Konačno se nebo plavi
Svakog jutra, u poslednje vreme, izlazim na terasu, polivam cveće u žardinjerama i zapalim svoju prvu cigaretu. Razgledam cveće, konačno, s izvesnim spokojstvom u duši. Stavio sam, definitivno, tačku na kraj knjige Neoplanta ili Obećana zemlja, i sutra je šaljem urednicima. Popravljam je, dorađujem, brusim ovaj tekst skoro već godinu dana. Anika ga stalno iznova čita i uvek nađe u njemu neku džombicu, neku neravninu. Već sam i zaboravio kad sam počeo da pišem ovu knjigu, što me, zapravo, i ne iznenađuje, jer su već u šezdesetim godinama, u Memoarima makroa, moju pažnju zaokupljivali motivi Neoplante. Potom je sledila Dupla ekspozicija, a zatim, krajem osamdesetih, početkom devedesetih, nastajali su „novosadski eseji”. Juče sam na sve to, čini mi se, stavio tačku. U kafeu Gondola sedim sa Arpadom Vickom. Predajem mu rukopis Neoplante. Podižem pogled prema nebu, konačno je ono na svoj, novosadski način, plavetno.
Bolesna i mračna slast mladosti
Romaneskni junak Antala Serba (Putnik i mesečina), pominje tu „bolesnu i mračnu slast mladosti”. Na to se prenem noćas iz sna i tek postepeno, polako postajem svestan koliko je noć bučna. Posle duge i hirovite zime grad je željan života. Ponovo zadremam s mišlju da ću narednih dana bazati ulicama grada da se prisetim bolesnih i mračnih slasti moje mladosti. Jedino ću tada biti, možda, bezbrižan. Pisaći sto u meni obično budi grižu savesti. Neću završiti sve ono što sam hteo.
Negoduju naprednjaci, Dveri, radikali, SVM…
Neke stranke protestuju. Srpska napredna stranka je uverena da se dogodila grandiozna izborna prevara. Savez vojvođanskih Mađara je obavestio javnost, da su im na predsedničkim i parlamentarnim izborima ukrali 30 posto glasova. Umesto 95 hiljada, sad imaju 67 hiljada. Liga socijaldemokrata Vojvodine smatra da bi vođstvo Saveza vojvođanskih Mađara tu tvrdnju moralo i da dokaže, ili da odgovara pred sudom. Krađa ovolikih razmera nije bila zamisliva ni za vreme Miloševića, tvrde ligaši i postavljaju pitanje: gde je bio Savez vojvođanskih Mađara kad se protestovalo protiv Miloševićevih izbornih prevara? Novosadski radikali zahtevaju ponavljanje izbora na nivou grada. Dveri takođe protestuju, i organizuju demonstracije u Beogradu i u Novom Sadu. Dveri, štaviše, uzimaju u zaštitu Savez vojvođanskih Mađara, rekavši da oni koji hoće da izmisle novu vojvođansku naciju – imaju u vidu, naravno, Ligu – u tom interesu hoće da iskorene sve autentične nacionalne ideje. Prema mišljenju posmatrača OEBS-a, izbori su protekli u redu. Ne znam, da li je bilo prevara, krađa, to treba da utvrde Republička izborna komisija, policija, tužilašta, sudovi. Prema slovu zakona, onaj ko prisvoji glasačke listiće – a to se i dokaže – može da računa na do tri godine zatvora. Koji god slučaj bio, počinioci svakako zaslužuju strogu kaznu. Bojim se, međutim, da je reč o mnogo ozbiljnijoj stvari od eventualne izborne prevare: o strahu od budućnosti. Pre dva meseca, rekao sam u izjavi Peščaniku da, zapravo, nisu izbori tako važni, već ono što će posle izbora da usledi, i izrazio svoju bojazan da će 2013. godina biti godina nesigurnosti, i da ni ne slutimo, kuda može da odvede opšte razočarenje. I to više nije partijska stvar, već pobuna zbunjenog, smetenog, bespomoćnog društva, posledica naše sveopšte unutrašnje zbrke. Kako god birali – nećemo biti zadovoljni. I tako će to da bude sve dok se društvo ne suoči sa svojom bližom prošlošću, sve dok ne prizna da se cena te prošlosti mora platiti. I sve dok se u društvu neće iskristalisati, kakve i kolike žrtve je spremno podneti za budućnost. Zavaravamo sebe, povodimo se za pogrešnim idejama, a onda negodujemo. Ni narod nije, u svemu tome, nevin. Postoji u ovoj igri jedna velika doza dvoličnosti. Društvo se našlo u stupici iz koje stranke na vlasti ne mogu lako da ga izbave, ali ni opozicija nije u stanju da ukaže na izlaz. Samo bečim oči: situacija se menja iz časa u čas. Građani su uznemireni, vrednost evra raste iz dana u dan, cene rastu takođe, partijski lideri, nezadovoljni izbornim rezultatima, zdravo se nerviraju, boje se da će izgubiti poverenje članstva. Ovako se završavaju izbori u Srbiji, koji su koštali 34,5 miliona evra. Nezaposlenost se penje na 24 odsto, državni dug iznosi 24 milijardi evra. Na ulici se kovitlaju političke strasti koje neminovno vode u vrlo zloslutne situacije. Slobodan Milošević može da bude vrlo zadovoljan.
Ekstremisti u zasedi
Ljubazno sam odbio molbu dve televizije da komentarišem izborne rezultate. Nisam u njihovoj molbi video ni zrno zle namere, reč je samo o tome da ekran na neobičan način uvećava, kao pod lupom, moje misli. Uvećava ih i, samim tim, deformiše, jer je ekran neosetljiv na nijanse. U ovom haosu svojom kritičnošću ne želim da stupim u savez ni sa jednim od brojnih ekstrema koji čuče u zasedi. Bojim se da ovo decenijama nagomilavano nezadovoljstvo gura društvo prema krajnostima, i sasvim sam siguran da se greške ne mogu ispravljati još većim greškama.
Demokratija i gumena kičma
Oštro oko pesnika Đerđa Petrija nije se zamaglilo ni u euforiji političkih i društvenih sistemskih promena. Iz prvih tranzicionih godina izvukao je pouku da „nikad više ni u šta ne treba verovati”. Koliko je samo bio u pravu. To je jedina mogućnost da ostanemo ljudi, pisao je u pesmi pod naslovom Oh, Rusija. Ko je tada pomislio da će licemerje biti topla leja demokratije, a gumena kičma njena fiskulturna dvorana.
Zloupotreba reči
Sve je teže iskreno govoriti. Danas više nema ni jedne čiste reči koja se ne bi mogla zloupotrebiti.
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 18.05.2012.
Peščanik.net, 18.05.2012.
