Predgovor za dramu o Dimitriju Tucoviću (13.5.1881 – 20.11.1914)
Peti točak demokratije
Neki životi su poput dobro utvrđenih gradova. Opiru se literaturi, ali ona ne odustaje, tokom vremena menja taktiku i tehniku opsade, sve do trenutka ulaska u grad – s onu stranu dobra i zla. Mnogo je takvih primera, među kojima je možda najzanimljivija književna obrada života španskog anarho-sindikaliste Buenaventure Durrutija (1896–1936), čija biografija je postala građa za roman nemačkog pisca Hansa Magnusa Enzensbergera. Podnaslov romana Kratko leto anarhije (Suhrkamp, 1972) glasi: Život i smrt Buenaventure Durrutija, čime su fiksirane dve najvažnije kote koje je Enzensberger tokom rada na romanu morao da osvoji, ne bi li uspeo da jedan kratki i intenzivni život revolucionara transformiše u književno štivo. Stoga roman počinje paragrafom o posmrtnim počastima, dakle onim delom biografije koja je već zatvorena, pohranjena u arhive i prepuštena večnosti. Durruti ulazi u roman jednom velikom didaskalijom o anarhističkoj scenografiji i parolom „Durruti vas poziva da uđete“. Njome Enzensberger prekoračuje rampu svog književnog teatra i pruža ruku čitaocu kako bi se zajedno otisnuli na dugo putovanje. Tako se od posmrtnih počasti u prvom paragrafu ide kroz gusto tkanje dokumentarističke proze ka završnom delu koji je naslovljen „Starenje revolucije“. Između sahrane revolucionara i završetka romana stoji povest o odlasku Durrutija. To je roman o njegovoj smrti, ili smrtima, traktat o odlasku, ispitivanje načina, uvida, mogućih narativa o njegovom stradanju. Je li Durruti kao anarhista bio samo peti točak demokratije, kako kaže Trocki, dakle točak koji nikome nije bio potreban? U ovaj roman je takođe upisana epoha, poetika i politika vremena u kome je nastajao.
Život i smrt Dimitrija Tucovića. Ovako bi mogao da glasi podnaslov drame koju sam počeo da pišem u vreme Enzensbergerovog odlaska. Ali zbog čega sam uopšte odabrao da se bavim biografijom jednog socijaliste i revolucionara, koji je bio i ostao peti točak demokratije u Srbiji? Ime iza koga se zaklanjaju svi, a čija se politička ostavština krije u limenim sanducima. Ili pod zemljom. Naime, jednog dana mi je pozvonio telefon i ja sam dobio poziv da napišem dramu o Dimitriju Tucoviću. Glas koji me je pozvao pripadao je poznatom režiseru iz Sarajeva, nekadašnjem bliskom saradniku Ljubiše Ristića, i taj glas bio je istinski zainteresovan da jednu takvu dramu postavi u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Ili možda negde u Beogradu. Prihvatio sam poziv i počeo da istražujem. Tekst je nastajao polako. Kada smo se nakon godinu dana sreli u jednom malom kafeu na Crvenom krstu, ispostavilo se da moj režiser i ja ne delimo iste svetonazore. Ovo vam niko nikada neće postaviti na scenu, zaključio je lupnuvši kažiprstom rukopis na stolu: Dijalozi dugi, teško se čita, nisam se probio ni do pola… Kako to mislite, teško?, pitao sam zbunjeno. Tako, lijepo, rekao je režiser, svaka replika duža od tri lajne mora se štrihovati, a ovo vaše bi sve išlo na nularicu. Likovi moraju djelovati, ne smiju pričati. Ono, tras na scenu, tras u glavu, kratko, žestoko, ubitačno. I sve tako, brzo. Jen’, dva, tri, gotova drama. Naklon publici, razlaz. I već smo na trećem piću. Il’ još bolje, da je u pitanju samo monolog… Eto, baš večeras idem na premijeru Egona Savina. To vam je hit. Zamislite, karte rasprodane šest mjeseci unapred… Jedno lice, jedna priča, jedna tema – srpski vojnik Milutin priča svoje muke… A ne ovo vaše, okupili se s koca i konopca, i svi nešto imaju za reć… Ali Milutin pripoveda, rekao sam. Ma ne, ne razumjete vi to, u pitanju je monodrama… I kakav vam je to naslov Poslednja teza o Feuerbachu? Ne znaju ovdje ljudi više ni kako se zovu, zanima ih samo poslednja stavka na fiskalnom računu… Hajte, molim vas. Sve to treba izmjeniti. Samo da ostane ovaj podnaslov, ali ni on vam nije dobar. Kakav Dnevnik Dimitrija Tucovića? Možda samo Dnevnik vojnika, osmehnuo se kao da se dosetio pravog rešenja. Ali kog vojnika?, pitao sam ironično: Čonkina? Bilo kog. Eto, nekog kao što je Milutin kod Savina. Da, ali rekli smo – drama o Tucoviću… Što ste vi zapeli s tim Tucovićem?, vrteo je režiser glavom: Uostalom, on je kod vas neki fakin, mačuje se, puši kanabis, seksa se, žali bože… Publika želi heroja, znate, dostojanstvenu figuru, kao što je Milutin. Pa kad glumac Jezdić onim svojim glasom počne vesti, publika šmrče i piški istodobno… Ali mislio sam da… Niste dobro mislili, opomenuo me je režiser dajući mi do znanja da već kasni na premijeru u Zvezdara teatru. Nego, znate šta je Ljubiša radio kad bi mu neko donio takvo što?, pitao me je na kraju. Nemam pojma, odmahnuo sam ravnodušno. Vidite onaj kontejner preko puta?, pokazao mi je kažiprstom kroz stakleni zid kafea. Onaj, zeleni, tamo?, pitao sam. E, taj… Pokupite lijepo ovo vaše i probajte aplicirati tamo. Dobro, rekao sam, probaću tamo. E, tako… I okrenite se nekim ljepšim stvarima. Možda ljubavnom romanu, posavetovao me je kao nakon psihijatrijskog pregleda i otrčao preko ulice. Ostao sam sâm s Tucovićem: odlučio sam, ipak, da ne poslušam savet režisera i njegovog neprebolnog učitelja – Ljubiše Ristića.
Drugačija budućnost Srbije
Nastavio sam da tragam za dokumentima koji bi mi pomogli da razumem snove, strahove i nade revolucionara s početka dvadesetog veka u Beogradu. Shvatio sam da se radi o jednom od onih zaključanih života, koje su vreme, politika i kultura okružili visokim zidinama. Na njima nije ostavljen nijedan prozor, čak ni za puškarnicu. Podrazumevalo se da se niko neće usuditi da proviri unutra. Ono što je o Tucoviću publikovano ticalo se uglavnom njegovih političkih rasprava i partijskih programa. Takva je, uostalom bila i televizijska serija Dimitrije Tucović (1973-74), koju je u vreme nastanka romana o Buenaventuri Durrutiju, režirao Eduard Galić po scenariju Milovana Vitezovića (1944–2022). Lik Tucovića je tada tumačio mladi Ljubiša Samardžić; njegov vedar nasmejani lik ozračio je mnoga detinjstva, ostavljajući utisak dostojanstvene figure koja izgovara zvučne parole. Bio je to idealizovani lik radničkog vođe koji nije otvorio nijednu pukotinu ka unutrašnjem životu.
Stoga sam pokušao da pronađem one Tucovićeve tekstove koji su pre svega bili lični. Nalazim da takve beleške mogu da bude daleko političnije od njegovih analiza u Borbi ili Radničkim novinama. Oslonio sam se na fragmente iz Dnevnika, na putopisne beleške, reportaže, pisma i razglednice, kakva je ona upućena advokatu Petru Grebencu (1886–1936) u Berlin. Tragao sam za Tucovićem kakav je mogao biti, za Dimitrijem u složenoj mreži ideja, želja, emocija i snova. Pokušao sam da rekonstruišem okolnosti njegovog života; pre svega borbe, ljubavi i smrti. U tom smislu, značajno su mi pomogli tekstovi o životu i radu slovenačke spisateljice Zofke Kveder (1878-1926), kao i njena proza. Izbegavao sam da polazim od proklamovanih ideja, već sam pokušao da ih osvetlim odozdo, dakle delovanjem ljudi okupljenih oko zajedničkog političkog posla, koji je neminovno uticao na promene u njihovim životima, a samim tim i u društvu. Posebnu pažnju posvetio sam naizgled bočnim temama u Tucovićevom životu, kao što je susret marksizma i kulture Japana, izražen u liku japanskog socijaliste Sena Katayame (1859-1933), ili ideja o radničkoj borbi u Americi. Usled takvog postupka, došao sam neminovno i do onih aktera koji su se nalazili na suprotnoj strani političkog spektra, poput dr Nikolaja Velimirovića (1880-1956), koji je imao važnu ulogu u suzbijanju delovanja levice u političkom životu Srbije.
Tokom istraživanja, ispostavilo se da je sâmo pisanje bilo suštinski oblik političke borbe Dimitrija Tucovića; pisanje, svedočenje, prevođenje i tumačenje događaja i tekstova. Bez njegovih pisanih tragova i viđenja političkih prilika na Balkanu, a posebno u Srbiji toga doba, ostali bismo bez važnih činjenica o kardinalnim političkim promašajima čije posledice se osećaju i danas. Obično se smatra da je centralna tema njegove politike bila zasnovana na drugačijoj politici prema Kosovu, ali ispostaviće se da je to samo jedan segment i da ona obuhvata drugačiji odnos prema svim aspektima društvenog i političkog života: slobodi, radu, proizvodnji, pravu, vlasništvu, jeziku, radničkoj borbi, balkanskim susedima, Evropi, kolonijalizmu, a pre svega prema budućnosti koju je projektovao drugačije od većinske političke elite toga doba.
Odbrana našeg grada
Poseban je odnos između grada i socijalističkih ideja, odnosno između Beograda i Tucovića. U vreme njegovog aktivnog političkog rada, periferija grada bila je jedini prostor gde su mogle da se zagovaraju takve ideje. Sedište tog novog pokreta u Beogradu bilo je na Slaviji, gde se tada nalazio Radnički sindikalni dom, koji je 1910. otkupljen dobrovoljnim prilozima radnika, članova Srpske socijaldemokratske stranke. U prizemlju te zgrade, licem okrenuta prema trgu, nalazila se Socijalistička knjižara. Nedaleko odatle bila je kafana „Tabor“ u kojoj su se okupljali socijalisti. Slavija je tada bila blatni rub Beograda, kao što je Slavujeva ulica na Zvezdari (kasnije nazvana po Dimitriju Tucoviću), prema pisanju tadašnjih novina, bila glib kroz koji je proticao potok u kome su se kupala jata gusaka. Sa razvojem i modernizacijom grada, urbano jezgro se širilo pa je tako zahvatalo i nekada izrazito socijalističke gradske zone, bivša radnička naselja i ulice. Slavija je prekomponovana više puta tokom poslednjih sto godina, a od 1949. do 2016, na kružnom toku nalazio se grob Dimitrija Tucovića, na kome je bio spomenik, delo vajara Stevana Bodnarova. Kapital je menjao lice grada, a na tom beogradskom trgu ostala je još samo bista sa koje je Goran Vesić odavno razvalio mermernu ploču sa podacima kome je bila posvećena. Zajedno sa nekadašnjom kućom dr Aleksandra Pulje (današnji McDonald‘s), ona predstavlja relikt nekog prošlog vremena. Bista je pomerena ka zgradi Narodne banke, pored koje su kasnije srušene stare zgrade sve do parka Manjež, kako bi se otvorio prostor za investitorski urbanizam koji tu planira podizanje poslovno-stambenog kompleksa King’s Circle Residences. Sa muzičkom fontanom u epicentru, Slavija je danas arhitektonski prostor koji se teško savladava pešice, jer su staze za hodanje izmaknute a približen je protok novca sumnjivog porekla, zarotiran oko stožerne političke ideje koja izrasta iz vremena u kome se Dimitrije Tucović, upravo na tom mestu, borio protiv radikalsko-klerikalne politike, preteče današnjih naprednjaka.
Slavija je povlašćeni prostor u drami Poslednja teza o Feuerbachu. Ona je scena koja se transformiše: Beograd, Copenhagen, Ovče polje, Ljuma, Vrapče brdo. Okretanjem točka menja se mesto i vreme, ali Tucović ostaje od početka do kraja tu, na Slaviji, sam, baš kao i danas, 110 godina od smrti, bezimen, okružen Šapićevom kičastom rasvetom. Pričao sam sa više pozorišnih reditelja o ovoj drami. Uglavnom sam dobijao komentare da se radi o tekstu koji nije moguće igrati danas i ovde. Ne znam da li je problem u čitanju teksta ili u novcu za produkciju. Ili u novcu i načinu čitanja zajedno – zapravo u ideologiji kojoj su Tucovićeve ideje postale neprobavljive. To se odnosi na beogradska pozorišta, koja su se pridružila politici izgradnje stambeno-poslovnih kolosa, od Vračara do Beograda na vodi, od bivšeg Generalštaba do EXPO diznilenda u Surčinu. Nova koruptivno-poslovna mreža u Beogradu umanjuje mogućnost čitanja relevantnih tekstova i pozorišne igre. Istovremeno, povećava moć investitora i aktuelne politike. Takođe, uvećava broj „slučajnih“ smrti građana pod egidom režima. Možda bi drama, u kojoj spomenik Dimitriju Tucoviću, opremljen slušalicama i mikrofonom izgovara celovečernji monolog o lepoti Kule Beograd, bila prihvatljiva i igriva. Ne znam. Jedna režiserka, doduše nastanjena u Njujorku, uverava me da je moguće odigrati sve, čak i ono što je napisano na paklici cigareta, zajedno sa slikom emfizema pluća i upozorenjem da ćemo od duvanskog dima sigurno umreti. Tucović je, međutim, i u smrtnoj opasnosti, pušeći, nastavljao da piše do samog kraja, u blatnjavom rovu na Vrapčem brdu. Od njegovih tekstualnih krhotina, dakle od onog što je izmaklo oku cenzora, radikala i naprednjaka, napisana je ova drama. I smeštena je u nekadašnjem socijalističkom kvartu Beograda – na Slaviji. Vremenski obuhvata čitav jedan vek, koliko su trajale posmrtne „počasti“ oko šest sahrana ovog revolucionara. Njegova borba, ipak, nije gotova. Nije, ukoliko shvatimo da je ona deo naše svagdanje borbe.
Peščanik.net, 20.11.2024.
Srodni linkovi:
Saša Ilić – Dijalog u kazamatu
Dimitrije Tucović – Srbija i Albanija I
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Z(l)obenica - 30/11/2024
- Stodeset godina samoće - 20/11/2024
- Rasanica - 09/11/2024
