U vreme kad naš premijer i ministri obećavaju da će se država ekspresno rešiti vlasništva u što je moguće više firmi, još jedno preduzeće postaje kompletno – državno. Gradsko veće Beograda zaključilo je pre neki dan da Grad, kao kontrolni akcionar Poljoprivredne korporacije Beograd, „otkupi sve akcije po zahtevima akcionara sa pravom glasa i prinudno otkupi sve deonice preostalih akcionara“. Grad Beograd, kao kontrolni akcionar, ima oko 99,5 odsto osnovnog kapitala ovog preduzeća, PKB oko 0,224 odsto, a svi ostali oko 0,227 procenata akcija.
U centralni registar depoa i kliringa hartija od vrednosti upisano je 623 akcionara PKB koji imaju oko 6,3 miliona akcija, a Grad Beograd bi trebalo da otkupi ukupno 14.497 akcija.
Nije poznato da li je gradonačelnik Beograda Siniša Mali ovakvu odluku doneo sam ili u dogovoru s premijerom Vučićem.
Ako je Mali to uradio na svoju ruku, Vučić će morati da ga hitno smeni jer je to direktno suprotno od onoga za šta se on (Vučić) zalaže.
Ako je to Mali uradio u dogovoru s Vučićem, onda je on (Vučić) pljunuo na sve ono što je do sada pričao, između ostalog i da država nije dobar vlasnik.
Evo šta je tim povodom govorio premijer Vučić:
„Država je loš preduzetnik i kao takav ne treba da se javlja u sektorima gde privatna inicijativa može efikasno da posluje. Država je još uvek vlasnik nekih vrednih preduzeća, ali se do sada pokazalo da je jako loše upravljala njima i da su ta preduzeća ili pravila velike gubitke koje je država morala da pokriva – direktno ili kroz garancije – ili je dobijala mnogo manji profit nego što bi dobijala da su ona efikasnije poslovala. Skoro sva državna preduzeća zahtevaju velika ulaganja u narednom periodu da bi bila konkurentna, za šta država niti ima para, niti ima kapacitete da transformacije sprovede u delo. Osim toga, u skoro svim tim preduzećima postoji veliki višak radnika koji je rezultat nekontrolisanog partijskog zapošljavanja. Jedino rešenje da ova preduzeća dugoročno opstanu jeste da budu privatizovana i da novi vlasnik uloži ozbiljan kapital i donese svoj „know-how““ (inauguralni ekspoze u Skupštini, 27.4.2014).
„Svi bismo bili zadovoljni da za jedan broj zaista nađemo rešenje i to iz različitih privrednih sektora – građevinskog, metalskog, Azotare, MSK Kikinda, PKB-a, PIK Bečeja, do kompanija kao što su 14. oktobar, Petoletka i Fabrike vagona“ (Tanjug, 13.08.2014, posle razgovora sa predstavnicima Saveza samostalnih sindikata).
Odluka o otkupu svih akcija PKB-a i zaokruživanje državnog vlasništva direktan je nastavak politike koju je prema tom preduzeću vodio bivši gradonačelnik Dragan Đilas, pa bi se moglo govoriti o kontinuitetu „Đilas-Mali agrarne politike“.
Zaslugu za prevođenje PKB u državno (gradsko) vlasništvo pripada Draganu Đilasu koji je nacionalizovao PKB s idejom da „hrani Beograd“ bez obzira koliko će to da košta. Na novinarsko pitanje šta će Beogradu da bude vlasnik poljoprivrednog kombinata i da proizvodi hranu, Đilas je 2010. godine odgovorio: „Da dokažem da država da ako radi pošteno i sa pravim menadžmentom može da ima uspešno preduzeće“.
Koliko je Đilasova avantura „beogradskog špajza“ bila uspešna vidi se po podacima koje je Agencija za privatizaciju nedavno „okačila“ uz Javni poziv za privatizaciju ove firme.
Na primer, ostvarena proizvodnja sirovog mleka 2011. godine bila je
63.142.000 litara, a 2013 – 58.197.000 litara. Pšenice je 2011. proizvedeno 24.063 tona, a 2013 – 21.607 tona i kukuruza 20.921 tona, odnosno 15.719 tona.
Kad se pogleda finansijsko stanje, PKB-ove odložene poreske obaveze bile su 2011. godine – 2.230.095.000 dinara, a 2012 – 3.606.846.000 dinara i 2013 – 3.598.088.000 dinara.
Iza navodno uspešnog poslovanja PKB-a krila se još jedna podvala sa neplaćanjem zakupa državnog zemljišta. PKB obrađuje 22.000 hektara zemlje, a od toga je po podacima Agencije za privatizaciju samo 6.654 hektara u vlasništvu firme (od toga 1.368 hektara pod hipotekom), a preostalih 15.500 hektara je državna zemlja za čije korišćenje PKB – ne plaća zakup (cena zakupa po hektaru je nešto iznad 100 evra). Dakle, država je dala plodnu zemlju Đilasu i PKB-u da „hrane“ Beograd ne pitajući koliko to košta.
Polemike o sudbini PKB-a otvorene su kad je odlučeno da sva 502 preostala preduzeća moraju da budu privatizovana do kraja iduće godine, a premijer isforsirao da se njihova sudbina mora odlučiti ove jeseni.
Sindikati PKB-a i državotvorni agroekonomisti odmah su skočili s predlogom da je bolje da PKB ostane u državnim rukama ili da se spoji s naučnoistraživačkim organizacijama (navodno je to američki model).
Šta će Gradu Beogradu poljoprivredni kombinat?
Sve donedavno Siniša Mali tvrdio je da PKB nije profitabilno preduzeće i da toj firmi treba restrukturiranje jer duguje 100 miliona evra. „Da li je PKB potreban gradu u trenutku kada je namera Vlade Srbije da subvencije budu što manje“, zapitao je Mali (a prenela agencija Fonet 18. decembra 2013).
O subvencijama je imala nešto da kaže i Agencija za privatizaciju u materijalu pripremljenom za privatizaciju PKB-a. Prema takozvanoj SWOT analizi:
opasnosti u privatizaciji PKB-a su: neizvesnost i promenljivost subvencija za agrarnu proizvodnju. Nisu zanemarljivi ni nedostaci: dug period za potpunu modernizaciju proizvodnje, procedura donošenja odluka i nasleđena obaveza iz prethodnih godina (iznos i struktura).
Postoje i prednosti: blizina tržišta Beograda, delatnost agrara koja je u ekspanziji i proizvodni portfolio sačinjen od izuzetno atraktivnih proizvoda.
A šanse su: povećanje produktivnosti proizvodnje po hektaru zbog ulaganja u novu mehanizaciju i primena nove tehnologije u uzgoju muznih krava.
I sa 99,5 i sa 100 odsto vlasništva Grad Beograd teško da može da se bavi uzgojem krava, sejanjem kukuruza i gajenjem paprike. U situaciji kad Grad ima poveliku budžetsku rupu (8,5 milijardi dinara; Skupština grada usvojila je budžet za ovu godinu 23. juna 2014), potpuno je nerazumno trošiti novac iz gradskog budžeta na otkup akcija, apsolutno je rizično davati PKB-u subvencije za proizvedeno mleko, žito ili meso i još dodatno izdavati državnu zemlju bez nadoknade; opasno je i oprostiti dug od 100 miliona evra.
Šta će onda Gradu Beogradu poljoprivredni kombinat?
Pa jedino da ga – proda. Da Grad Beograd prvo postane stoprocentni vlasnik PKB-a, da toj firmi oprosti sve dugove i onda je – proda (to je model za koji se država odlučila u slučaju kompanije Simpo).
Ko bi mogao da kupi PKB?
Pa, recimo kompanija Al Rawafed iz Abu Dabija (to je model za koji se država odlučila u slučaju kompanije Jat ervejz).
Novo rukovodstvo Beograda, ma koliko kritikovalo bivšeg gradonačelnika izgleda da je poslušalo Đilasom savet: „Država treba da zadrži PKB i postavi profesionalni menadžment koji će naći strateškog partnera“.
Uostalom, u vreme Đilasovog mandata bilo je planirano da se oko 2.300 hektara PKB-a u Jakovu proda arapskoj kompaniji Al Dahra (da bi se namirili dugovi te firme), ali sporazum nikad nije realizovan iz nepoznatih razloga.
Peščanik.net, 18.09.2014.
