Nelegitimno izabrani predsednik brine o siromašnima. Toliko brine da je odlučio da ne vrati penzije koje je prethodno uzeo (pritom se hrabro suprotstavljajući i MMF-u), upravo zato što – ne želi da smanji penzije najsiromašnijima. Ova izjava, baš kao i slična premijerkina izjava, naišla je na puno podsmeha u javnosti – naizgled ona zaista zvuči besmisleno. Međutim, otpisujući je kao besmislicu propuštamo da razumemo njenu retoričku delotvornost.
Zašto je ova izjava naizgled besmislena? Pre svega zato što vraćajući penzionerima kojima su penzije smanjene ono što im po Ustavu pripada ne znači da će penzionerima kojima penzije nisu smanjene – onima sa najnižim penzijama – penzije sada biti smanjene. Zatim, teško da je imati penziju od 30.000 dinara bilo kakav luksuz – dovoljno je uporediti ovu cifru sa iznosom potrošačke korpe, pa videti da je u Srbiji teško sastaviti kraj s krajem i sa natprosečnom, a kamoli sa prosečnom penzijom. Konačno, zbog situacije u kojoj je teško naći pristojno plaćen posao čitave porodice zavise od penzija svojih najstarijih članova. Umanjivanje penzija nije pogodilo samo penzionere već mnogo veći broj ljudi koji od ovih penzija zavise.
Ali zašto onda to reći? Zašto na taj način? Zašto ne reći prosto – nećemo da povećamo penzije. Čemu ova parada sa zaštitom „najsiromašnijih“? Zato što imamo posla sa režimom koji se ponaša kao Superhik, ali se predstavlja kao Robin Hud – i kako bi bio u stanju da nastavi da se ponaša kao Superhik, on mora da se predstavlja kao Robin Hud.
Superhik je, znamo, lik iz stripa koji otima od siromašnih i daje bogatima. Upravo ovo je suština i aktuelnog režima – na različite načine, on privileguje imućne i uticajne i oduzima prava siromašnima. On izvlači novac iz džepova građana kako bi nagrađivao strane investitore, opterećuje građane sve većim nametima dok sebi bliske biznismene i tajkune oslobađa čak i obaveze da plaćaju porez; on preliva novac iz zajedničkog budžeta u privatne džepove pripadnika kleptokratske oligarhije; on smanjuje prava radnika i pravi se da ne vidi surovu eksploataciju u fabrikama čijim se otvaranjem toliko hvali; on uvodi radne obaveze za socijalne slučajeve; i povrh svega, on cementira socijalne razlike kroz sistem dualnog obrazovanja.
Ali, režim mora i na izbore (a voli na njih da izlazi i kad ne mora), pa stoga mora i da pridobija glasove. Kada se obraća biračima on govori ne kao Superhik već kao Robin Hud – dakle, kao neko ko uzima od bogatih da bi dao siromašnima. Samo što umesto bogatih u ovim obraćanjima stoje oni koji su i sami tek malo iznad linije siromaštva – recimo oni „bogataši“ sa penzijama od 30.000 dinara. Njima će „Robin Hud“ uzeti novac kako bi ga dao siromašnima.
Ali režim siromašnima nije dao ništa, primetiće čitateljka. Novac koji se uzima od penzija završava u Etihadu i Beogradu na vodi, ne kao pomoć najsiromašnijima. Tačno, ali čak i ako isključimo vaninstitucionalne vidove „pomoći“, to jest podmićivanje glasača kroz partijsku mrežu – još uvek ostaje nešto što režim može da im ponudi: naime, sada je drugima gore nego što je bilo.
Kada se govori o režimu i njegovim populističkim mehanizmima, često se previđa upravo ovaj – igranje na emocije poput pakosti, zavisti, zluradosti. Ove emocije nikako nisu rezervisane samo za jedan sloj građana, ima ih svuda, i režim ih otvoreno pothranjuje. Kada premijerka obrazlaže uvođenje platnih razreda u prosvetu pričom o nastavnicima koji čitaju novine na času, imaju tri meseca odmora i rade po tri sata dnevno, ona pothranjuje osećaj mnogih građana da je radnicima u prosveti ipak lakše nego drugima (i pritom se ne stidi da posegne za dokazano neistinitim, mada raširenim stereotipima). To što će nastavnicima od sada biti gore ne znači da će ostalima biti bolje, ali sama „zaslužena kazna“ za ove „lezileboviće“ može biti emotivna nagrada. Kada bivši ministar rada i socijalnih pitanja opravdava uvođenje radne obaveze za korisnike socijalne pomoći pričom o lenštinama koje neće da rade, a hoće da dobijaju pare (vrtoglavih 4.000 dinara!), on igra na niska osećanja sitne pakosti svojih slušalaca. Niko neće dobiti ništa od toga što su korisnici socijalne pomoći primorani da rade za bednu crkavicu koju im zakon već garantuje, izuzev osećanja da su „lenštine“ kažnjene. Isto smo imali i kada se nelegitimno izabrani predsednik zalagao za smanjivanje dečijeg dodatka (pre svog naglog „natalitetskog zaokreta“), i to ilustrovao pričom o parazitima koji mogu „konju rep da iščupaju“, ali neće da rade jer žive od dečijeg dodatka.
A dok režim huška građane jedne na druge oko mrvica koje padaju sa oligarhijske trpeze, cifre su neumoljive: ogroman broj građana Srbije živi u siromaštvu, a još veći na granici ili u opravdanom strahu od siromaštva. Prepoznati da je ovo nešto što nas spaja a ne razdvaja, prvi je korak u prozrevanju Superhikove robinhudovske retorike.
Peščanik.net, 23.05.2018.
