Konsenzus. I socijalni i nacionalni.
To je ključ za reforme, tako je bilo u svim tranzicionim zemljama i državama koje su sprovele antikrizne reforme. Svi slojevi društva – od Letonije do Češke – na predlog/nagovor političkih elita, pristali su da određeno vreme trpe posledice bolnih reformi da bi im posle bilo bolje. I istrpeli su. Tako je danas, na primer, građanima Letonije, Litvanije i Estonije mnogo bolje nego ranije i mnogo bolje nego građanima u drugim evropskim državama.
Zato naš premijer sada traži dvogodišnji „tajm aut“ po pravoslavnom kanonu „trpen-spasen“ i predlaže nam da usput za te dve godine naučimo ono što smo zaboravili u prethodnih sedam decenija – da vredno radimo.
Naš premijer traži strpljenje i reklo bi se na prvi pogled – s pravom ga traži.
Međutim…
Naš premijer nije prethodno postigao (najpre) socijalni konsenzus s državnim parazitima i društvenim zgubidanima kojima ne pada na pamet da vredno rade, jer odlično žive u sistemu koji najupečatljivije favorizuje socijalistička sevdalinka „radio ne radio, svira ti radio“. Parazita i zgubidana nije malo i oni se neće tako lako odreći stečenih prava i privilegija po cenu da državu oteraju u (finansijsku) propast.
Ništa manje nije važna ni činjenica da poziv na strpljenje nije dovoljno – uverljiv. Jer iza njega (poziva) ne stoje dela nego samo reči i parole.
Naš premijer morao bi da vidi da nije problem u strpljenju, nego u – nepoverenju građana. Građani u Srbiji počeli su najzad da se ponašaju kao investitori, pomno slušaju i reaguju na svaki potez naših političara i naše Vlade i usklađuju svoje ponašanje prema signalima koji stižu „odozgo“.
Ponašanje građana brzo se menja, a stiče se utisak da naš premijer to nije primetio. Ako je letos, pred donošenje Zakona o radu, i bio u pravu tvrdeći da „narod gunđa“ (pa zbog toga miloševski mora da popušta), sada se suočava s drugom vrstom reakcije – nepoverenjem.
Zašto građani ne veruju premijeru?
Zato što jedno (gorljivo) priča, a drugo (ne)radi zbog čega ga opominje i Evropska komisija: „Gde su te reforme i taj rebalans budžeta“, neprijatno pitaju iz Brisela u najnovijem skeniranju Srbije. Slično gunđaju i građani Srbije, ma koliko strahovali od tih reformi. Ali i njima je dosta da gledaju i izdržavaju parazite i zgubidane.
Naš premijer nas ubeđuje kako nam je „potrebno da izlečimo i ozdravimo javne finansije i da izlečimo državu“. A onda ode u smederevsku Železaru i poruči radnicima „mirno spavajte, Srbija vas neće napustiti i neće vas ostaviti na cedilu“.
Kol’ko košta poreske obveznike ta uspavanka premijera mekog srca „mirno spavaj, nano, sve je zaključano / moje srce nije, džaba ti kapije“?
Po priznanju našeg premijera, svakog meseca između 8,5 i 10 miliona evra.
Ali, to nije sve.
Pojavi li se neki kupac za Železaru, država će ga dočekati s bogatim mirazom – sve dugove prema bankama i obaveze prema dobavljačima (oko 400 miliona evra) Vlada će prebaciti na državni budžet (odnosno, srpske poreske obveznike). Po istom principu kao što će da uradi u Simpu (gde će da preuzme dugove od 70 miliona evra). Dakle, sve ono što uštedi na penzijama i platama zaposlenih u javnom sektoru, Vlada će da „slupa“ samo u te dve firme.
A gde je, na primer, Srbijagas čije će dugove od 1,5 milijardu evra takođe da preuzme država ako bude morao da se privatizuje? Ako naš premijer nastavi da se ponaša po istom principu, biće mu potrebno bar još dve-tri milijarde evra miraza da nekome „utopi“ FAP, „14. oktobar“, Metanolsko-sirćetni kompleks, Azotaru, IMT, IMR, Prvu petoletku…
Gde će naći taj novac?
Nigde. Tog novca nema.
Kao što nema novca za troškove Vojne parade. Jeste, lepo je slaviti 70 godina od pobede nad fašizmom, ali nas „nema zašta kuče da ujede“ i država nema ’leba da jede, a trošimo novac za benzin da doteramo na Ušće onu silnu gvožđuriju tenkova i bornih kola, da podignemo avione iznad Beograda i paradiramo s vojnim lađama po Dunavu kod Novog Sada. Moramo li baš sad da se „goli i bosi“ junačimo, samo da bismo ugostili Vladimira Vladimiroviča? Ili je on odlučio da sve troškove stavimo na njegov račun? I da li će naša Vlada da nam podnese račun koliko je našeg novca potrošila za to paradiranje.
Naš premijer bio bi mnogo uverljiviji i stekao bi veće poverenje građana da je, umesto odlaska u Železaru Smederevo, otišao u Pirot da otvori novu fabriku auto guma francuske multinacionalne kompanije Mišlen. To bi bio potez posle kojeg bi od građana mogao da traži strpljenje, jer u pirotskom „Tigar tajersu“ vidi se budućnost Srbije, a ne u Železari koja oličava prošlost, a za koju naš premijer kaže „da bez nje nema ozbiljne države“. I Mišlen vidi svoju fabriku kao svoju budućnost i zato će u nju dovoditi na obuku kadrove iz svih svojih evropskih fabrika. Mišlen je sa uloženih 170 miliona evra jedan od najvećih investitora u Srbiji, a njegova fabrika auto-guma je najveći srpski izvoznik sa 140 miliona evra (za sedam meseci ove godine), ako se ne računaju dve poludržavne firme – Fijat i NIS.
Naš premijer je nažalost „pobrkao lončiće“, te otuda njegov poziv na strpljenje manje vredi, jer nema poverenja onih kojima je upućen. Vide to ljudi i kad ne gunđaju.
A Srbija neće biti ozbiljna država u međunarodnim razmerama ako vrlo brzo ne bude imala bar 20 investicija kao što je Mišlenova – da se kompanija sama na osnovu vlastitih analiza i procena odluči za takvo ulaganje, a ne da je naš premijer uhvati za ruku i dovede u Srbiju, pa da nam posle „nabija na nos“ tu svoju zaslugu.
Peščanik.net, 10.10.2014.
