Ministar prosvete gostovao je na televiziji Pink, ali nije rekao ništa što već nismo znali ili pretpostavljali. Mala matura biće održana, a učenici će krenuti u škole 18. januara. Nastava će se odvijati kao u septembru, a nastavnici mogu da se dovijaju i redukuju nastavni program do 20 odsto. Poznata su nam ova prosvetna rešenja. Zašto su ona manjkava već se pisalo na Peščanika. Zato ovde neću (direktno) o ministru niti odlukama ministarstva. Poći ću od izjave novinarke. Ona je rekla da roditelje u ovom trenutku najviše brine da li će njihova deca, zbog okolnosti u kojima će se odvijati škola, „da zaostanu što se tiče nekih znanja, nekih informacija“. Sva je prilika da to zaista muči većinu roditelja.
Ako je tako, šta to tačno plaši roditelje? Znanje i informacije sami po sebi nisu odviše vredni. Oni su važni jer zahvaljujući njima ostvarujemo neke vredne ciljeve. Kada roditelji kažu da su zabrinuti da li će njihova deca biti uskraćena za određena znanja i određene informacije, oni se zapravo plaše da njihova deca neće moći da ostvaruju vredne ciljeve.
Cilj može biti da se dobrim rezultatima na maloj maturi i upisom u prikladnu školu dođe do dobro plaćenog posla i udobnog života. Naravno, pitanje je da li dobro plaćen posao zaista zavisi od dobrog uspeha u školi ili dobro urađenog maturskog ispita, ali ako roditelji veruju da je baš tako, nije ni važno kako je zaista. Cilj bi mogao biti i osposobljavanje deteta za život u zajednici, razvijanje određenih vrlina i sposobnosti poput razboritosti, solidarnosti, odgovornosti.
Zadržimo se na ova dva cilja. Ako, se pitamo da li roditelji opravdano strahuju zbog manje znanja i informacija koje će njihova deca dobiti, treba utvrditi da li manje gradiva nužno vodi ka lošijem rezultatu u vezi sa ispunjenjem ovih ciljeva.
Pre više od 90 godina, L.P. Benezet, školski nadzornik u jednoj oblasti u Sjedinjenim Državama, zaključio je da su nastavni programi američkih škola poput tavana, gde se dovlače stvari, a nikada se ništa ne izbacuje. To ga je podstaklo da pokuša da pokaže da se smanjenjem programa mogu postići znatno bolji rezultati.
Benezet je odustao od formalnog izučavanja aritmetike sve do šestog razreda osnovne škole i ostavio nastavnicima prostor da sa decom u nižim razredima više rade na čitanju, rasuđivanju i prepričavanju. Rezultati ovog eksperimenta bili su otrežnjujući. Deca koja su prošla kroz eksperimentalnu nastavu na kraju osmog razreda rešavala su aritmetičke probleme mnogo bolje od onih učenika koji su formalnu nastavu iz aritmetike počeli da slušaju ranije. Pored toga, učenici iz eksperimentalne nastave bili su otvoreniji za raspravu i razgovor i bolje su artikulisali svoje misli.
Benezetovi eksperimenti pokazali su da rasterećenje nastavnog programa ne samo da ne ugrožava vredne ciljeve, već ih čini i lakše ostvarivima.
S obzirom na sve to, šta se može reći o roditeljskim strepnjama? Oni su, ipak će se ispostaviti, opravdani. Ali, ne zato što će, sticajem okolnosti, deca u školi dobiti manje od planiranog. Šteta će nastati zbog smanjene interakcije nastavnika i učenika. Zaista se može dogoditi da zbog promenjenih okolnosti i neadekvatnog odgovora prosvetnih vlasti na njih, deca počnu slabije da artikulišu svoje misli, da slabije komuniciraju i rasuđuju, te da, izuzev ako roditelji imaju novca da plate privatne časove pripreme, slabije urade maturski test.
Opravdan je strah roditelja da će njihova deca zbog epidemije biti u lošijem položaju nego što bi bila u redovnim prilikama, ali to nije u vezi sa obimom znanja i informacija koji se dobijaju u školi. Nije potrebno obimno gradivo da bi se ispunili vredni ciljevi. Potreban je drugačiji pristup obrazovanju.
Peščanik.net, 14.01.2021.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU