Na pravoslavni Veliki petak 26. aprila turski vojni avioni izvršili su ukupno 39 povreda grčkog vazdušnog prostora. Čak i za uobičajenu igru „izazivanja i neodgovaranja na izazove” između dve države u graničnom pojasu Egeja, reč je o brojci čiji jedini smisao može biti prenošenje jasne političke poruke raznim adresatima. Najpre je reč o direktnim i jasnim porukama samoj Grčkoj da turske pretenzije na egejska ostrva samo privremeno ostaju samo na rečima, što je Turska nedavno pokazala i vežbom mornarice pod nazivom „Plava otadžbina”. Drugi adresat su Evropa i SAD, čitav zapad, protiv koga turski predsednik Redžep Tajip Erdogan poslednje tri godine vodi verbalni rat kako bi ojačao podršku smanjenog broja svojih pristalica. Treća i nesumnjivo najvažnija publika predsednika Turske upravo su sami građani Turske. Put kvazikemalističkog nacionalizma kojim je Erdogan odavno krenuo, poslednjih godina je pretvoren u ogoljeni populistički nacionalizam prepun teorija zavere u kojima je Turska uvek i isključivo nevina žrtve pohlepnih, antiislamskih stranaca. Postoje, međutim, sasvim racionalni razlozi za ovakvo obraćanje turskog predsednika sopstvenim građanima. Iza verbalne i stvarne eskalacije napetosti sa Grčkom, a i sa čitavom NATO alijansom, krije se strah uzdrmanog Erdogana od rušenja slike o njemu kao jedinom i neospornom lideru Turske i jednom od najsnažnijih svetskih političara, slike koju je tokom 18 godina svoje političke dominacije na turskoj političkoj sceni neprestano gradio.
Prvo je došao težak izborni poraz u Ankari i, posebno, u Istanbulu. Iako Erdogan i njegova Partija pravde i napretka poraz u nekadašnjoj prestonici i dalje ne priznaju, zahtevajući novo glasanje, novi gradonačelnik Ekrem Imamoglu je ustoličen, započevši svoj mandat na isti nenametljiv, smiren način na koji je i ubedio građane Istanbula da glasaju za njega. U njihovom prvom postizbornom susretu u gradu u kome je turski predsednik biološki i politički rođen, novi gradonačelnik je odneo još jednu pobedu: odbijajući da prihvati poraz od ovog naizgled nimalo harizmatičnog lokalnog političara poreklom sa Ponta, Erdogan je odbio da se rukuje sa njim prilikom sahrane turskih vojnika poginulih u sukobima u Siriji. Neuspelim pokušajem ponižavanja novog gradonačelnika Istanbula, turski predsednik je njegovu zvezdu učinio samo još blistavijom, dajući mu dodatno na značaju svrstavajući ga među svoje lične suparnike. Stoga ne čudi što je najvažnije pitanje svih stranih novinara gradonačelniku Imamogluu „da li ćete se kandidovati na predsedničkim izborima 2023” pitanje koje je bez sumnje na pameti i mnogim građanima Turske, ali i liderima na zapadu i na istoku. Nemalo i sopstvenom nezgrapnom i emotivnom reakcijom, Erdogan je posle gotovo dve decenije konačno dobio snažnog suparnika na političkoj sceni Turske. Okolnost da Imamoglu pripada opozicionoj republikanskoj partiji može međutim poslužiti turskom predsedniku kao još jedna prilika za grupisanje i homogenizaciju sopstvenih pristalica. Time bi se izazov Erdoganovoj svemoći mogao predstaviti kao crno-bela borba između lidera koji je Tursku poveo putem napretka – i ostataka nekadašnjeg učmalog režima koji se povijao pod politikim pritiscima zapada. Odnosno, mogao bi se tako predstaviti da jedan od simbola uspeha Erdoganove Turske nije rešio da se oglasi.
Ahmet Davutoglu, Erdoganov saradnik od 2003, nekadašnji ministar spoljnih poslova (2009-2014) a zatim i premijer Turske (2014-2016), uputio je prošle nedelje saopštenje za javnost dugačko čitavih 15 strana. Ovaj ideolog novoosmanske doktrine, po kojoj spoljna politika Turske treba da se vrati velikim ostvarenjima iz vekova dominacije Osmanskog carstva, oslanjajući se pritom na politiku nesukobljavanja sa susedima, izrekao je ne samo prvu pravu i najsnažniju kritiku Redžepa Tajipa Erdogana, već i osudu svih njegovih poteza u unutrašnjoj i spoljnoj politici u poslednje dve godine. Pozivajući se na gubitak poverenja građana na nedavnim izborima, što je praktično prvi Erdoganov izborni poraz od 2001, Davutoglu je uzroke okretanja građana od vladajuće partije video upravo u odustajanju turskog predsednika od sopstvenih ideja: u koalicionom sporazumu Erdogana sa ekstremistima i sukobima sa susedima koji su doveli do slabljenja ukupnog geopolitičkog položaja Turske. Ovaj nekadašnji univerzitetski profesor iz Konje – vizantijskog Ikonijuma – sedišta prve islamske države u Maloj Aziji, Seldžučkog sultanata iz 11. veka, nije propustio da ukaže i na opasnost kontrolisane ekonomije koju poslednjih godina sprovodi predsednik Erdogan. Davutogluova poruka je sasvim jednostavna, uprkos njenom obimu: Partija pravde i napretka mora da se vrati svojim korenima, podjednako u političkom i u ekonomskom smislu.
Upravo jednostavnost poruke ovog uticajnog insajdera predstavlja posebnu opasnost za Erdogana – njome se odbacuje njegova ukupna politika od 2016. kada je uz tešku muku sproveo ustavnu reformu i kao predsednik preuzeo apsolutnu vlast u svoje ruke. Iako Davutoglu još uvek uporno opovrgava priče da će predvoditi sve brojnije nezadovoljne nekadašnje funkcionere vladajuće stranke u nekoj novoj političkoj organizaciji, turskom predsedniku je po prvi put otvoreno postavljen izazov. Kako će na njega odgovoriti, Erdogan je pokazao na pravoslavnu Veliku subotu – na partijskom sastanku je istakao opasnost od unutarpartijskih neprijatelja, obećavši brzu odgovornost za sve neposlušne funkcionere. „Obavešteni smo o svemu što se događa u svakoj izbornoj provinciji, znamo sve”, rekao je turski predsednik. Slanjem nazad u zatvor šestoro novinara legendarnog republikanskog, pro-kemalovskog lista Džumhurijet (Republika), jedinog pravog glasila nad kojim nema potpunu kontrolu, na odsluženje kazne zbog navodne podrške pokušaju puča iz jula 2016, Erdogan je i Davutogluu i svima u opoziciji pokazao kako će odgovoriti na izazove. Ali on više ne može sakriti sve veću pukotinu u svojoj političkoj dominaciji.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 01.05.2019.
