Političke organizacije nezaposlenih: istorijat i savremene implikacije

Medijima koji su ovih dana izveštavali o nasilnim demonstracijama u BiH kao da je promakao značaj organizacija nezaposlenih lica koja su u njima učestvovali. Njihova udruženja već neko vreme postoje u Federaciji BiH, a u ovom spontanom protestu nezaposleni su se nametnuli kao uticajni faktor. Ministar bezbednosti BiH Fahrudin Radunčić u izjavi povodom ovih događaja naročito naglašava njihovu ulogu: „Kakav je to državni udar, ako 500-600 hiljada nezaposlenih reaguje na korupciju? Ovo je narodni udar na državnu mafiju“. Tokom ovih nemira, po prvi put je na bivšem jugoslovenskom prostoru u samoj žiži interesa javnosti iskazano, makar i na ovako rušilački način, političko nezadovoljstvo nezaposlenih građana. Kakva će biti budućnost političkog organizovanja nezaposlenih u BiH i regionu ostaje da vidimo u predstojećim mesecima, a kako izgleda i u nastupajućim godinama ekonomske krize.

U neposrednom susedstvu, na hrvatskoj političkoj sceni, bez velikog odjeka i bez naročitih uspeha od 2003. godine deluje Hrvatska stranka nezaposlenih (HSN). Srpski višestranački karusel, s druge strane, još uvek se nije zavrteo na političkom tržištu nezaposlenih lica. Već nekoliko godina stabilno rastuća populacija od oko 700 do 800 hiljada registrovanih i verovatno još 100-200 hiljada neregistrovanih lica koja traže posao u Srbiji još uvek nije pronašla političkog zaštitnika niti adekvatan način da promoviše svoje interese. I pored sve brojnosti ove društvene grupe nijedna politička stranka ne nastupa kao ekskluzivni zastupnik njenih interesa. Bivši ministar Radulović bio je čini se jedini političar (ako je zaista političar) koji je predložio nekakvu reformu sistema koja je barem teoretski i u najavi trebalo da omogući jednostavniju proceduru zapošljavanja, doduše – i otpuštanja radnika od strane poslodavaca u realnom sektoru.

U žučnoj javnoj debati oko Radulovićevog projekta zakona o radu čuli smo predstavnike vlade, radnika, sindikata i poslodavaca ali nigde se nije čuo glas nezaposlenih. Na ulicama se harangiralo u korist onih koji trenutno imaju posao, a protiv paketa mera koje su, barem u teoriji, mogle da pomognu otvaranje novih radnih mesta. Politički program nezaposlenih u Srbiji se u ovoj javnoj debati nije čuo, niti postoje naznake njihovog političkog organizovanja. Ja ću u ovom tekstu izložiti nekoliko istorijskih crtica iz političkog organizovanja nezaposlenih, a zatim se vratiti aktuelnim prilikama u Srbiji i političkim (zlo)upotrebama nezaposlenih.

Organizacije nezaposlenih kroz istoriju

U novijoj svetskoj istoriji političko organizovanje nezaposlenih je retko kada bilo konstruktivno, razložno ili racionalno. Stranke i interesna udruženja nezaposlenih, javljale su se uglavnom u trenucima ekonomske krize ili velikih socijalnih tenzija, pa je razumljivo da njihov program nije mogao biti pomirljiv ni umeren. Za vreme boljševičke revolucije u Rusiji već 1918. došlo je do znatnog rasta nezaposlenosti i do tenzija između zaposlenih i nezaposlenih radnika. Protivnici revolucije su naravno pristajali uz stranu nezaposlenih. U industrijskom zaleđu Petrograda 1918. godine obrazovana je čak i „Stranka nezaposlenih“ koja je u osnovi imala ksenofobičnu i antisemitsku retoriku. Krivica za trenutnu situaciju svaljivana je na Jevreje koje je stoga trebalo proterati iz zemlje.[1]

U Vajmarskoj Nemačkoj, u vreme ekonomske krize delovale su najmanje dve političke stranke nezaposlenih ali faktički bez ikakvog uporišta u glasačkom telu. Neko vreme je u istoriografiji vladalo mišljenje da su nacističku stranku na vrh izgurali glasovi nezaposlenih, ali ova teorija je uglavnom napuštena. Istinska stranka nezaposlenih u Nemačkoj u vreme Velike ekonomske krize bila je, naime, na drugom polu političkog ekstremizma. Bila je to Komunistička partija Nemačke koja je u drugoj polovini 20-ih godina prošlog veka ubrzano od radničke stranke postajala stranka nezaposlenih. Interese zaposlenih radnika zastupali su umereni socijal-demokrati.

Odvojena od fabrika i tradicionalnih sindikalnih poslova, KPN je svoje aktivnosti prenela na ulice gde su organizovane demonstracije i sukobi sa policijom postali glavni metodi borbe. U domenu političkih zahteva, komunisti su tražili javne radove, socijalno zbrinjavanje nezaposlenih i skraćenje radnog vremena za zaposlene što je trebalo da stimuliše novo zapošljavanje. Na repertoaru su bili i krajnje radikalni zahtevi za podržavljenjem industrijskog kapitala i konfiskacijom hrane na tržištu. Zajedničke stavke programa tzv. levih i desnih hegelijanaca bili su su njihovi zahtevi za organizovanje javnih radova i upotreba nasilja u političkoj borbi.[2] Sve u svemu, politički program nezaposlenih u Vajmarskoj Nemačkoj bio je krajnje radikalan.

SAD su imale dugu tradiciju nasilnih demonstracija nezaposlenih do kojih je dolazilo za vreme cikličnih ekonomskih recesija tokom 19. veka. Najupečatljiviji su bili događaji iz 1837, 1857, 1873. i 1893. godine, kada su masovne demonstracije nezaposlenih veoma često završavale pljačkanjem prodavnica hrane. Glavni politički zahtev demonstranata bio je da se obezbedi neka vrsta socijalnog zbrinjavanja najčešće u vidu narodnih kuhinja. Sukobi sa policijom bili su neizostavni deo radikalizma nezadovoljnika. Nešto slično dešava se i tokom prve polovine 30-ih godina prošlog veka za vreme tzv. Velike depresije. Borbenost organizacije nezaposlenih davali su američki komunisti i u nešto manjoj meri socijalisti, a tokom 1930 godine obrazovani su na lokalnom nivou saveti nezaposlenih, po ugledu na boljševičke Sovjete. Iste godine održana je nacionalna konferencija u Čikagu kada je obrazovan Savez saveta ili „Savez sovjeta“ nezaposlenih.[3]

Radikalizam američke organizacije nezaposlenih počeo je da popušta sa znacima ekspanzivne politike javnih radova i socijalnog zbrinjavanja koje je pokrenuo Ruzveltov Nju dil. U međuvremenu je i sovjetska spoljna politika krenula umerenijim pravcem tzv. narodno-frontovske koalicije sa drugim strankama levice u Evropi i svetu. Umesto Saveza saveta nezaposlenih, 1936. je obrazovana Radnička asocijacija Amerike koja je veoma brzo postala konstruktivni činilac nacionalne politike Nju dila. Čelnici asocijacije bili su sve vreme uključeni u sprovođenje politike, a veoma često je povećani obim javnih radova dolazio kao posledica njihovih zahteva.[4] Ovo je verovatno jedinstveni slučaj konstruktivne saradnje jedne organizacije nezaposlenih sa državnim vlastima; šta više ova saradnja imala je pozitivni ishod.

Hrvatska stranka nezaposlenih

Već je pomenuto da u Republici Hrvatskoj već više od 10 godina deluje stranka nezaposlenih. Dovoljan je samo površni uvid u program stranke i izjave njenih čelnika da se prepozna dosadni kliše ksenofobične retorike i paničnog straha da će u procesu EU integracija domaće tržište biti preplavljeno stranom robom i radnom snagom iz inostranstva. Na naslovnoj strani veb-sajta stranke uglavnom je povika na korupciju i „uvoznički lobi“, sve zbrda-zdola, a onda najednom potpuno nepovezana crtica o tome kako su Nemci bacili oko na hrvatske vodne resurse: „Njemački bundestag, čak 299 zastupnika, donio je zakon da voda nije ljudsko pravo; zar netko misli u Hrvatskoj da su to oni izglasali zbog sebe? Ne, oni stvaraju pred uvjete kako bi oni kupili tuđe vodene resurse, članica EU-a, (čitaj naše, jer mi smo po količinama voda treći u Europi)“.

Problemi, znači, dolaze iz inostranstva, nezaposlenost je posledica slobodnog tržišta radne snage i trgovine. Stranka se u svom manifestu „Zaposlimo Hrvatsku“ naročito ustremljuje na zapošljavanje stranaca u turizmu. Ideal je nacionalna ekonomija, domaće preduzetništvo i nacionalne banke koje bi na domaćem bankarskom tržištu trebalo da doprinesu snižavanju kamatnih stopa za kredite namenjene preduzetništvu. Malo je kontradiktoran zahtev stranke za racionalizacijom i smanjivanjem državne uprave i lokalne samouprave. Naime ovakve mere mogu samo povećati nezaposlenost. Kao podsticaj zapošljavanju stranka traži državne subvencije koje bi bile isplaćivane poslodavcima. Rekli bismo da u programu stranke ipak prevlađuju negativna retorika i tvrdi etatizam. Doduše, u poređenju sa razmerama državne kontrole nad ekonomijom koju traži ruska Stranka Nezaposlenih, HSN deluje krajnje nevino. Nego da se vratimo situaciji u Srbiji.

Potemkinova sela: obračun statistike nezaposlenih u Srbiji

Da vidimo najpre da li raspolažemo sa podacima o tome koliko ima nezaposlenih u Srbiji i koja je stopa nezaposlenosti u zemlji? Stvar bi trebalo da bude rutinska i da se proveri jednostavnim uvidom u zvanične biltene Republičkog zavoda za statistiku. Na osnovu podataka o registrovanoj nezaposlenosti publikovanoj od strane NSZ, stopa nezaposlenosti na mesečnom nivou u 2013. je sve vreme negde oko 30 odsto. Na osnovu istraživanja novinara B92 stopa je iznosila u oktobru prošle godine 28,7 odsto, dok moja računica za taj mesec (br. nezaposlenih/br. zaposlenih+br. nezaposlenih) pokazuje stopu registrovane nezaposlenosti od 30,6 odsto. Za april mesec moja računica pokazuje stopu nezaposlenosti od 31,6 odsto. Pre otprilike mesec dana, međutim, prvi potpredsednik lansirao je spektakularnu vest da je stopa nezaposlenosti u oktobru prošle godine bila 20,1 odsto, tj. za 4 procenata niža od stope iz aprila meseca i za oko 10 odsto niža od registrovane nezaposlenosti u tom mesecu.

Vučićevi podaci preuzeti su iz službene „Ankete o radnoj snazi“ RZS, koja je sprovedena navodno na velikom uzorku ispitanika tokom oktobra 2013. Doduše, radoznalac koji na sajtu RSZ pokuša da otvori opciju „metodološko objašnjenje“ rezultata ove ankete dobiće na svoj način indikativan i iskren odgovor: „У овом тренутку не постоји методолошко објашњење за одабрани индикатор“. Sadašnja, a po svemu sudeći i buduća vladajuća stranka očigledno je još od slučaja aflatoksin pronašla magičnu formulu kojom se modifikuju brojevi ili pomeraju decimalni zarezi, a javnosti predočava ono što bi želela da čuje.

Problem nezaposlenosti će u jednom trenutku (možda i pre kraja izborne kampanje) biti jednostavno statistički anuliran kako se javnost više ne bi nepotrebno uznemiravala. Sa najavljenom kampanjom zapošljavanja oko projekta Beograd na (lebu i) vodi i preostale decimale nezaposlenosti biće skresane. Šta bi mogla da budu alternativna rešenja problema nezaposlenosti u post-izbornoj Srbiji? Kako bi mogla da izgleda futuristička stranka nezaposlenih u Srbiji?

Od nemila do nedraga

Mlađan Dinkić, probuđen iz zapećka političkog zaborava, najavio je ofanzivnu predizbornu kampanju koja će za osnovu imati neokejnzijanski koncept povećane budžetske potrošnje i zapošljavanja kroz javne radove na velikim infrastrukturnim objektima. U medijima Dinkić je odlučno protiv primena koncepta štednje koja bi po njemu samo još dodatno osakatila proizvodnju u zemlji. Ivica Dačić je još od ranije isticao da je njegovo intimno opredeljenje za izlazak iz krize uvek bio budžetski stimulus, a ne štednja. To mu je uostalom savetovao i pristalica neokejnzijanske doktrine, nobelovac Pol Krugman prilikom posete Srbiji u oktobru 2012.

Prema evidenciji RZS u Srbiji trenutno ima oko 1,7 miliona zaposlenih, od kojih više od 700 hiljada radi u državnim službama. U 2011. godini ukupno je bilo oko 1,35 miliona penzionera, što znači da u Srbiji danas ima nešto manje od milion lica zaposlenih u tzv. realnom sektoru i oko 2 miliona budžetskih korisnika. Nestvarno ali istinito, čini se da je struktura ekonomije, tj. društva u Srbiji trenutno više nego kejnzijanska (tj. zasnovana na budžetskoj potrošnji), u stvari, reklo bi se da ne može biti više kejnzijanska nego što je sada. Pa ipak, Pol Krugman je bio optimističan u pogledu veštačkog povećanja kupovne moći stanovništva. Po njemu, u srpskom slučaju je dobro što zemlja ima nacionalnu valutu pa može samostalno, bez diktata Evropske centralne banke da odlučuje o modalitetima svog oporavka.

Da li da sledimo savete istaknutog nobelovca? Teško je, naime, iz gore navedenog odnosa zaposlenih u realnoj ekonomiji i budžetskih korisnika zamisliti vođenje ekspanzivnije fiskalne politike na način na koji to Krugman priželjkuje. Povodeći se za njegovom metaforom o antibioticima, reklo bi se da je u srpskom slučaju bolesnik i ranije, dok nije bio akutno bolestan, uzimao prekomernu dozu antibiotika pa mu danas usred istinski velikog zapaljenskog procesa lekovi više ne pomažu. Teško je, takođe, u uslovima minimalnog rasta BNP (prosečno 0,36 odsto godišnje za period 2010-12) projektovati veliko smanjivanje budžetskih troškova. Bolesniku koji pokazuje minimalnu pokretljivost i nedostatak vitalnosti ne treba puštati krv, rekao bi u svojoj bolesničkoj metafori Štiglic. U ovom neizlazu izgleda kao da je najbolje trenutno rešenje da stvari ostanu manje-više po starom što se uostalom vidi iz Krstićevog budžeta.

Sudeći po trenutnim rejtinzima stranaka, neokejnzijanske namere i demagoške motivacije Dačića i Dinkića neće biti realizovane u skorijoj budućnosti. Ostaćemo tako uskraćeni da vidio kako bi taj populistički srpski Nju dil profunkcionisao i kakva bi bila interakcija vlasti i nezaposlenih na jednom takvom poslu. Iz tabora LDP i frakcija DS usred međusobnih optuživanja zbog (ne)ulaženja u predizborne koalicije još uvek nemamo jasne naznake kakva bi bila njihova generalna politika po ovom pitanju. Domišljam da bi LDP bio blizu Radulovićevom konceptu sveobuhvatnih ekonomskih reformi koje bi za posledicu imale otvaranje radnih mesta.

Teško mi je da zamislim da bi hipotetička interesna organizacija nezaposlenih u današnjoj Srbiji bila tako promišljena, razložna i disciplinovana da bi podržala neoliberalni koncept šok terapije kao uvertiru zapošljavanja. U pozitivnom kontekstu takvu organizaciju vidim spregnutu oko ideje javnih radova i stimulisane javne potrošnje; u negativnom, na žalost, u blagoj ksenofobiji i nasilnim demonstracijama kakve imamo prilike da gledamo u BiH ovih dana.

Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

Peščanik.net, 10.02.2014.

———–    

  1. S. A. Smith, Red Petrograd: Revolution in the Factories, 1917-1918 (Cambridge: Cambridge University Press, 1983), 246.
  2. Eric D. Weitz, Creating German Communism, 1890-1990: From Popular Protests to Socialist State, (Princeton: Princeton University Press, 1997), 143-69.
  3. James J. Lorence, Organizing the Unemployed: Communist and Union Activists in the Industrial Heartland (Albany: State University of New York Press, 1996), 24-34.
  4. Ibid., 193-234.