List ”Press” i gradski odbori Demokratske stranke i Srpske napredne stranke u Kragujevcu prikupljanju potpise da bi se streljanje u Šumaricama obeležavalo kao Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. U svojoj pomućenosti akteri ove sramote ne vide da brišu uspomenu na konkretne žrtve, sa njihovim imenima, prezimenima, životima i nasilnom smrću. Veliki školski čas je izražavao tugu prema ubijenima, poštovanje prema njihovim i patnjama njihovih bliskih, i mržnju prema fašizmu. Dan sećanja na sve srpske žrtve u Drugom svetskom ratu izražavao bi stav prema konkretnim ubijenim ljudima neobično sličan onima koji se vezuju za politički ili komercijalni marketing. Ubijeni Šumadinci, Šumadinke i njihova deca nisu pivski brend koji traži marketinšku promociju. Političke stranke koje su se obeščastile ovom inicijativom to jesu. Ali se i njima mora postaviti granica, ako već ne u krčmljenju nacionalnog bogatstva, a ono u gaženju ljudskih osećanja, pijeteta, tuge, užasavanja i upotrebe ljudske nesreće. Neka obeležavaju ono što im priliči, datume slanja dobrovoljaca u nedavne ratove, ili godišnjicu pečenja vola na Palama.

Ovo je grehota. Toliko su neumni da nisu ni cinični. Federacija Bosna i Hercegovina ne obeležava masovni zločin u Srebrenici kao praznik. Češka ne obeležava Lidice. Izrael obeležava Dan sećanja na holokaust, ali ne koristi posebne zločine niti konkretne pobijene ljude da bi održao sećanje na njega. Japan ne obeležava godišnjicu Hirošime; niti, tri dana kasnije, godišnjicu Nagasakija.

Praznici se slave, ili proslavljaju. Državni praznik je slavljenje uspomene na neki značajan istorijski događaj. Slave se i značajni, herojski porazi, kao i pobede, slave se i bitke u kojima se nije moglo pobediti, ali u kojima se borilo za nešto što se smatra(lo) za vrlo vredno. “Proslavljaju” se, kao u slučaju Svih Svetih, i pokojnici i snaži se veza sa njima. Ali, ne obeležavaju se kao praznici konkretna masovna ubistva, jer bi to značilo upotrebu žrtava za svrhe nas preživelih ili kasnije rođenih.

Praznici jačaju društvenu integraciju oko nekih vrednosti. Šta je vrednost Šumarica? One su užas, i zločin, et nihil aliud. One se ne smeju zaboraviti, ali se ne smeju ni zloupotrebljavati.

Obeležavati streljanje civila od strane vojnika!? Poći za primerom Amerikanaca koji obeležavaju 11. septembar kao Patriot Day? Jedanaesti Septembar jača nacionalnu integraciju SAD, ali istovremeno služi kao pokušaj opravdavanja njihove sadašnje praktične politike, omalovažavajući, uz ostalo, politizovanjem, tragiku pobijenih hiljada ljudi i njihovih porodica. Srbiji ne treba integracija niti mobilizacija protiv spoljnih neprijatelja. Ponajmanje ona koja bi se zasnivala na savremenoj upotrebi pobijenih konkretnih ljudi i dece.

Šta su Šumarice? Događaj oko kojeg se mogu složiti pristalice i protivnici rivalskih jugoslovenskih vojski iz Drugog svetskog rata? Tragedija, osuda nacističkih zločina, oživljavanje senke Marisava Petrovića? Ni Marisav se ne sme zaboraviti, bez njega ne bi bilo Šumarica kakve su bile. Ali, zvanično obeležavanje kragujevačkog masovnog streljanja kao dana stradanja svih pripadnika jedne nacije depersonalizovalo bi njegove žrtve i upotrebilo uspomenu na njih kao sirovinu za savremene političke ciljeve. Dan sećanja na sve srpske žrtve jeste zakasnela kvazi-politička ideja, koja, pokušavajući da izgradi naciju, briše sećanje na ljude. Ovaj bedasti pokušaj je deo trenda koji karakteriše našu sadašnju spoljnu politiku, bitno okrenutu prema unutra.

I nauka i umetnost, i Levi-Stros i Marsel Prust, pokazuju, svaki na svoj način, kako se iskustvo menja njegovom sadašnjom upotrebom. Bezumni predlog hoće da počini nesvesni ali neizbežni damnatio memoriae. Ne nad egzekutorima, koji se takođe moraju pamtiti, nego nad njihovim žrtvama.

Šumarice su ni sa čim uporedive, kao i Jasenovac, ili Srebrenica, ili Babji Jar. Upotrebiti ih kao model za jedan opšti praznik znači, kako bi napisao Volcer, umanjivanje „nemerljivog zla“ u „ograničeni zločin“.

Dalje ruke od kragujevačkog neuporedivog zločina, vi, prodavci magle, posmatrači društvenih potreba iz žablje perspektive, vi koji ste bili komunisti osamdesetih, nacionalisti devedesetih, a Evropejci danas. Služili ste i Titovoj mirovnoj politici i memorandumskoj ratnoj paranoji, kao što danas služite manifest destiny Srbije i njenih evropskih integracija. Da je Marisav pobedio, služili biste i njega. Vi ste politikanti, pa ste dorasli za srbijansku stranačku politiku. Niste političari, još manje državnici, da biste mogli da korisno i sa poštovanjem upotrebljavate prošlost ili da negujete kulturu sećanja. Vi ste vucibatine u odelima: idite u svoje partijske odbore, u upravne odbore, traćite vreme sa svojim sinekurama, pljačkajte ostatke nacionalnog bogatstva, kontrolišite medije, povodite se, teturajte, bauljajte u našem naherenom „javnom prostoru“. Ostavite pokojnike na miru, vi lešinari, nastavite da pričate koješta na svoj budalast i nikad doučen način, ali zakatančite svoja usta kada se radi o pobijenim ljudima. O politici znate malo, o politikantstvu poprilično, o životu, ljudima i njihovom dostojanstvu – baš ništa. Ništa.

 
Peščanik.net, 01.08.2011.