Negde pred kraj 14. veka u republici Raguza, današnjem Dubrovniku, uveden je novi zakon: nijedan brod nije mogao da iskrca svoj tovar dok ne istekne period od 30 dana. Ova mera je uvedena za suzbijanje novog oblika kuge, crne smrti. Produžen na 40 dana (quarantina giorni), propis je postao poznat kao karantin. Mnogo pre nego što je ser Tim Berners-Li zamislio svetsku kompjutersku mrežu i time otvorio prostor za digitalni virus, zaraza – koja je pratila razvoj trgovine – stvarala je mreže koje su povezivale zaražene preko tovara svile ili vune u tom lancu smrti i prosperiteta. Mreže zaraze, kao i njene digitalne replike, izazivaju rasulo. Opterećuju uobičajene mehanizme kojima država štiti svoje građane: zahtevaju globalni odgovor.
Veze između zaraze, demografskih promena i sudbine nacija nisu pravilno shvaćene sve dok ih američki istoričar Vilijam Meknil nije opisao 1970-tih. Danas je većina istoričara usvojila pretpostavku da je Atina mogla da porazi Spartu u Peloponeskom ratu da joj vojska nije bila desetkovana kugom. Šest stotina godina kasnije, dugo propadanje Rimskog carstva izgleda je počelo Antonijevom kugom u drugom veku naše ere. Smatra se da posledice epidemije AIDS-a u Africi smanjuju ekonomski rast za 1% godišnje. Prošla laburistička vlada Britanije je potrošila milijardu funti na pripreme za eventualnu pandemiju svinjskog gripa.
Strah od epidemije ima moć da parališe svet. Smrtonosna zaraza mutirajućim virusom već je žanrovski temelj holivudskog horora. Stvarnu epidemiju prati još veći užas, posebno ako podrazumeva košmarne simptome i često fatalne posledice kao zarazna bolest ebola, koja je u februaru ponovo izbila u Gvineji i do sada odnela više od 700 života.
Nužno je razmrsiti strah od epidemije i samu epidemiju. Relativno je teško zaraziti se ebolom. Za razliku od, recimo, respiratorne bolesti sars koja je vrlo zarazna čak i kada su joj simptomi nalik blažem gripu, ebola se širi samo kontaktom sa telesnim tečnostima obolelog. To se najčešće dešava kada je pacijent već verovatno suviše bolestan da leti, što znatno ograničava rizik od širenja zaraze. Čak i u ruralnoj zapadnoj Africi, gde se širi dosad neviđenim intenzitetom, za poslednjih pet meseci zabeleženo je svega 1.300 slučajeva. Do sada je preminulo oko polovine obolelih, što je daleko niža stopa od one od 90% prilikom ranijih epidemija.
Aktivirana je celishodna međunarodna saradnja da bi se pomoglo žrtvama ebole u medicinskim centrima u blizini pogođenih oblasti. Potrebno je savladati nepoverenje lokalnog stanovništva u strane lekare, ali i verske i kulturne tradicije vezane za smrt i sahranu koje povećavaju rizik od zaraze. Takođe je potrebno investirati u istraživanje leka za bolest koja evidentno ne predstavlja pretnju izvan zapadne Afrike. Ebola je jedna od mnogih zanemarenih tropskih bolesti koje podrivaju ekonomski potencijal kontinenta, ali nisu dovoljan posticaj kompanijama sa neophodnom ekspertizom.
Smrtonosni virusi svuda predstavljaju izazov konvencijama. Režim za globalnu autorizaciju novog leka s pravom je rigidan. Međutim, mnoge novije viralne infekcije su toliko smrtonosne i ubijaju svoje žrtve tako brzo da epidemija dosegne vrh i već počne da opada kada se lek pusti u promet. Jedna britanska fondacija predlaže da se protokol promeni tako da novi medikament, ukoliko prođe prethodne faze provere bezbednosti i efikasnosti, može da se koristi i pre nego što uđe u drugu fazu testiranja na ljudima. To zahteva ogromno poverenje. Samo iz tog razloga, testiranje novog leka tokom epidemije u Africi izgledalo bi kao eksploatacija. Međutim, moglo bi se ispostaviti da je jedini razumni odgovor na epidemiju ebole koja se odvija tamo – pripremiti ovde nove protokole za bržu i delotvorniju borbu protiv svakog virusa.
The Guardian, 01.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 03.08.2014.
