Kosovo je Srbija, dizajn: Ivan Apostolski
„Pozdravićeš dobitnika u moje ime, nemoj da zaboraviš, biće sigurno svečana večera laureata sa ombudsmanima iz celog sveta, pa kad bude zdravica Srbije, ti svojim rečima kaži da dolaziš tu kao predstavnik građana Srbije i kao lični moj izaslanik, lirdžet nam nije u voznom stanju, inače bih te ja njime otpremio, tako bi mogao da odneseš dobitniku i jednu jabuku sa mog placa, neprskanu, ne bi te tamo carina gnjavila i sanitarni inspektori, ali pošto kažem još nismo kupili avion koji bi nam dobro došao i za odlaske na dodelu Nobelove nagrade, želim da ti ja platim makar avionsku kartu iz svog džepa, molim te, insistiram, jer bih da mi se kroz taj neplanirani izdatak ureže u sećanje to kako nas je jedan ministar svojeglavo izbrukao na svim meridijanima i bacio neću reći ljagu, ali zasigurno senku na istorijski uspeh naših penzionera, ovih, brate, tenisera koji će uskoro u penziju, eto, želim ti srećan put, ti kad budeš davao izjave reci naravno da je odlazak plod tvoje želje, ja ću stvar predstaviti kao da si pristao na moju molbu, moleban takoreći, znam kako je stvarno bilo, ali razumećeš da moram štititi enormno visoki ugled mog kabineta i moj lični renome, nema potrebe da se i nas dvojica, koji smo uvek imali korektne odnose, sad zakrvimo oko toga ko se prvi setio da ideš na uručenje, eto, da te ne zadržavam više, drago mi je što ćeš u ime Srbije i u moje lično stisnuti desnicu jednog takvog velikana kome naš ministar umalo da pokvari svečanost, slikaj se sa njim pa da ti snimci obiđu svet, a ako dobitnik dođe tamo sa ženom i decom, pozdravi i njih s moje strane i nagovesti da ćemo ih u najskorije vreme zvati da porodično posete Srbiju, da se o trošku Vlade ovde malo odmore i od te ceremonije i od te njegove borbe koja mu je donela tako visoko priznanje, hajde, putuj, igumane, ne brini za manastir, ha, ha, ha, ha, ha…“
Ovako je nekako izgledao brifing i svečani ispraćaj našeg Sašenjke na dodelu Nobelove nagrade, i Vuk sit i ovce na broju, ovo će u čitanke kao primer i uzor državničke mudrosti, premijer ostavlja utisak ladoleža (na mene, neka mi ne zameri i neka me ne tuži reformisanom sudu), ali je stalno usredotočen na dobrobit Srbije, eto, da mu se nije pokvario avion i da mu život nije visio o koncu tj. jednoj sajli u prolupavšem motoru, ja ne bih ni znao da je krenuo u Sofiju, da ličnim prisustvom uveliča ionako uveličanu svečanost otvaranja šoping-centra.
Svečanom ispraćaju ombudsmana prethodio je poslednji (nadam se!) prkos Vuka Jeremića, ili poslednja zabluda Njegove Ministarkosti, pošto je on u svojoj mlađanoj glavi ovako prebirao: „Kosovo ili Nobel – izaberite sami! Odemo li u Oslo, ozlojedićemo Kineze i ode Kosovo kao rukom odneseno. Ako izvrdamo tu glupu ceremoniju, sramota će izbledeti, a večna bitka protiv lažne države natkriliće vekove…“
I kad sam mislio da je Srbija osramoćena jedared, ona se, bleda mati, izbrukala još jednom, jer je kroz pet minuta podlegla drugim autoritetima i odlučila da hiljaditi put prevari svet nudeći mu šećernu tablu umesto čokolade: za nas su ljudska prava običan davež, mislim, imamo i mi ministra za to, takav je sad običaj (Čiplića nipošto nećemo u Oslo! pec-pec, Kina da bonicu Prištini!), ali nama je u suštini nevažno je li borac za demokratiju možda u zatvoru, iako se za promene zalagao pišući i govoreći, dakle, ne pribegavajući nasilju. Nama je stalo do novca koji nam tu i tamo kapne iz Evrope i stalo nam je do Kine: ne zameri nam, stube naše budućnosti, trajna potporo naše poniznosti, Saša je praktično privatno lice koje je dobilo privatnu podršku predsednika Vlade, svi ostali, u Vladi, Skupštini, ma svi u regionu koji je sav predvođen Srbijom, svi su listom protiv toga dobitnika, daleko mu lepa kuća, čujemo da je i u zatvoru, sigurno da ga nezavisno sudstvo ne bi bacilo u okove da nije nešto rovario…
U isto vreme celivali smo Drugi Stub maestralno opet balansirajuć: ne ljutite se, braćo istočna, što nam niste jedini stub, ali morali smo i Amerikancima da pošaljemo makar rukoljub; čim smo videli koliko su besni na Asanža, odmah se, dobrovoljno, javio naš policijski velikodostojnik da obeća hapšenje ako se taj drznik pojavi u Srbiji. G. Oparnica praktično je izazivao i začikivao begunca da kroči na naše tle, da zađe ako sme u naše teritorijalne vode, u naš vazdušni prostor! Kao kafanski muzičari koji su dobili od jednog stola veliki bakšiš, ali bi da okušaju sreću i sa drugim astalima, pa dobrotvorima kažu „evo još jedna pesma, od nas, za vas!“, tako je MUP sanjao o hapšenju Asanža, koji sa našim orlom i ocilima u pasošu biva uručen američkoj ambasadi: od nas, za vas!
UPBOK bi Asanža najdalje kod Sombora uhapsio i izručio najuvređenijoj naciji: evo vam vašeg čoveka, vi ćete mu nepristrasno i najpravičnije suditi, i za Šveđanke i za štetu koju je naneo i vašoj i našoj diplomatiji, tome stecištu svetih tajni, kojih da nije svet bi se udavio u istini! MUP pozdravlja sve prekomorske kolege, Saru Pejlin i državnu sekretarku gospođu Klinton, kojima je bezobrazluk Asanža najteže pao! I poručujemo ono što se uvek kaže posle najezde varvara – njihovo je da pale i da ruše, naše je da kad im vidimo leđa sve ispočetka opet izgradimo: koliko god depeša da je dospelo pred oči nedostojnika, vi ćete dobiti još deset puta više novih, eto, to su želje svih pripadnika naše bezbednosti, koji u ovaj mah patroliraju sa slikom Asanža, spremni da mu stave lisice i da mu na engleskom pročitaju njegova prava. Za Australiju koja je em zabačena em zlostavlja našeg Kapetan Dragana baš nas briga, tim pre što je i njoj samoj svejedno šta će biti sa njenim građaninom Asanžom!
Peščanik.net, 11.12.2010.
