Najoštrije osuđujem i samu pomisao da se Ivici Dačiću oduzme Beli anđeo. Ne zanima me je li ga zaslužio, ne ulazim u to je li kao marksista možda trebalo da se unapred zahvali ckrvenoj vrhuški tj. da odličje odbije: hvala vam, ali počastvujte nekog pobožnijeg od mene…
Uskopistio sam se zato što darodavac ne može sam da traži natrag ono što je dragovoljno i štaviše pred svedocima uručio. ‘Taknuto-maknuto’ je jedno od mojih životnih načela (uz ’bilo pa prošlo’): oduzimanje crkvenog ordena predsedniku vlade pokrenulo bi lavinu drugih pišmanluka, one koji su primili odlikovanja i nagrade dovelo bi u nepriliku da plakete pa i sam novčani deo vraćaju, što je muka duhu, a što bi i samu Svetu materu dovelo u položaj da joj naredni laureat odbrusi: „Hvala lepo na ponudi, ali dar ne mogu prihvatiti, ne bih da vas spodadne kajanje pa da se provedem kao kera u bunaru to jest kao onaj rab Božiji koji dobi pa izgubi Beloga angela!“
&
U danima koji su mi dati na zemlji dobio sam tri nagrade, jednu od, gle, „Večernjih novosti“ (koja je možda privukla lopova: dan ili dva nakon sveč. uručenja nepoznato i štaviše neviđeno lice bezbožno beše provalilo u moj iznajmljeni stan na Senjaku, ali sam ga ja izgleda prekinuo u blagopretresu pre nego što je stiglo do fijoke sa novčanim delom nagrade; profil Jovana Hadži-Kostića teško da je provalnika zanimao jer nije izliven od zlata žeženoga); drugi put me je, nakon prilične pauze, nagradilo, gle, Ministarstvo za dijasporu, iako ga ja nikad ne bih ni osnivao (sad je raspisalo konkurs za učitelja astronomije); dobio sam nagradu i za novinarsku hrabrost, i ne bi mi bilo prijatno da se sad, redom kojim su me obasipali nagradama ili džumle, svi moji darodavci navrzu da primljene darove vratim.
Evo pisma iz „Večernjih novosti“: „Poštovani kolega Živkov; žiri koji dodeljuje nagradu za novinsku satiru nepromišljeno vam je godine 2000. dodelio nagradu; delili ste doduše drugo mesto sa g. D. M. Karlom koji neka ostane anoniman, komisija je i tada podozrevala da ste kao rodoljub tanki i večito na stranputici te da ćete po svoj prilici skončati u provaliji svetoljublja i ravnodušnosti prema srpstvu, ali su se dvojica članova komisije, koji će dakako biti kažnjeni, ponadala da će vas upravo nagrada najtiražnijeg dnevnog lista – koji jednakim žarom ljubi istinu i rod srpski – opomenuti da se manete vašeg omiljenog gesla, preuzetog uostalom od jednoga Nemca: „Neka svako govori o svojoj sramoti, ja ću o svojoj“. Vi se, kao što i sami odlično znadete, niste toga naopakoga pristupa okanuli, štaviše zabrazdili ste još više i „Novosti“ nemaju druge nego da od vas zatraže natrag novčani deo koji je doduše bio u rajhs-markama (667 DM, što je bilo kao kad biste danas dobili 500 eura ili 55.273 dinara). Trinaestogodišnja nezatezna kamata na svotu koju ste primili i koristili po vlast. nahođenju iznosi 325 evra ili 34.721 dinar, dakle vaš dug iznosi 89.994 RSD, rok za uplatu je osam dana, žalba ne odlaže izvršenje.“
Sutradan – pismo od Ministarstva: „Građanine Živkov, uvidom u knjigu rashoda del. br. 417/06 ustanovljeno je da ste kao nagradu za novinarstvo primili 500 evra (pet stotina), iako su u to doba glavnu reč u žiriju i ministarstvu vodili članovi i simpatizeri SPO-a. Ovaj novac bi sad dobro došao da se u rasejanju zaposli astronom, to bi bila nedeljna plata za njegov part-time. Uz čuđenje kako je do previda, greške pa i greha da vi budete nagrađeni moglo uopšte doći (pogledajmo samo kako ste pisali o g. Draškoviću koji je pre dvadeset godina imao izuzetno napredne stavove; prva reč koju je g. Drašković naučio bila je Kosovo, pisac je to obznanio, a vi ste ga u kolumni podvrgli ovakvom dijalogu: „Čiji si ti, mali? – „Kosovo?“, „Kako se zoveš?“ – „Kosovo“, „Jesi ti malo ćaknut?“ – „Kosovo“). Obaveštavamo vas da novac morate vratiti osam dana po primitku ove naredbe tj. Uredbe br. 317/13. Kamatu vam Ministarstvo oprašta, a za vaše nazovi pisanje i za vašu višestruko ispoljenu odbojnost prema kraljevini i prema samoj dinastiji Karađorđevića, Bog ih poživeo, neka vam sudi istorija!“
&
Ne pratim kompletiranje mrtvih pripadnika kraljevske loze (imam ja svoje mrtve), pa opet, svaki dan vidim da je još neki kovčeg odnekud donesen, država se, meni uz nos, tu naročito ističe, daje Gardu, možda i plaća taj nesvakidašnji transport, prinčevi su kao zapeta puška, gotovi da se zamonarše, ako stanovništvu samo dođe iz dupeta u glavu da je kraljevina mnogo napredniji oblik društvenog uređenja od ovoga koji su nam naturili partizani (crk. dabogda).
&
Na svečanoj grobljanskoj (umalo ne rekoh: zagrobnoj) ceremoniji besedili su i predsednik Vlade i predsednik Republike: neka birači i ovim tužnim, ali nadasve svečanim povodom obnove sećanje na nas dvojicu kao na osobe koje ljube sve što je srpsko i sve što nosi premili pečat stare srpske slave…
Avaj! Ljubitelji krune su na oplenačkom opelu opleli da zvižde dok nisu zaglušili obe predsedničke govorancije, tako vam i treba, obojici!
Ako su članovima kraljevske porodice vraćena građanska prava, pasoši, pa i dobar deo imovine (čije bih ja poreklo komesarski ispitao), zar nije trebalo reći: „Sad ste svoji na svome. Ako ste radi da i svoje mrtve prenesete ovamo, samo napred, avanti takoreći popolo, vidite sa upravama tamošnjih grobalja kako ide to sa iskopavanjem, platite avionskim kompanijama ili brodovima podvoz, ovde ih u krugu porodice i prijatelja sačekajte i sahranite kako vam drago, država vas prepušta vašim platežnim i kreativnim sposobnostima – niko iz državnog vrha neće doći na pogreb! Već i time što smo vas sve primili u Otadžbinu gurnuli smo prst u oko AVNOJ-u: niko ga naravno ne ljubi, i daleko mu lepa kuća, pomenuo se ne povratio se! I on je deo naše istorije, nije naravno za podičiti se, ali ima glasača koji još teraju neku svoju partizanštinu.
Peščanik.net, 27.05.2013.