Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Hajde da se za promenu pozabavimo nečim od čega se stvarno živi, mislim bukvalno, dakle hranom. Ali ne konzumiranjem, nego gajenjem.

Ni oko čega u Srbiji verovatno ne postoji takva saglasnost – i u opštoj i u stručnoj javnosti – kao oko subvencija u poljoprivredi. Svi su za. Izuzeci se mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Poslednjih godina, potpomognuta elegijama o tome kako smo nekad izvozili svinje u Austrougarsku ili govedinu, tačnije teletinu (tzv. bejbi bif) u Evropsku uniju, Vlada Aleksandra Vučića (naročito u vreme ministrovanja Dragana Glamočića) radikalno je promenila politku i najveći deo državne pomoći poljoprivredi usmerila na stočarstvo. Nekadašnje subvencije po hektaru zamenjene su subvencijama po grlu stoke, a povrh toga stočari su dobili prioritet u zakupu zemlje. Milina.

I? Proizvodnja je skočila do neba – očekuje čitalac neumitan odgovor. Naivno. Jer, proizvodnja je u stvari pala. Kako pokazuju nedavno objavljeni podaci, prošlogodišnja proizvodnja bila je manja nego 2015. godine: goveda za 2,5 odsto, svinja za 8, ovaca i živine za (blizu) 7 i koza za 1,3 odsto. Pad je još veći ako se proizvodnja iz 2016. uporedi sa desetogodišnjim prosekom, 2006-2015: goveda za 9, svinja za 13, koza za 19, a živine za 11 odsto; jedino je porasla proizvodnja ovaca – za 4 odsto.

U vezi sa subvencijama ima još jedna interesantna stvar. Kao što je poznato, one se uglavnom objašnjavaju potrebom da se pomogne malim i srednjim proizvođačima. Upućeni su, međutim, izračunali da najveću korist imaju veliki proizvođači, poput Miškovića, Matijevića, Kostića. Kada se, naime, pomnoži broj grla koje oni poseduju i visina subvencija, ispada da su zajedno dobili oko 15 miliona evra, što je neverovatnih 5 odsto ukupnog agrarnog budžeta. Da su makar, vajka se naš izvor, te pare uložili u poljoprivredu, nego kupuju hotele.

Uzgred, u Evropskoj uniji su svi podaci o primaocima subvencija javni i lako dostupni svakome ko pokaže interes. U Srbiji se ti podaci tretiraju kao neka vrsta službene tajne. Nema razloga da se i kod nas, kao u EU, ti podaci ne „okače“ na sajt resornog ministarstva.

Bilo kako bilo, kao što vidimo, oštro zalaganje protiv „tajkuna“ završava se preraspodelom novca u njihovu korist.

Nije to, međutim, jedini sveži primer takve politike (bajatih naravno ima još više, ali da ih sad ne ponavljamo). Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović ovih dana je pod pritiskom javnosti obećao da će strancima biti onemogućeno da kupuju „srpske oranice“. Kako će i da li će uopšte to biti izvedeno (praktično – teško) nije ni važno; ovde je važna sama ideja. O tome smo nedavno pisali naširoko, pa da ovde ponovimo ukratko. Isključivanje stranaca iz tržišne utakmice dovodi do smanjenja konkurencije „na strani tražnje“, to jest među potencijalnim kupcima, što smanjuje cenu po kojoj će zemlja moći da bude prodata, što opet ide na ruku bogatijim domaćim kupcima. Tako se visokoparna „zaštita nacionalnih interesa“ u praksi pokazuje kao zaštita interesa nekolicine (opet – najbogatijih) pojedinaca.

Od ove praktično nesprovodive zabrane, za poljoprivredu je još pogubnija odluka o dugoročnom (na 30 godina) zakupu državne zemlje. Ne zbog samog zakupa, već zato što je zakonom propisano da glavni kriterijum prilikom izbora zakupca ne bude cena, nego – biznis plan. Prema najnovijim informacijama stiglo je 150 prijava. Ozbiljan biznis plan za tako dugo razdoblje morao bi da ima bar 100 strana, i to pretežno u tabelama. To je 15.000 strana. Misli li neko zbilja da ministri (poljoprivrede, privrede i finansija) koji čine „konkursnu komisiju“ i da žele imaju vremena da sve to pažljivo iščitaju, upoređuju i na kraju o tome odlučuju. Dakle, odlučivaće neki „peti kec“, što bi rekao Đoka Balašević.

Agrarna politika se temelji na dva stuba: subvencijama i zemljišnoj politici. U Srbiji su oba nakrivo nasađena. Niti su pravična, niti podstiču razvoj.

Peščanik.net, 18.03.2017.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.