nego što mislimo“. Takvim otpadništvom on rizikuje da naljuti mnoge iz svoje posthladnoratovske generacije angloameričkih komentatora koje je Trumpov uspon bacio u očaj i koji osećaju nostalgiju za dobrim starim vremenima u kojima je vladao ’liberalni red i mir’. Vidi se to u kritici knjige Uzmak zapadnog liberalizma koju je u New York Timesu objavio Fareed Zakaria: „Svi mi zaslužujemo kritiku zato što nismo primetili fenomen ’zapostavljenih ljudi’, ali i dalje postoje dobri razlozi da prigrlimo i podržimo liberalni red u svetu. U Francuskoj, na primer, Macron se zalaže za odbranu zapadne demokratije“.
Međutim, Luce je veći liberalni internacionalista od Zakariae jer veruje da bi Modijeva Indija odbranila zapadnu demokratiju bolje od bilo koje zemlje zapada. Naravno, Luce ne može sasvim da raskrsti s ideološkim stegama svog društvenog i profesionalnog okruženja. „Vašington je za vreme Hladnog rata podržavao demokratske snage širom sveta“, napisao je on nedavno u svojoj kolumni. Kakvo zgodno izvrtanje činjenica.
Luce se divi „besprekornom liberalnom kredibilitetu“ Marka Lille i citira njegovu opomenu iz New York Timesa da „liberali treba da imaju na umu da je prvi američki pokret zasnovan na identitetu, koji još i danas postoji, bio Kju kluks klan; oni koji se igraju igre identiteta, moraju biti spremni da izgube“. Ni Luce ni Lilla ne smatraju da je vredno pomena to što su moćni beli muškarci igrali igre identiteta više od jednog veka pre osnivanja Kju kluks klana, ili što je isključenje na osnovu rase dugo bilo u centru liberalnog univerzalizma. Lilla, koji hvali očeve osnivače Sjedinjenih Država zbog njihovog „uspeha da uspostave sistem vlasti na poštovanju prava“, u svojoj novoj knjizi nastavlja da nudi pogled sa planine Rašmor (ali i iz Pariza gde je kao intelektualni istoričar Francuske verovatno izgradio koncepciju građanske jednakosti koja je naročito slepa za boju kože). Francuska i američka republika, koje su obećale demokratska prava za sve, u isto vreme su uspostavile globalnu hijerarhiju u kojoj su ta prava bila rezervisana za jedne, a uskraćena svima drugima. Isti oni sinovi Amerike koji su se zalagali za očigledne istine, uskratili su pravo na jednakost ženama, nametnuli ropstvo Afroamerikancima i istrebili američke starosedeoce. Dugo odlagani završetak segregacije ’60-ih godina prošlog veka zapravo je postavio isključive politike identiteta u sam centar američke demokratije. Nixonova Južna strategija i Reaganov rat protiv narkotika uspešno su potpirili strahove bele većine od tamnoputih manjina. Opisujući latinoameričke i muslimanske imigrante kao egzistencijalnu pretnju Sjedinjenim Državama, Trump je igrao igru čija su pravila osmislili upravo očevi osnivači: kako na osnovu rasne degradacije uspostaviti solidarnost između bogatih belih zemljoposednika.
Lilla nema vremena za istorijske žrtve moćnih identitetskih politika većine. Prema njegovim rečima, pokret Black Lives Matter (Crni životi su bitni), sa svojim ’Mau Mau taktikama’, savršen je primer lošeg načina uspostavljanja solidarnosti. „Ne treba nam još demonstranata“, izjavljuje on, „niti boraca za socijalnu pravdu“. Naprotiv, potrebno nam je još gradonačelnika i političara koji su u stanju da zamisle ’opšte dobro’, kao što su to umeli Reagan i Clinton. Lilla takođe ponavlja svoju prethodnu tvrdnju da su za Trumpov dolazak na vlast glavni krivci naivčine s univerzitetskih kampusa koje su poverovale u kulturalne studije i multikulturalizam; on ne pominje katastrofalan gubitak zaposlenja, penzija, domova i samopoštovanja. Lilla kaže da je „užasnut ideologijom koja je institucionalizovana na koledžima i univerzitetima i koja fetišizuje naše individualne i grupne veze, odobrava zaokupljenost sobom i baca senku sumnje na bilo kakvu upotrebu univerzalnog demokratskog ’mi’“.
Za Lillu je širi ekonomski problem manje važan od napada na pokret Rhodes Must Fall (Rhodes mora pasti) koji zahteva ispravljanje istorijske nepravde: on ih naziva agitatorskom manjinom koja nepotrebno provocira i udaljava od sebe poštenu većinu koju čini bela radnička klasa, tačnije ukorenjeni ljudi. Njegov izraz ’borci za socijalnu pravdu’ ruga se borbi za priznanje i dostojanstvo koju vode oni koji su propatili ne samo zbog bestidnih identitetskih politka desnice već i zbog vrdanja ’belih umerenjaka’ koje je još Martin Luther King nazvao većom preprekom od članova Kju kluks klana. Lillina prezriva referenca na ’Mau Mau taktike’ potvrđuje sumnju da je angloamerička inteligencija, suočena s političkim i intelektualnim samopouzdanjem prethodno bezglasnih ili nevidljivih manjina i frustrirana svojim očiglednim neuspehom da povrati kontrolu, bila prethodnica brexitu i Trumpu. Kad pročitate knjigu Nekadašnji i budući liberal postane vam jasno zašto pozivi od strane potomaka nekadašnjih robova da se „preispitaju privilegije“ postaju sve glasniji.
Lillina kritika manjinskih izama javila se u isto vreme kad i Trumpova uspešna mobilizacija bele većine. Iako je kritika bila izrečena u nezgodnom trenutku, ipak su je oduševljeno prigrlili energični centristi koji nisu uspeli da odole da krivicu za angloameričke političke nesreće svale na ugađanje manjinama. „Trump i njegove pristalice“, napisao je Simon Jenkins u Guardianu nakon marša belih suprematista u Šarlotsvilu, „hrane se otrovom koji ispuštaju njihovi liberalni mučitelji“. Možda su takvi naopaki zaključci neizbežna posledica ćutanja centrističkog establišmenta o sopstvenim nepravdama i neuspesima. Okrivljavanje kulturalnih marksista i identitetskih liberala možda je čak i obavezna aktivnost za one koji veruju da su Reagan i Clinton – koji su grozničavo terali u zatvor Afroamerikance i uništavali socijalno osiguranje – bili promoteri opšteg dobra, i da figure poput Therese May i Gordona Browna treba da dominiraju čitavom generacijom britanske politike.
„Većina belaca koje poznajem“, napisao je jednom James Baldwin, „kao da se nalazi u raljama neke neobične nostalgije: gledam ih kako sanjaju o nestalom stanju reda i bezbednosti“. Danas žal za prošlošću karakteriše eksperte s obe strane Atlantika isto koliko i sve one fine ljude koji brane čast konfederalističkog generala Roberta E. Leeja. Ostaje da se vidi hoće li Amerika, Britanija, Evropa i liberalizam opet biti veliki. Ali jedno je sigurno – rasni suprematista u Beloj kući i mnogi njegovi protivnici imaju isti cilj: da odlože vreme fajronta u sopstvenim rajskim vrtovima zapada.
London Review of Books, 21.09.2017.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha
Peščanik.net, 16.11.2017.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU