Nekad davno, pročitao sam negde jedan kratak odlomak iz memoarskog štiva o Lavu Nikolajeviču (Tolstoju), deo koji me je i po fakturi, pa čak i po stilu jako podsetio na harmsoveske Anegdote iz života Puškina. I evo te scene koju sam zapamtio.
Nekom prilikom u Jasnu Poljanu doputovaše posetioci, a među njima je jamačno bio i autor ovog kratkog zapisa. Stigoše oni pred kuću pisca, na vratima ih dočeka neko od ukućana, te ih provede i smesti u gostinsku sobu. Sede oni tako u svojim foteljama, piju čaj, čekaju, ćute, pogledaju na svoje časovnike, a grofa – nema pa nema. U nekom trenutku se vrata širom otvoriše, a na pragu stoji Lav Nikolajevič, bos, obučen u nekakvu seljačku košulju, s dve limene kofe u svojim rukama. Budući da nisu bile zatvorene, nedvosmislen miris koji se iz njih širio, nije ostavljao ni tračak sumnje o sadržini tih kofa. Bez pozdrava, ni u koga od prisutnih ne gledajući, promarširao je on sa svojim kofama kroz celu gostinsku sobu i poluglasno gunđajući sebi u bradu „sve sam, sve moram sam“, izašao kroz vrata na suprotnoj strani. A kraja se ne sećam, zaboravio sam.
I zašto ja sve ovo pričam?
Zato što je „s dnevnog reda Parlamentarne skupštine OEBS-a, skinut predlog rezolucije o ljudskim pravima u Rusiji, prethodno pripremljen i predložen od strane holandske delegacije. O ovome nas je preko agencije Interfaks obavestio šef ruske delegacije, dumski deputat Jedinstvene Rusije, Nikolaj Kovaljov. Po njegovim rečima, ruska strana je uspela da ubedi svoje kolege da predlog rezolucije koji sadrži „neobjektivnu ocenu ljudskih prava u Rusiji“ ne bude uključen u dnevni red zasedanja, a samo uklanjanje ovog dokumenta iz rasprave, on je nazvao uspehom ruske delegacije“.
Što se „uspeha ruske delegacije“ tiče, kao i to šta oni tamo u svom međusobnom šibicarskom odmeravanju snaga nazivaju uspehom a šta ne, za mene je krajnje neinteresantno. To nije vredno pažnje i ja o tome ne bih da raspravljam. Kao ni o slavnoj tradiciji „Minhena“ – takođe.1
Vredno pažnje je to što nam je po ko zna koji put ponovo ponuđeno da shvatimo da naša prava i slobode, naše dostojanstvo nisu stvar dobrog i pravednog čika Stjope2 koga čekamo da se već jednom pojavi i zavede red u našoj ulici, da dođe, i da toj raspuštenoj bandi najzad nalupa didaktičke šamare.
Ta stvar je naša, i samo naša. Zašto bi naša prava trebalo više da uznemiravaju i zabrinjavaju nekog drugog nego nas same? Sami treba da mislimo, sami da dejstvujemo, sami da se suprotstavljamo. To je taman u tolikoj meri naša stvar, koliko su i prava od nas ukradena samo naša – naša i ničija više.
„Sve sam, sve moram sam“. Ako ne ja sam – onda niko.
Grani.ru, 29.06.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.07.2013.
