U petak, 29. Juna, Bundestag je glasao i uprkos glasovima poslanika iz Die Linke-a potvrdio Fiskalni pakt, koji obavezuje države potpisnice da u svoje ustave unesu granicu zaduživanja ili takozvanu kočnicu zaduživanja koja faktički zabranjuje uzimanje novih kredita. Ukoliko zaduženost premaši 60 procenata BDP-a države bi mogle biti kažnjene. To zvuči prilično razumno. Ko voli da se zadužuje?
Često se crveno-žuta koalicija poziva na „švapsku domaćicu“ kako bi objasnila zašto se Fiskalni pakt mora ratifikovati. Ona, švapska domaćica, zna da se mora štedeti kada se nagomilaju dugovi. Ali analogija je pogrešna. Jer Švabe nisu samo poznati po svojoj štedljivosti, već i po tome da svako poseduje sopstvenu kuću, a svaki vlasnik kuće koji pri tome zarađuje prosečnan dohodak zna da je može finansirati samo uzimanjem kredita. Zaduženost onih koji poseduju sopstveni dom u odnosu na njihov godišnji dohodak je znatno viša od zaduženosti država koje se smatraju prezaduženima. Ali nisu samo ljudi ili kompanije oni koji ponekad moraju investirati. To isto važi i za države. Ulice, škole i bazeni se koriste decenijama. Zato je i logično da se ove investicije finansiraju u dužem periodu.
Državne investicije vode po pravilu do više prihoda. Država investira u infrastrukturu i obrazovanje stvarajući time pretpostavke za prihode kompanija i zapošljavanje ljudi. Usmerenim investicijama država može tokom krize da reaguje na smanjene prihode u budžetu. Uzgred, ova logika proizlazi i iz Ustava dok je ne zameni pravilo o „kočnici zaduživanja“.
Za državu stvari postaju kritične kada njeni prihodi opadaju – tako su porezi na najviše dohotke od 1950. do danas znatno smanjeni: u SAD sa 90% na 35%, u Nemačkoj sa 95% na 45%, a u Francuskoj sa 60% na 40%. Ova politika odricanja od prihoda vođena tokom poslednjih decenija na kraju je i dovela do dužničke krize. Ali o većem oporezivanju bogatstva nema ni reči.
Finansijskoj industriji je pošlo za rukom da progura svoja objašnjenja o uzrocima krize. Ona se više ne percipira kao kriza finansijskih institucija i njihovih špekulacija, već kao dužnička kriza država. Pri tome se stvarni uzroci krize mogu najbolje opisati sa tri N: neravnoteže trgovinskih bilansa, nejednaka raspodela bogatstva i nedovoljna regulativa finansijskih tržišta. Nekoliko činjenica da bi bilo jasnije: Najbogatijih 10 procenata stanovništva u Nemačkoj raspolaže sa 62% bogatstva, ostalih 90% moraju između sebe podeliti ostatak. Banke u senci, poznate kao hedž fondovi, raspolažu finansijskim kapitalom približnim onom kojim raspolažu klasične banke. Nemački spoljnotrgovinski suficit iznosi 170 milijardi evra.
Govoriti o Fiskalnom paktu kao o kočnici zaduživanja je eufemizam. Precizinije bi bilo da ga označimo ka kočnicu za investiranje. Faktička zabrana investiranja sadržana u njemu je ekonomski kontraproduktivna – kao kada bi se nekoj kompaniji zabranilo da investira u nove mašine i time je primorali da nastavi da radi sa nekonkurentnim mašinama. Posledica je jasna: bankrot je izvesniji, a ne manje verovatan. Fiskalni pakt će Nemačku primorati da godišnje uštedi 25 milijardi evra. Radna grupa Alternativna ekonomska politika ukazuje da u Nemačkoj postoji investiciona potreba u visini od najmanje 75 milijardi evra godišnje. Dosledno sprovođenje kočnice zaduživanja povlači za sobom drastično povećanje poreskih prihoda, koje se neće moći nadomestiti niti evropskim porezom na finansijske transakcije niti blagim povećanjem poreza na dohodak. Fiskalni pakt će dakle sprečiti neophodne investicije i dovesti do razgradnje socijalne države.
Pošto je za ratifikovanje Fiskalnog pakta neophodna dvotrećinska većina, SPD i Zeleni su mogli sprečiti njegovo donošenje. Ali SPD je svojom odlukom da podrži ovaj pakt krenuo u pravcu velike koalicije. Njihovo pitanje kancelara postaje pitanje vice kancelara; umesto kadidata za kancelara možda će nominovati samo kandidata za vice kancelara. Sramna je i reakcija Zelenih koji su podršku Fiskalnom paktu trampili za obećanje o uvođenju poreza na finansijske transakcije i za papirić pun neobavezujuće lirike.
Da je SPD na međunarodnom planu zajedno sa Fransoa Olandom insistirao na novim pregovorima o Fiskalnom paktu, bila bi to šansa da se okonča neoliberalna politika u Evropi. Umesto toga, SPD se ponaša kao Merkelin manji koalicioni partner. Ko stvarno želi da pomogne prezaduženim zemljama morao bi da uravnoteži trgovinske bilanse unutar EU, da kamate na državne obveznice smanji direktnim kreditima Evropske centralne banke, da reguliše bankarski sektor i da poveća poreske prihode.
Prigovor zagovornika Fiskalnog pakta glasi: kočnica za zaduživanja već se nalazi u Ustavu. Njima treba odgovoriti: Ako se jednom odnosi snaga promene, onda bi nova dvotrećinska većina mogla da poništi ove odredbe. Ali iz multilateralnog međunarodnog obavezujućeg Ugovora o stabilnosti, koordinisanju i upravljanju ekonomskom i monetarnom unijom, skraćeno Fiskalnog pakta, Nemačka ne može da istupi jednostrano.
Fiskalni pakt manifestuje postdemokratsko stanje evropskog društva. Sa vrha propisana štednja odjedom stiče rang ustavnog načela. Evropski Demos niko ništa ne pita. Fiskalni pakt iziskuje i promenu ugovora o EU, ali izvršna vlast ga je umesto kao evropsko pravo predstavila kao međunarodni ugovor. Nakon Fiskalnog pakta, kontinent na kome je rođen demokratski princip, nalazi se pred autoritarnom promenom. Ono što je na kocki jeste jezgro demokratije, tj. pravo parlamenta da nezavisno odlučuje o upotrebi poreskih prihoda, o investiranju i o uštedama. Ukoliko logika Fiskalnog pakta odnese prevagu, parlamenti će sprovoditi samo neoliberalnu doktrinu štednje i time zarobiti demokratiju u ludačku košulju nemanja alternative. Demokratija će postati priredba tehnokrata, gde će moći da se raspravlja samo o tome ko najefikasnje štedi; ko brže ukida sigurne kuće, univerzitete i socijalne sisteme. Fiskalnim paktom neoliberali će svoju ekonomsku paradigmu uklesati u kamen.
Projekat Evropa nalazi se na raskrsnici. Fiskalnim paktom odrediće se kurs u pravcu socijalne razgradnje. Evro će propasti, jer zajednička valuta neće moći da izdrži sve veće socijalne razlike u Evropi. Da bismo to shvatili ne moramo biti levičari. Čak je i Barak Obama protiv štednje. Die Linke će zato podneti žalbe Ustavnom sudu protiv Fiskalnog pakta i Evropskog stabilizacionog mehanizma. Oba ova sporazuma su nespojiva sa našim shvatanjima demokratije i socijalne države.
O ugovoru, koji tako duboko zadire u demokratska i socijalna prava, mora se odlučivati evropskim referendumom. Moglo bi se birati između dve alternative. Jedna je Fiskalni pakt, dakle kočnica za investicije i razgradnja socijalne države. Ovaj će put najverovatnije izabrati crno-žuta, zajedno sa crveno-zelenom koalicijom. A druga predstavlja politiku koja će se uhvatiti u koštac sa korenima krize i konačno utabati put ka stvaranju evropske ekonomske i socijalne unije. Neizostavan uslov za ovo je preraspodela odozgo ka dole, kao i hrabrije regulisanje finansijskih tržišta.
Takvo glasanje bi prozvelo još jedan pozitivan efekat, jer se već predugo EU smatra projektom birokrata iz Brisela. Javnosti pojedinih zemalja svu svoju pažnju usmeravaju na svoju zemlju, ali sve više ljudi gleda šta se dešava preko granice. Izbori u Grčkoj i Francuskoj praćeni su sa velikom pažnjom i u Nemačkoj. Imena poput Aleksisa Ciprasa i Francoa Olanda se mogu svuda čuti, kao da je reč o fudbalskim zvezdama. Evropska javnost i evropski Demos su odjednom tu. Oni su nada u socijalnu i demokratsku obnovu Evrope. Za početak, moraće da odbrane evropsku ideju od Fiskalnog pakta.
Katja Kipping, predsedica partije Die Linke.
Der Freitag, 29.06.2012.
Štednja vodi u depresiju
Razgovor za Standard sa ekonomistom Štefanom Šulmajsterom (Stephen Schulmeister) iz Bečkog instituta za ekonomska istraživanja:
Jedna država za drugom ratifikuje Fiskalni pakt. Da li je to dobra vest?
To je jedna od najgorih vesti u istoriji Evropske unije, zato što do sada nikada nije postojao pravni okvir čiji je cilj – smanjivanje dugova – bio tako razuman, a čije metode će imati tako fatalne posledice.
Zašto?
Zato što Fiskalni pakt funkcioniše prema logici čuvene „švapske domaćice“. Ukoliko u vremenima krize jedno domaćinstvo štedi, to nikoga neće oštetiti, ali ako to uradi država, koja generiše najmanje 50% celokupnog društvenog bruto proizvoda, ekonomija će se urušiti. Fiskalni pakt na taj način intenzivira kolektivnu štednju tako da bi kriza uskoro mogla da preraste u depresiju. Dokaze za to možemo videti na pokusnim kunićima iz južne Evrope, a ubrzo i u Francuskoj i Nemačkoj.
Kako deluje Pakt?
Predviđena pravila su fatalno isprepletena. Pogledajte na primer Španiju, koja je kao i sve zemlje u krizi, pri čemu rastu nezaposlenost i budžetski deficit: Fiskalni pakt propisuje da će Španija morati naglo da smanji deficit. Time se ekonomija još više urušava, zato što zaduženost u odnosu na BDP logično raste. Što opet dovodi do primene pravila kojim se predviđa smanjenje dugova, i to za jednu dvadesetinu godišnje, dok se kvota ne vrati na nivo od 60% BDP-a. To će voditi ka permanentnoj decenijskoj štednji i time ka demontiranju socijalne države.
Fiskalni pakt se međutim fokusira na strukturni deficit, očišćen od ekonomskih ciklusa. Ne ostaje li državama dovoljno manevarskog prostora?
Ne, jer Evropska komisija u skladu sa neoliberalnim modelima sistemski procenjuje strukturni deficit. Kako bi se isključili ciklični efekti, procenjuje se potencijalni maksimalni učinak ekonomije neke države. Evropska komisija tvrdi da Španija može da prozvodi samo 4% više nego sada – što je uz nezaposlenost od 25% apsurdno. Ali šefovi vlada i država EU nisu razumeli ovaj naizgled bezopasan tehnički detalj. Oni suverenost budžeta predaju u ruke eksperata Evropske komisije, čija procena je iskrivljena u korist rigidnog kursa štednje. OECD je došao do potpuno drugih zaključaka.
Da li će nešto promeniti Pakt za rast, na kome insistiraju socijaldemokrati?
On je samo placebo. Odakle novac ako Fiskalni pakt propisuje stroge granice deficita? Ili kočite ili pritiskate gas – ne možete i jedno i drugo. Samo bi evropske projektne obveznice mogle da omoguće investicije, jer se one ne računaju kao rashodi nacionalih budžeta. Ali efekti ovih sredstava su ograničeni.
Kako će onda Evropa živeti sa Fiskalnim paktom?
Fiskalni pakt je mrtvorođena stvar. Države EU će se truditi, ali postavljene ciljeve nikada neće ostvariti. U jednom trenutku ih se više niko neće pridržavati. Ali do izdavanja smrtovnice, mnogi ljudi će izgubiti posao i nezaposlenost će još više porasti.
Gerald John, Der Standard, 02.07.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 03.07.2012.
