Radio emisija 15.05.2009, govore: Biljana Kovačević-Vučo iz JUKOM-a, psiholog Žarko Korać i književnica Biljana Srbljanović.
Svetlana Lukić: Napolju je osvanuo divan dan. Pre nego što iz-šetate u život, da vas ohrabrim – napolju je odlično u odnosu na ono kako će tek biti. U ovoj našoj državi važi samo jedan zakon, Njutnov zakon inercije, koji kaže da telo u kretanju ima težnju da nastavi da se kreće istim smerom i brzinom. Dakle, mora da se stvori neka sila koja će ga skrenuti sa toga puta, a mi građani nikakva sila nismo. Nezadovoljni smo, očajni, ali to nikada nije bilo dovoljno da bi se neko pobunio. Potrebno je imati makar neki osećaj moći i makar začetak neke moćne ideje da bi se nešto preduzelo. Ali niko više ne propoveda ni promene ni nadu. Skoro svi smo udahnuli strah koji su tzv. proevropske snage razasule po Srbiji, strah od toga da bi svaka promena bila promena na gore.
Nije naše da propovedamo nadu ni da nudimo rešenja; naš posao i posao naših sagovornika je da pokušamo da razumemo šta se događa, zašto i kuda nas to vodi. Ako sve to već znate, onda ništa… i blago vama.
Meni više nije strašno to što rade; jeza me hvata od toga šta govore i sa kojom lakoćom lažu i lupetaju. Strašno mi je i to što sve teže uspevam da razlikujem bitno od sporednog. Pogledajte samo šta je sve vlada hitajući ka EU predložila kao zakone ovih dana: zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, zakon o borbi protiv fašizma, zakon o korišćenju ribljeg fonda, zakon o političkim strankama, zakon o skladištenju hemijskog naoružanja, zakon o bezbednosti saobraćaja. I sve ovo kao da ima isti značaj, tačnije kao da nema nikakav značaj. O ribljem fondu ne znam ništa, osim da potrovasmo sve ribe, a što se tiče zakona o političkim strakama, čini mi se da Tadić i DS zloupotrebljavaju nesreću i bedu, koju su u velikoj meri sami stvorili, da bi napravili političku scenu kakva njima, i samo njima odgovara. Računaju da osiromašeni i uplašeni građani ionako ne podnose političke partije, da ionako ne veruju u demokratiiju, da ionako ne veruju da demokratija i njihovi osiromašeni i obespravljeni životi imaju bilo kakve veze. Tako smo došli dotle da DS računa da građani od demokratije i ne očekuju ništa više nego da s vremena na vreme izađu na izbore i zaokruže nekoga. Znaju oni da ni to nema veze, ali je lep osećaj da te makar jednom u četiri godine neko nešto pita.
Demokrate računaju na 40 odsto podrške i veruju da na tome mogu još dugo da lešinare. I Milošević je imao 101 odsto podrške, Koštunica 99, pa šta je na kraju bilo? 40 odsto podrške u Srbiji nestane dok si rekao – nesvrstani.
Kako vlada rešava probleme. Šest godina im je bilo potrebno da donesu zakon o bezbednosti saobraćaja. Pre nekoliko meseci u Italiji je posle nekoliko većih saobraćajnjih nesreća bukvalno preko noći doneta uredba da se drastično smanji dozvoljena količina akohola u krvi. U Putinovoj Rusiji se čak i crkva uključila u borbu za bezbednost saobraćaja. U nekim crkvama sveštenici su ljudima govorili da je pretrčavanje preko ulice smrtni greh. Ovi naši su rešili da nam spasavaju živote tako što su sva ovlašćenja dali policiji. Kažnjavaće nas drakonski, policajci će nam lupati recke, a posle 18 recki gubimo dozvolu. Jednom rečju, policija će opet biti bog. Koliko sam mogla da vidim, i ovaj zakon o bezbednosti saobraćaja kaže da država nikada nije kriva, a da su građani sami krivi ako poginu. U bezbednost saobraćaja ne spadaju rupe na putevima u koje ovih dana Kruševljani ubacuju loptice – skupilo se društvo i na ulici igra golf. U bezbednost saobraćaja ne spadaju nelogična ograničenja brzine, koja služe tome da vas iza ćoška sačeka organ i naplati kaznu, nenormalni nagibi u krivinama, bela linija koju noću možete samo da zamišljate.
Koliko policajaca, sa kojim zadacima i ovlašćenjima, je potrebno ovoj zemlji?
I ja sam gajila nadu da je izlaz iz ovoga u čemu živimo povratak u svet koji više ne postoji, a onda me je u Starom Rimu sačekalo saznanje da su čak i tada, pre dve hiljade godina, ljudi shvatali da očuvanje države ne znači da je morate pretvoriti u vojni logor. U Hadrijanovo vreme Rimsko carstvo se prostiralo na skoro četiri miliona kvadratnih kilometara, imalo je 50-60 miliona ljudi, granicu dugu više od 10.000 km, a sve to je čuvalo manje od jedan odsto Rimljana pod oružjem. Šta su to oni onda znali što ovi što čuvaju srpsko carstvo ne znaju ni danas – znali su šta je organizacija, dobra škola, znali su razliku između taktike i strategije i, najzad, znali su da se carstvo ne može ni sačuvati ni uvećati bez zadovoljnih građana i bez sklapanja saveza sa dojučerašnjim neprijateljima.
O nekim drugim temama u ovoj emisiji, o tome šta se desi nekome kada pokuša da skrene pažnju da su neki ljudi iz Koštuničinog kabineta, recimo direktor državne televizije, imali veze sa nekim poganim stvarima, dakle, šta se desi kada Cane progovori, kako imperija, odnosno država, odmah uzvrati udarac preko svog državnog tužioca, i drugim stvarima govoriće u današnjoj emisiji Biljana Kovačević-Vučo, Žarko Korać i Biljana Srbljanović. Na početku Peščanika slušate Biljanu Kovačević-Vučo.
Biljana Kovačević-Vučo: Postoji Zakon o političkim strankama, ali ovo ukidanje stranaka će zapravo pogoditi alternativu u Srbiji koja je i onako jako mala i koja se sve više gubi. A alternativa u Srbiji zaista mora da ostane, i to baš kao disonantni glas, jer ćemo dobiti jedan nabildovani patriotizam koji je u ključnim momentima aspolutno isti za sve. Različite su samo nijanse, a postoje neki momenti kada se i te razlike potpuno poništavaju. Oni a priori brane Šljivančanina, a nisu ni pročitali presudu. Zašto ti, predsedniče, sarađuješ sa tim sudom ako stvarno misliš ono što govoriš? Zašto Rasim Ljajić govori da mora da se nastavi saradnja sa Hagom? Znači, oni moraju da stanu ili iza svoje izjave i da kažu da je Haški sud antisrpski sud – i to sa svim konsekvencama, pa da vidimo da li će neko u ovoj Srbiji da se pobuni zbog toga ili neće, ili nemoj da lupetaš, čoveče. Oni misle da je utrostručena kazna znak da tu nešto nije u redu i da se neka politika mulja. Oni su odmah poslali poruku javnosti da je to politički sud, znači, mi, država Srbija, mislimo da je to politički sud. Ko? Predsednik Saveta za saradnju sa Hagom, Nacionalnog saveta, pa onda Nacionalni savet pismeno, pa ministar odbrane, pa Boris Tadić kao predsednik države. O opozicionim političkim partijama da ne govorim.
A vrhunac je izjava Rasima Ljajića da će se žaliti Bramercu kada dođe. Čoveče, on će se žaliti onome koji je uspeo sa žalbom, Bramerc je jedna strana u tom postupku, on dolazi kao tužilac da traži da mu se izruče ovi preostali, da se nastavi saradnja, i on kao tužilac podnosi izveštaj o toj saradnji, a njemu se Rasim Ljajić žali da je nepravedan sud! Zato što su oni ubeđeni da je to politički sud i zato što su oni ubeđeni da se Bramerc dogovara sa sudskim većem. Pa, tužilaštvo tamo ne sme ni da priđe sudu, oni ne znaju šta znači odvojeno tužilaštvo i odvojeni sud. Oni projektuju ove svinjarije koje se ovde dešavaju i ubeđeni su da je to politički sud. Naravno, ja sam pročitala tu presudu i, naravno, pre svega moramo da budemo racionalni i da pogledamo koliko su neposredni izvršioci u Srbiji dobili za Ovčaru. Pa, dobili su više nego Šljivančanin koji je dobio po komandnoj odgovornosti, i to je njemu preinačena presuda zato što je nesporno da je on kao oficir JNA učestvovao u zlostavljanju, mučenju i odabiranju zatvorenika koji su odvedeni u svinjski obor, prolazili kroz špalire, tople zečeve. To je kao kad gledaš u filmu kako tlače ljude i misliš, čoveče, da sam tu osvetila bih ti se, tebe samo sud može da spase, ništa drugo. Znači, on je dobio pet godina za tlačenje i mučenje tih zatvorenika. E, sada je ostalo samo sporno, i na to se žalilo tužilaštvo, da li je on po komandnoj odgovornosti odgovoran što je Mrkšić naredio da se JNA povlači, pa su prepustili te ljude teritorijalnoj odbrani i paravojnim formacijama koji su ubili 194 čoveka. On po komandnoj odgovornosti odgovara i za 194 ubijenih, zato što je po Ženevskoj konvenciji, JNA je bila dužna da ih čuva do kraja pošto su to njeni zarobljenici. I sve što se njima dešava jeste u njihovoj nadležnosti.
E, Mrkšić jeste osuđen, a Šljivančanin nije – zato što u prvostepenoj presudi nije mogao da zna, a u drugostepenoj presudi po obrazloženju na osnovu Ženevske konvencije on je morao da zna da će se njihovo zatočenje završiti smrću i zbog toga je on osuđen i kazna mu je povećana sa 5 na 17 godina. Jeste da se tako drastično povećanje kazne u odnosu na prvostepenu presudu nikada nije dogodilo. Pokar se izuzeo, i još sudija Vac, koji je zapravo izdvojio mišljenje zbog toga što smatra da bi bolje bilo, kad je došlo do tako velikog povećanja kazne, da su ukinuli prvostepenu presudu i ponovo otvorili raspravu. Međutim, oni bez i jedne jedine informacije, bez znanja o čemu se tu radi, krenu da daju političke izjave i projektuju zapravo svoju politiku na Haški sud optužujući ga da je politički sud, betonirajući ovdašnju indoktrinaciju da taj sud postoji da bi sudio Srbima. I to je katastrofa, ti vidiš da nema razlike između njih i opozicionih partija, i da se jedina razlika vidi kod ovih malih, alternativnih stranaka koje daju pluralistički ton i zapravo su čuvari demokratije kod nas. Sa ukidanjem malih političkih stranaka, ja sam sklona da tvrdim, mi dobijamo partijsku državu. I sad je imamo, ali sa ukidanjem alternative mi ćemo dobiti jednopartijsku državu po svim bitnim pitanjima koja tek treba da se otvore u Srbiji.
Mislim da je ukidanje alternative, malih političkih stranaka kojima se nameću uslovi u kojima one ne mogu da opstanu, zaista zločin prema demokratiji. Ovde pre svega mislim na Socijaldemokratsku uniju Žarka Koraća, to će državu Srbiju koštati mnogo više nego što se u ovom trenutku vidi iz njihovih politikantskih brojčanih kalkulacija. Moram opet da podsetim na čuveni tekst Slobodana Antonića – svaki njegov tekst je čuven – u Politici, Brojevi se ipak računaju. Po toj logici je pobedio i Hitler, a pobedio je i Slobodan Milošević, niko ne može da spori da su oni bili većinski izabrani, i da su imali maltene 100% podrške stanovništva. U tom smislu, osporavanje manjini da zahteva, traži, pritiska i bori se za određene vrednosti je zapravo legitimisanje većine kao jedinog kreatora neke politike i našeg života, što je, kažem, pogubno naročito kad imamo iskustvo Slobodana Miloševića. O iskustvima nacističke Nemačke i drugih populističkih država da ne govorim. Sad je u Srbiji na delu rat protiv manjina, svake vrste manjina. Pošto mi imamo rat protiv manjina, naravno da su i male stranke predmet sprdnje i imamo podršku javnog mnjenja da se takve stranke ukinu. Sve stranke u Skupštini, sad kažem sve, bez izuzetka, su na toj liniji da je partijska podela države u redu. Između partijske podele države na više stranaka i jednopartijskog sistema nema neke bitne razlike, pogotovo kada su između glavnih stranaka, upravo oko te partijske podele i oko osnovnih stvari, razlike nevidljive. To je taj patriotizam na srpski način, iz koga još nije uspelo da se iskorači.
Od etničkog čišćenja do čišćenja malih stranaka, to je ista linija, čisti se Srbija, još od početka 90-ih. Ako ćemo pošteno, mi smo imali taj Zakon o nacionalnim manjinama, a nacionalni saveti nikada nisu formirani. Sve stranke, i one manjinske, trebalo je da ulaze u parlament po određenim kvotama, što bi tom parlamentu i političkom spektru u kome živimo dalo sasvim drugu boju. Međutim, te stranke su progutane od strane velikih stranaka. Jedno vreme je bila trka u strankama, uhvati Rome, uhvati ovo, samo su ih trpali u svoje velike liste. Znači, imamo čišćenje Srbije od početka 90-ih, imamo Ustav iz kojeg se brišu svi Albanci iako se pretenduje da je Kosovo Srbija, i to je čišćenje Srbije od Albanaca. Zatim imamo čišćenje Srbije od malih stranaka, od nevladinih organizacija, od nepodobnih pojedinaca i imamo zaista jednu putinizaciju Srbije, na koju smo mi upozoravali još pre pet godina, ali su nam se smejali. Način na koji se to radi nikada nije potpuno isti, model se nikada ne preuzima u potpunosti – niti Srbija ima moć Rusije, niti ima to bogatstvo, niti ima Putina. Ali Srbija ima Borisa Tadića, pa kakav Boris Tadić takva i putinizacija. Dok smo mu se mi smejali i nazivali ga Kenom, zapostavili smo glavnu stvar, da je on stavio Srbiju totalno pod svoju kontrolu, a za to nije potrebno da budeš gigant ljudske misli, niti to mora da radi trust mozgova, nego je u pitanju povoljan sticaj okolnosti, saveznici ili sive eminencije koje te podupiru u svemu tome, pa i beskrupuloznost. To je dovoljno da se od Srbije napravi svoja igračka, svoje carstvo, svoje dvorište.
Oni nama i dalje govore gomilu bedastoća i budalaština u koje niko živi ne veruje, ali nema one četvrte vlasti, artikulisanog javnog mnjenja koje može da kazni političare. Pošto toga nema, pošto je Srbija isprepadana da može da bude i gore, onda imaš totalnu blokadu i stagnaciju koja je za Srbiju isto što i povratak unazad. Mislim da ne postoji čovek u ovoj državi koji nije zabrinut šta će da bude, koji se ne pita kako će da preživi ovaj period, a da pri tom nema odgovornu vlast od koje može da očekuje bilo šta. I ti si u situaciji da se aktivno uključiš da rešavaš neke stvari, a ne možeš, da stalno kritikuješ vlast, dosadan si, da organizuješ nešto – nemoguće je. Naravno, tu postoji i ono sa čim Srbija nikad nije raščistila, a to je kriminalizacija države.
Mi smo država koja bi trebalo da živi od insajdera, znači, od svedoka-saradnika, onih koji znaju da se nešto dešavalo pa sa tim izlaze u javnost. Javnost mora da odmeri da li je značajniji taj čovek koji je bio u nečemu, pa nešto hoće da kaže i raščisti, ili je značajnije da taj čovek, koji je u tome nečemu učestvovao, bude kažnjen. Tu dolazimo do slučaja Caneta, on je markiran kao švercer cigaretama, uhapšen u Rusiji, pušten iz Rusije iz ekstradicionog pritvora, nisu ga izručili. Putuje slobodno po Evropi itd, i sad hoće da kaže što zna. I sada se Radovanović ili Miljko dižu i kažu – e, pokrećemo istragu protiv njega, a zapravo nam onemogućavaju da mi to saznamo šta on to ima da nam kaže. Da li ima neko u Srbiji ko ne želi da zna kako je Mihajlović ucenjivao Caneta Subotića? Da li ima neko ko ne želi da zna kako je to Cane Subotić i koga finansirao, kako je preko Damira Fazlića davao Tijaniću? Ne, nego tužilac odmah njemu preti da će mu oduzeti imovinu i tako u stvari javnosti daje znak: ej, to što taj priča, to nema nikakve veze, nego, je li švercer?, jeste švercer. Tu se priča preseca.
Kriminalizovana država je najteže nasleđe Miloševića, a ta kriminalizacija ne može da se otpuši, ne možemo da prodišemo. Naravno, ovo ne možeš da dokažeš, ali po svom svakodnevnom životu ti znaš da je to tako. I onda imaš tu Borisa Tadića – nije bitno šta mi mislimo o Borisu Tadiću, nego kako on sebe doživljava, a on sebe doživljava kao moćnog čoveka. Taj moćni čovek beskrupulozno pokazuje da će on svima nama pokazati koliko on jeste moćan. Tu smo mi prilično omanuli.
Više sam dosadna sa tim Dobricom Ćosićem, ali njega mi stvarno neozbiljno shvatamo. On je jedna dosta opasna pojava. Odgovorno tvrdim da je Dobrica Ćosić za zatvor. Jedino godine mogu da ga spasu, a tako su ga i branili Antonić i ostali. Kada sam čitala njegovu poslednju knjigu Vreme zmija, nisam mogla da verujem. On je napadao Miloševića za ono što Milošević nikada nije bio. On napada Miloševića zato što je predao Sarajevo, znači za izdaju. On optužuje Miloševića zato što za vreme NATO-bombardovanja nije ranije kapitulirao, a u stvari se sâm Dobrica Ćosić boji bombi i taj svoj strah pretvara u princip. On govori da je to jedini totalni rat koji je ikada u istoriji čovečanstva vođen. On sedi na terasi, unuk mu čuva strah, i odatle prkosi tomahavcima. Spava na podu da ga ne bi pogodio geler, a noću, kada nestane struje, on govori o totalnom ratu i o tome da su nas ostavili bez vatre i vode, da je napadnut svaki Srbin, da je napadnuta svaka kuhinja i kupatilo. Mi nismo zaslužili da imamo takvog oca nacije, njemu fali samo ona kapuljača Kju-kluks-klana. Takav govor mržnje, tolika glorifikacija sopstvenog naroda i nipodaštavanje, kako ih on zove, Šiptara, muslimana, mudžahedina i ustaša.
Kao osnov Jukomove tužbe protiv Dobrice Ćosića, mi smo izdvojili samo jednu rečenicu, koja po nama simbolički pokazuje njegov rasizam i govor mržnje. Mi smo je uzeli iz konteksta koji je mnogo gori, ali smo izabrali nju zato što je ona školski primer rasizma, glorifikacije sopstvenog i nipodaštavanja drugog etnosa. Ja se ne sporim sa ideologijom Dobrice Ćosića, briga me za to, neka se zalaže za veliku Srbiju koliko god hoće, dotle dok to ne ugrožava druge. Neka se zalaže za podelu Kosova, briga me i za to, uopšte neću da ulazim u tu vrstu ideološke rasprave. Želim da uđem u raspravu o rasističkoj knjizi koju je izdao državni Službeni glasnik – znači, država stoji iza toga. Hoću da se obelodane sve rasističke izjave Dobrice Ćosića, koji je otac nacije i duhovni uzor predsednika naše države. Nije mi potrebna Olja Bećković kod koje Boris Tadić kaže da razgovara sa Dobricom Ćosićem i da nikada nije primetio njegov stav nipodaštavanja prema albanskom narodu.
Evo, pročitaću vam šta kaže za Albance, 200 strana pre one rečenice zbog koje smo ga tužili: „Satanizacija Srba koju je čitavu deceniju vršio Zapad, izazvala je mržnju, zlovolju, preziranje Srba kod čitavog čovečanstva koje gleda televiziju.“ – ej, televiziju. „Najgore u našoj nesreći i stradanju je to što mi ne izazivamo ni sažaljenje, mi smo lišeni milosti i milosrdnosti ljudske, mi smo lišeni solidarnosti čovečanske. Televizovano čovečanstvo smatra da smo zaslužili stradanje i patnju, veruje da se zločinima nad srpskim narodom izvršava neka božja i ljudska pravda. Televizovano čovečanstvo nas prezire, jer ga svakodnevno ubeđuju da smo mi izvršili etničko čišćenje i kolektivni zločin nad Šiptarima. Taj primitivan, polucivilizovan narod, lukav i svirep, kriminalizovan trgovinom drogom i socijalno degradirajućim radom i položajem u Evropi i Americi, uspeo je da novcem, krvavo zarađenim, stvori moćan lobi i zaštitnike u najmoćnijim i najcivilizovanijim državama. Ksenofobija je nova globalna ideologija mržnje, mi Srbi smo novi semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Jevreje, Turke, Nemce, Ruse, Engleze, Francuze, Holanđane, Špance, Portugalce mrzeli su pojedini narodi ili nekoliko naroda. Oni su bivali potčinjeni i eksploatisani u ratu. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju. Nas mrze oni koji nas ne poznaju, mi smo zemaljske sotone. Sličnih zabludnih mržnji bilo je oduvek, ali nikada u razmerama sadašnje srbofobije.“
E, sad srpski zločin. On je čuo od nekog svog prijatelja Svetozara Stijovića da se iz Peći proteruju Albanci – ne, on kaže Šiptari. On je strašno ogorčen zbog toga što rade srpska vojska i policija – ako je to tačno. On to nekoliko puta čuje, ali nekako mu se do kraja knjige nije potvrdilo da je to tačno, a ovo što su oni uradili nama jeste. „Ako je to tačno, to je sramota nacionalna. Taj kolektivni zločin srpske vojske poništava etnos srpskog naroda i svrstava ga u varvarske narode“. Slušaj sada, poništava etnos srpskog naroda, pod uslovom da je to tačno, „i svrstava ga u varvarske narode kakvi su nemački, američki, hrvatski, muslimanski i azijatski.“ E, pošto još nije proverio da li je to tačno, onda kaže ovako: „I Klinton je večeras u govoru američkim veteranima dugo govorio o Kosovu i srpskim zločinima nad Albancima. Klintonov govor mržnje je ravan Hitlerovim govorima mržnje kada upućuje armiju u rat protiv naroda niže rase. Bez struje, vatre i vode ne može da se trpi bombardovanje. Nijedan neprijatelj nije svog protivnika lišio vatre i vode. Ovaj rat je genocidan, jer on ljude lišava vatre i vode.“ Genocidan je, jer ljude lišava vatre i vode – to je dva dana bez struje. „Političari, intelektualci, generali, pisci, ‘srpske demokrate’ Bogdan Bogdanović, Srđa Popović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vojin Dimitrijević i gomila beogradskih dama koje ne znaju za stid, a čija imena zbog lične nelagode ne navodim, svi govore moralistički, bore se za ljudska prava, ratuju da spreče ‘humanitarnu katastrofu’, da zaštite Albance od ‘etničkog čišćenja’ i progona, to čine pod pokroviteljstvom Amerike i Evropske unije. Tako su štitili mudžahedine u Bosni, ustaše u Hrvatskoj… Slobodna Evropa na hrvatskom jeziku prenosi izjavu šovinističke barabe Stipe Mesića, koji povodom podizanja optužnice Miloševiću kaže da je Milošević samo sprovodio ideje Srpske akademije nauka i Dobrice Ćosića. Taj podmukli ustašoid prijavljuje i mene Haškom sudu, i srpske akademike. Hrvatska srbomržnja nema granica, ustaše govore šta im mržnja nalaže.“
Sada o antisemitizmu. „Srbofobija u jevrejskoj intelektualnoj sferi pojava je koja ima internacionalni karakter. Nastala je istovremeno sa evropskom srbofobijom u procesu razbijanja Jugoslavije, kada srpsko nacionalno pitanje od svetskih sila nije priznato kao demokratsko pitanje. Pokušaj njegovog rešavanja, odbrane Jugoslavije od međunarodnih činilaca, proglašeno je zločinačkim udruživanjem sa ciljem stvaranja velike Srbije i predato u kompetenciju Haškog suda. Nije teško uočiti da se srbofobija sjedinjuje sa rusofobijom. Neki, i ne malobrojni, jevrejski intelektualci su srpski nacionalizam, čak i kad je on izrazito demokratskog i humanističkog sadržaja, poistovećivali sa nemačkim nacizmom. Učinio je to kupljen i lenj duh, onaj duh koji se instrumentalno ideologizuje u funkciji organizovanog laganja. Sa trona epohalne nacističke, rasističke žrtve izvestan deo intelektualnog jevrejstva osvojio je pravo na moralno-ideološku arbitražu u sadašnjem svetu, posebno u građanskim i nacionalnim ratovima na jugoslovenskom tlu. Neki Jevreji, nastupajući kao ideolozi antiholokausta i nacizma, postali su plaćeni lobirani srbofobi, kakvi su, na primer, Eli Vizel, Morton Abramovič, Kušner i drugi. Ima danas Jevreja koji za stravična stradanja i spaljivanja u krematorijumima svoje rodbine i svojih sunarodnika naplaćuju postholokaustičku rentu izazivajući uzvratni antisemitizam. Ipak je čudno, srpski narod je u poslednjim vekovima, osobito u njihovoj egzistencijalnoj ugroženosti u doba nacizma, bio narod koji je u porobljenoj Evropi verovatno najviše dobra učinio Jevrejima, a neki su mu uzvratili mržnjom i služenjem njegovim neprijateljima. Da li se to dogodilo zato što smo im bili prijatelji i što smo im dobro činili? Verovatno.“
To je jedna rasistička knjiga koja je tobože okrenuta protiv Slobodana Miloševića, ali svojstva koja on pridaje Slobodanu Miloševiću su svojstva koja je on izmislio. To je čovek koji je zapravo bio guru i Slobodanu Miloševiću u vreme njegovih početaka. On tu svoju ulogu apsolutno ne spominje. On njemu pripisuje mondijalistička svojstva, svodi ga na vlastoljupca koji je izdao srpski nacionalni interes. I ti se onda setiš perioda kad je on bio predsednik države i kad se nama učinilo da je on bolje rešenje, i dođeš u situaciju da kažeš da je dobro što ga je Milošević skinuo. Zamisli šta bi bilo da je on ostao, čovek koji je i u ono vreme imao realnu, fizičku moć i sredstva represije. Čoveče, mi bismo danas bili Iran. On na jednom mestu Vesnu Pešić naziva novim srpskim Nedićem, to je jedan od njegovih politikantskih obračuna, jer Vesna Pešić je za njega simbol zla, simbol mondijalizma, ali to je i Mira Marković.
On zapravo projektuje sebe u srpski narod, identifikuje se sa srpskim narodom i to je ono što je zastrašujuće u celoj priči. I onda mu pridaje neka fantastična kolektivna svojstva, pa kad se razočara, odmah mu navali kolektivnu krivicu. Znači, kad generali, vojska i policija šenluče po Kosovu i etnički ga čiste, a on to sazna, istog trenutka on proterivanje Albanaca proglašava kolektivnim zlodelom srpskog naroda. Znači, mi smo odmah svi kao kolektiv krivi. On potpuno organicistički razmišlja, odmah sve trpa u kolektivitet. Zamisli koji je to um, koji je to guru i koji je to otac nacije. Pa kako ovaj sluđeni svet drukčije da reaguje kada neko takve stvari piše? Slično vređa i Vojina Dimitrijevića. On parketira, šamara ljude. Da je on u penziji, da je otišao u zaborav, da je to knjiga Bore Jovića ili tako nešto – okej. Ne, ovde su se svi upregli da zaštite njegov autoritet. Udruženje književnika, ali i Boris Tadić, predsednik države. I mi treba da mu verujemo na reč. Ljudi mu i veruju, jer neće to da čitaju, i stvarno ih razumem što ne čitaju ovakve knjige. Tadić kaže da iz mnogih razgovora sa Ćosićem nikada nije uočio nipodaštavanje drugog naroda. Pa uzmi, pa pročitaj knjigu, pa ćeš videti da li nipodaštava ili ne.
A da ne pričam o dezerterima. „Ukoliko vojni sudovi posle ovog rata ne budu radili i ne budu proganjali dezertere, to će biti propast srpskog naroda.“ Pa onda o Titu. „4. maja navršiće se dve decenije od najpompeznije sahrane u Evropi u ovom veku. Da li je od NATO bombe zadrhtao starčev kovčeg kada je razorena njegova velika i lepa kuća? Iznad Cvećare, a ispod gromade mermera je najveći sin naših naroda, najuspešniji i najplodniji balkanski tiranin, najodgovorniji čovek za tragedije koje su snašle jugoslovenske narode, političar koji je omogućio nastajanje albanske republike, političar koji je svojom politikom odgovoran i za ovaj rat sa Amerikom za Kosovo. On treba da se sa svojim kostima seli u svoje Zagorje i u svoju nezavisnu državu Hrvatsku. Josip Broz je zaista završio svoju misiju u Beogradu, porazio je Srbiju u 20. veku.“
Svojim stilom Dobrica Ćosić zaista artikuliše većinski stav, u tome je problem. A da li ono što kaže Dobrica Ćosić ima težinu? Da, ima težinu. Njegova knjiga je isto što i kolumne u Kuriru, Pravdi, Politici, to je to. A mi smo ta satanizovana alternativa koja će biti uništena novim zakonom o političkim strankama, koja će biti uništena, ako se nastavi ovako, i zakonom o borbi protiv fašizma i nacizma, ne karikiram, sasvim je moguće. Mi smo ta manjina koju treba uništiti i to zapravo piše u knjizi Dobrice Ćosića. Ono za šta misliš da je ekstreman politički stav u Pravdi, to ti je u dnevne novine preneta misao Dobrice Ćosića. Dobrica Ćosić se podrazumeva. Nastup Borisa Tadića kod Olje Bećković govori da se Dobrica Ćosić podrazumeva. Evo, već smo videli da je Haški sud NATO-sud koji je osnovan da bi sudio Srbima. To se podrazumeva i to je rečeno. I tako prkose svetu, tako prkose Bramercu, tako prkose svima živima, Evropskoj uniji – imamo pravo, imamo pravo, imamo pravo.
Slika Srbije je razbijena u hiljadu parčića. Ko će to da pokupi, koja privlačna snaga, a da pri tome ne nastane slom. Srbija mora na nečemu da se okupi, a sigurno se neće okupiti na nečemu normalnom, to ne možeš da očekuješ. Nikad se u istoriji nije dogodilo da se društvo koje se slomi okupi oko nečeg racionalnog, normalnog i naprednog, to ne može. I zato nama preti opasnost od fašizacije društva. Evo, neki očajnici su blokirali saobraćaj u Beogradu, nisu primili otpremnine. Intervjuišu prolaznike i oni kažu –ne mogu da zaustave čitav grad zbog toga. Pri tom niko ne kaže – ej, pa njihovo pravo i obaveza jeste da se bune protiv nepravde koja im je naneta. A obaveza grada je da ostalim građanima omogući normalan život, da se ne blokira ceo grad, da ne ostanu ljudi zarobljeni na Novom Beogradu. Ali oni nisu bili zarobljeni zbog očaja tih ljudi koji traže da budu podmireni u nečemu što im je sigurno uskraćeno. Grad je bio zatvoren zato što je dolazio predsednik Poljske, predsednik koji je odbio da potpiše imenovanje poljskog ambasadora na Kosovu, koji ne priznaje to što je njegova država priznala Kosovo. On je sad naš najveći prijatelj i mi blokiramo grad, neka svi crknu, nama dolazi jedan od blizanaca Kačinski.
Oni nas huškaju jedne na druge, mi smo žrtve njihovog neznanja i svesno i namerno lošeg vođenja politike. Ne znam više uopšte kako to da definišem, ali oni nas huškaju jedne protiv drugih. „Pazite, svašta može da se desi, biće katastrofa.“ Naravno da će biti katastrofa, ali da li to treba da ukine tvoje pravo da se boriš za sopstveni integritet? Pa ne. Vodite vi računa kako ćete da sprečite katastrofu, a nemojte mi predočavati katastrofalne posledice ako se ja pobunim zbog nečega što ste vi skrivili. E, pa nećemo tako.
- Leonard Cohen – Dance me to the end of love
Svetlana Lukić: U prvom delu ove emisije čuli ste Biljanu Kovačević-Vučo koja je govorila i o slučaju Stanka Subotića Caneta, tačnije o državi koja je preko specijalnog tužioca odlučila ne da ispita da li su tačne sve strašne optužbe koje je Subotić izneo u svom intervjuu zagrebačkom Jutarnjem listu, nego je rešila da Subotića ućutka tako što nije sačekala ni dva-tri dana da mu zapreti, zapretila mu je preko tužioca da će mu zapleniti svu imovinu. Naravno, ovo nije ni prvi a ni poslednji put da tužioci, a nekada i sudije, pa i predsednica Vrhovnog suda Srbije, obavljaju posao kaskadera. Svi ti ljudi u opasnim i prljavim scenama zamenjuju državu, državu lično, da li u službi državnih bezbednosti ili Ministarstva ekonomije, svejedno. Ako niste čuli, verovatno će za četiri meseca zastareti i slučaj otmice bivšeg radnika Državne bezbednosti Vladimira Nikolića, koga su kidnapovale njegove kolege iz Državne bezbednosti. Međutim, šta je tu posebno zanimljivo – poslednje odlaganje procesa obrazloženo je time što je jedan od optuženih Goran Živaljević državnim poslom bio van zemlje. Naime, gospodin Živaljević, koji je isleđivao otetog Vladimira Nikolića, bio je na službenom putu u Makedoniji, prisustvovao je inauguraciji makedonskog predsednika. A vi ćete u nastavku Peščanika slušati Žarka Koraća.
Žarko Korać: Lično mislim da je najteži problem ovog trenutka to da je ogroman raskorak između slikanja stvarnosti od strane ljudi koji vode ovu zemlju, pa čak i medija većine, i onoga što ljudi vide u svakom trenutku u svom životu. Mislim da je tako veliki raskorak bio jedino pred kraj Miloševićeve vlasti, kada je to ličilo na jedno veliko potemkinovo selo, kad se pričalo o uspesima, o brzim prugama, o rekonstrukciji zemlje, a istovremeno su građani videli da je zemlja u potpunoj izolaciji, u potpunom ćorsokaku, da je zaratila sa NATO-paktom, da je izgubila taj rat… Za taj period je možda najbolji simbol činjenica da je tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković predlagao da Milošević dobije orden narodnog heroja što je pobedio NATO-pakt, a bukvalno je svaki građanin video da smo taj rat izgubili. Mislim da nešto od toga ima u Jeljcinovoj knjizi, kada ga Jeljcin nagovara da potpiše Kumanovski sporazum i Milošević kaže – treba da mi date malo vremena da pripremim javnost za to. Jeljcin naravno kaže – u redu, i onda, pošto on ipak ima izveštaj o tome šta se zbiva u Srbiji, kaže – nikad u životu nisam video tako ciničnog čoveka koji je prikazao svoj katastrofalni poraz kao veličanstvenu pobedu. Naravno, danas to nije tako drastično i druge su istorijske okolnosti, ali vi imate neprekidno lakirovku u kojoj se prikazuje da je ovo najbolji od svih mogućih svetova, da mi u svakom trenutku napredujemo, da Mladić samo što nije uhapšen, da vize samo što nisu ukinute, da je ekonomska kriza šansa, da to nas neće ni okrznuti.
Sada se pojavljuju čak iste sintagme iz Miloševićevog vremena, poljoprivreda je naša šansa, gradićemo autoputeve i brze pruge, doduše, nije švedski standard, ali brze pruge. Mi u stvari sada u Srbiji imamo, što je logično jer Tadićevu politiku vodi jedan marketinški tim i to vrlo uspešno, rekao bih, pobedu marketinga nad zdravim razumom. Postoji jedno pravilo da možete neko vreme lagati ljude lošim proizvodima, ali na kraju će građani shvatiti da pasta za zube, koja se u prvi mah dobro prodaje, ne valja i oni će na kraju prestati da je koriste. Mi trenutno još nismo u toj fazi, nećemo po mom mišljenju tako brzo u nju ni doći. Paradoksalno je što su Tadić i Demokratska stranka prilično jaki u javnom mnjenju, time po mom mišljenju Srbija postaje sve neuspešnija. Ideja Tadića je ustvari Putinova Rusija, da on bude Putin, a kad se pravi ona lista za jedinstvenu Rusiju, ili kako se već zove, onda Putin prstom pokaže koja stranka može na tu listu. To je i Tadić uradio na ovim izborima. Ni o čemu se ne vodi stvarna polemika, već imate marketing gde Tadić uvek tačno kaže ono što su pre toga mediji trasirali. Možda je najkarakterističnija ta priča o 150 poslanika. Ja nemam ništa protiv, može da se predloži i 110 i 20 i 400, samo da mi odgovore kako su došli do tog broja. Ali je to tipično – mediji pišu da imamo previše poslanika, a ni mediji često ne umeju da obrazlože zašto to misle, jer ako imate prostake i ljude koji zloupotrebljavaju proceduru, možda ih je 50, nema ih 250. Znači, Boris je veliki pomiritelj i Demokratska stranka konačno pokriva celokupnu političku scenu Srbije. Onda je logično da oni predlažu Zakon po kome je vrlo teško napraviti političku stranku. Ja sam to nazvao inženjeringom, mi prvi put imamo politički inženjering u Srbiji, kao genetski inženjering, on hoće da nam napravi novu političku scenu. Dve velike stranke i možda još jedna.
U tome što oni rade ima i neke logike – mi smo lepi, dobri i pametni, idemo u Evropu, svi nas vole, šta će druge stranke. Dođite kod nas, dođite na našu listu, mi smo velikodušni, dobićete i vi mandat, dobićete parče vlasti, dobićete zamenika ministra, odnosno državnog sekretara, što se ljutite, vi ste mali, vidite da smo mi dobri. Znači, imamo glavni čopor i primićemo ove razne džukce sa strane, mislim, da nas bude šareno i da kažemo Evropi – vidiš kako smo mi svi Srbi prvi put složni. Mislim da je ovo težak trenutak za razvoj demokratije u Srbiji, iako izgleda da građani to ne vide. Ovaj monopol koji u ovom trenutku ima grupacija ZEZ se sada i formalizuje. Sad 10.000 potpisa za novu stranku – gde to u Evropi ima, pokažite mi jednu zemlju. Lično mislim da će oni sada ići i na izbor izbornog zakona, ja očekujem, zapamtite moje reči, da će povećati i cenzus verovatno na 7%, možda čak 8%, da još više eliminišu manje stranke. Drugim rečima, nolens volens, moraš ti da budeš Evropejac, ali Evropejac sa nama. Očekujem da će naša himna da bude ono „plovim čamcem sam po Tisi“. Sve je lepo, sećam se kad je izašla jedna knjiga o secesiji, naslov je bio Ulepšani svet. To je naslov političkog razdoblja Borisa Tadića, koji je iz nekog razloga ljudima odgovorio – ja sam već jednom citirao šta je rekao Lav Tolstoj, mislim baš u vašoj emisiji – od sadašnjosti je lepša prošlost, a najlepše je što nikad nije ni bilo. E, izgleda da se u ovom trenutku građanima Srbije posle svih ratova, ubistva premijera, svega što se dešava, sad najviše sviđa da imaju predsednika koji nema ništa drugo da kaže nego da napravi lakirovku. Ima tu još malo nešto da dotera, onda malo zategne, onda ispeglamo pantalone da rub bude bolji, ali je u stvari sve savršeno, sve ide kako treba. I ja mislim da je Srbija trenutno zemlja laži, to naravno jesu korisne laži, ali su i opasne. Tadić je Srbiji doneo paralizu zbog svoje nesposobnosti i lenjosti, i on je u stvari prvi put negde napravio Srbiju po svom liku. Srbija lepo izgleda, ali u njoj nema nikakvog pravog sadržaja.
Sada će biti usvojen zakon po kome treba 10.000 potpisa da osnuješ političku stranku i ako je 120 dinara recimo registracija potpisa, znači to je jedno 10-12.000 ili više evra. Uzmite jednu grupu ljudi koja će da osnuje političku stranku, uzmite sad ovo što svi govore, da nam trebaju mlađi ljudi, novi, kako će da skupe 10.000 potpisa? Znaš, to je celo jedno malo mesto, 10.000 ljudi je fantastičan broj, na primer, ako osnujete stranku u Negotinu. Vi u stvari svesno ograničavate pravo ljudi da se politički organizuju, što je pravo nad pravima. Ne znam da li znate, država treba da pomogne građanima da se politički organizuju. U nekim zemljama kao što su Slovenija, pa i Nemačka, stranke koje dobiju pola odsto na izborima, a, pazite, nisu ušle u parlament, dobijaju pare iz budžeta po jednoj ispravnoj logici – ako je ipak toliko građana za njih glasalo onda je to jedna politička ideja koja bi mogla da se razvije, mogla bi da bude značajna u budućnosti i zato je treba finansijski podržati. Ovde je naravno potpuno obratno, ovde kažu da neće finansirati ni stranke koje su u parlamentu. To je strašno, niko ne reaguje, svi ćute, nijedna zemlja nema 10.000 potpisa za registraciju, u Hrvatskoj je koliko znam i dalje 50, u Sloveniji je 300. Slovenija, na primer, ima 2 miliona i 300.000 stanovnika, ona je tri puta manja po broju stanovnika od Srbije, znači po toj analogiji Srbiji bi trebalo 900 do 1.000 potpisa.
Vi u stvari pravite izbore pre izbora i to je ono što ljudi ovde ne razumeju. Demokratska stranka, Toma Nikolić je kao sada takozvana evropska desnica, HDZ srpski, i možda još neka stranka, recimo Srpska radikalna ili recimo eventualno neka druga, i to ti je to. Znači, ti si sebi ograničio izbor koji možeš da imaš, to je strašno opasno i tu nema neke razlike u odnosu na totalitarizam. Napraviću sada jednu ekstremno grubu analogiju, ne pravim stvarno direktno poređenje, ali Hitler je u nekom trenutku ukinuo čak i izbore – idealni su došli na vlast, diktatura, šta će ti više. Ovo počinje da miriše na neki stav da Srbiji ne treba baš mnogo stranaka, a to je smisao demokratije. To jeste jedan koračić ka diktaturi, izvinjavam se. Ne reaguje naravno ni OEBS, ni čuveni ambasador OEBS-a koji kaže da je ovo najidealnija zemlja u kojoj je ikad bio. To je takav jedan prezriv odnos prema Srbiji – nisu oni u stvari za demokratiju, ćuti, dobro je, jedva smo dobili i ovu proevropsku koaliciju, takvu kakva je. Ali ovo se tiče budućnosti moje zemlje, mene ne interesuje šta misle na Zapadu. Hoću da svako ima lako pravo da registruje stranku i da izađe na izbore, a onda neka građani kažu šta im se sviđa. Oni će sami odlučiti šta će rasti, šta će opadati. Da je ovu logiku upotrebio Milošević, Zapad bi skočio, ali pošto to radi Tadić, onda je sve u redu. Kad Tadić odvede nereformisanu Socijalističku partiju Srbije na kongres Socijalističke internacionale, kad im predsednik Socijalističke internacionale Papandreu priredi intimnu večeru, onda je to sve u redu. Kad pogleda bilo koja kamera bilo koji sastanak nekog odbora Socijalističke partije Srbije – na svakom zidu slika Slobodana Miloševića. Ne znam kako to ljudi ne vide ovde; znači, imamo neke kao Evropejce, daj, podržavaj to, biće još gore.
Mi se igramo jednom krhkom biljčicom, demokratija je krhka biljka koja mora da se pazi, da se zaliva. E, sada, zašto to radiš u zemlji koja nema uopšte stabilan politički sistem? Uzmite samo stanje na levici, pa ne može Socijalistička partija Srbije da predstavlja levicu, jer ona je izdala tu levicu i bila jedna ekstremna socijalistička stranka koja je vodila ratove. Izvinite, po svakoj definiciji ta stranka je nacionalsocijalistička, a ne socijalistička. Ja mogu sad celu emisiju da potrošim, a to nije svrha, da vam kažem da naša levica uopšte nije konstituisana, da ima vrlo slabu poziciju na političkoj sceni. Znači, već vam to govori da je tu potrebno štošta da se dogodi. Ovo je jedinstvena država koja vodi rat protiv sopstvenog parlamenta. Da pitate civilizovane ljude da li bi trebalo ukinuti srpski parlament, znate da bi se duboko zamislili i većina bi rekla – pa, što da ne. Šta se ovde želi u stvari? Parlament, pa to je osnovna demokratska institucija u jednom društvu, a vi šaljete samo jednu poruku – to su banditi, to je nepotrebno. To dolazi od mesijanskih ideja onih koji su danas na vlasti, od izvesne bahatosti, kao da su oni bogom dani da vode Srbiju, da nikada bolji ljudi od njih nisu vodili. A stalno radiš nešto što ti tu krhku demokratiju ruši u očima građana.
Građani počinju da se pitaju da li je ovo sve trebalo, i ti opet kao da otvaraš predvorje diktature gde će građani reći, znate ono, dobar diktator, nažalost, Srbija je navikla na diktature i zato treba biti ekstremno oprezan kada rušiš medijski, zakonima, demokratske institucije. Evo, sad prete Aligrudiću što je slikao poslanike. Pa, ne sme se to raditi. Vi morate da odgovorite prvo na jedno osnovno pitanje, da li je dozvoljeno slikanje ili nije, ako nije, zašto nije dozvoljeno. I drugo pitanje, je li on u pravu ili nije u pravu. Šta ja mislim o Aligrudiću lično i o njegovoj stranci, to nema veze, mogu čak i da mislim isto što i ovi koji ga napadaju, ali to nije bitno. Čovek je pokazao jedan snimak, izvolite, odgovorite je l’ on laže ili ne laže. Znači, on je postavio stvarno jedno teško pitanje – da li je mogućno da je parlament funkcionisao, da su kartice bile tu a poslanici izašli, što ne bi u principu smelo, poslanik bi trebalo da izvadi karticu kada ode sa mesta, to jeste pravilo. Znači, to je primer kako se stalno ljuljaju te naše krhke, tanke demokratske institucije i to pokazuje jednu strašnu neodgovornost vlasti.
To sa Canetom je mnogo dramatičnije. Potpuno je jasno da je on bio isporučilac tih cigareta za vreme Miloševića. Ja ne znam više nego bilo koji građanin, ali jedna je stvar sigurna – čovek daje intervju u kome najdirektnije kaže da je postojala grupa u kabinetu Vojislava Koštunice koja je vodila jedan rat. On kaže – ja imam materijalne dokaze za ovo, to je bitno. I drugo, taj čovek kaže – ja sam to predao tužilaštvu. Čujte, zašto tužilac, koji stalno hoće da istraži političku pozadinu, ili hoće da proširi istragu o atentatu na dr Zorana Đinđića, nije reagovao? Bilo je potpuno jasno da su se neki mediji pravili da to nisu videli, neki su onako, hajde da kažem, relativno korektno preneli, a neki su vodili kampanju protiv tog istog Subotića. Pa, nije sad bitno kakav je on. Ako bih ja išao tom logikom, pa šta je sve svedočio zaštićeni svedok Dejan Milenković? Dejan Milenković Bagzi je kriminalac, i to najcrnji, to je potpuno jasno, on je i zaštićeni svedok da ne bi išao na robiju. To je ista logika, ovaj čovek je zaista bio tu, on je rekao da je postojala grupa koja je slala faksove. Koliko je meni poznato, te podatke su valjda dobili advokati Mila Đukanovića u Bariju, zašto se naše tužilaštvo ne obrati tom čuvenom Šelziju koga svi tabloidi stalno citiraju, tom tužiocu u Bariju koji navodno stalno vodi istrage oko šverca cigareta, što njega ne traže? Znači, država državi, tužilaštvo tužilaštvu, da se traži da on dostavi te podatke. Da li je tačno, da li je moguće da su iz kabineta Vojislava Koštunice prevođeni tekstovi i slati njemu, je l’ to posao kabineta Vojislava Koštunice da šalje jednoj stranoj zemlji tekstove prethodno prevedene na italijanski – a Subotić tvrdi da ima materijalne dokaze da je to tačno. Da li je tačno da je pokojni vlasnik i urednik Nacionala Pukanić plaćen iz Beograda da vodi kampanju protiv Đinđića?
Je l’ vama logično da u Hrvatskoj izađe, ne sećam se, valjda 38 nastavaka tekstova o Zoranu Đinđiću kao o šverceru cigareta, što je jedna budalaština, jer Zoran Đinđić je bio u opoziciji, ne možete iz te pozicije naveliko švercovati cigarete. Možete da stavite u gepek od automobila, možete i u kofer. Ako to kažu, evo, ja prihvatam, Zoran Đinđić je nosio u koferu cigarete. Pa, kako ćete šleper cigareta da prenesete preko granice koju čuva Milošević, šta, on je valjda puštao Zorana Đinđića? Pa, nemoj da se igramo, pa to ni najveći mrzitelj Zorana Đinđića ne misli ozbiljno. Znači, kako je mogao Zoran Đinđić da švercuje cigarete kad je bio u opoziciji, i to progonjenoj? Ali, sudbina Zorana Đinđića kao da nikog više ne interesuje. Faktički, samo je Demokratska stranka rekla – mi molimo, mi zahtevamo da organi države reaguju. Niko drugi. Ja vas samo upozoravam da je Subotić rekao u tom intervjuu, citiram: „To je grupa koja je učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića, pripremala je teren i ja molim tužilaštvo da na to reaguje.“ Pazite, taj čovek to kaže i svi se posle jednog dana ponašaju kao da on to nije izgovorio. Ne znam da li Srbija stvarno može na ovom zataškavanju političkog ubistva baš mirno da spava. Znam da vaši slušaoci misle kao ja, znam da veoma mnogo poštenih ljudi u Srbiji želi da se to raščisti do kraja, ali ko je taj koji to sprečava i neće? Evo, ovo je bio još jedan povod da se o tome razgovara. Današnji VD republičkog javnog tužioca je rekao, sećate se – kad se završi ovo suđenje, počeću. Kada je advokat Srđa Popović tvrdio da mu je ovaj to lično rekao, on je opovrgao, što je bilo, znate, dosta tužno, teško da je čovek ugleda Srđe Popovića to izmislio. Ne treba to Srđi Popoviću, znaju njega ljudi ovde dovoljno, ima on svoju biografiju, i pravnu i advokatsku i u odbrani ljudskih prava. Ali, koliko god to sve bilo žalosno, sad je taj čovek VD republičkog javnog tužioca. A što sad ne reaguje? Sad je isto ono što je tvrdio gospodin Popović rekao Subotić. Očigledno on čega da se to sve zaboravi. Ali, neće se zaboraviti. I danas se pišu knjige o tome ko je ubio kralja Aleksandra u Marseju, nije to nestalo i neće prašina pasti na atentat na Zorana Đinđića, varaju se oni. Varaju se oni koji kažu – sad je Srbija divna, što time da se bavimo.
Stalno nam prikazuju slike kao dečje crteže – znate kako izgleda tipičan dečiji crtež, kuća sa prozorčićima, vrata, krov, uvek iz dimnjaka ide dim, pored je uvek drvo, nekad bunar. E, tako izgleda i Srbija, nacrtano je da je ona na pravom putu, samo što nije dobila beli šengen, Mladić samo što nije uhapšen, ima tu neka iskompleksirana Holandija koja nas maltretira jer nije zaštitila nikog u Srebrenici, ali, sad slušajte to, da u Srbiji nikada bolja vlast nije bila, jer je ta vlast savladala krizu. Dinkić je, po običaju naravno, šutnuo loptu van terena, rekao je da je kriza već praktično prošla, samo što to ne misli ni kineski premijer, ni američki predsednik, ni Putin, ni Medvedev, niko, oni se ne usuđuju tako nešto da izjave. Znači, sve je divno, samo ja koji postavljam ovo pitanje, vi koji imate tu emisiju, E-novine koje pišu – mi smo ljudi koji imaju neke nejasne probleme, nešto im fali, smeta, nešto s tim ljudima nije u redu, zašto oni uopšte to pitaju kad je sve to jasno?
Mene to uvek podseća na parolu Musolinijevog fašizma, „važno je krmaniti“, on je krmanoš. E, mi sad imamo krmanoša, bura, talasi, ali brod je stabilan, znate ono, krmanimo, znamo kud idemo. Jedno sasvim ozbiljno pitanje: a kud idemo? Ja uopšte nemam pojma kud idemo. Evo, sad su nam nesvrstani najbolji, možda se pravi nova konferencija u Kairu, Bankoku. Rekao bih da taj raskorak između proklamovanog i stvarnog, između frazetina koje kontrolisani mediji vrte i realnosti koju vide građani postaje sve dramatičniji. To me podseća na onu scenu kad vam neko kaže – ej, uštini me, ne mogu da verujem, je l’ se ovo stvarno zbiva? Sećam se da sam se samo jednom u životu tako osećao, kad sam gledao na televiziji Istočne Nemce kako demonstriraju i drže transparent sa slikom Gorbačova, pazite, generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza, na kojem piše „Gorbi, pomozi nam“. Mislio sam da ludim, Istočni Nemci za koje smo mislili da najviše na svetu mrze komunizam nose transparent „Gorbi, pomozi nam“! Znači, imate te neverovatne situacije u životu, i tako je sad sve više i u Srbiji. Ima mnogo viceva koje ja ne volim, koji teraju šegu sa duševnim bolesnicima, ali oni uvek počivaju na tome da ludaci nešto rade a prave se da je normalno. Jedan od tih odvratnih viceva o njima kaže kako neki čovek dođe u bolnicu i vidi kako ovi skaču s trambuline u bazen pa kaže „vidite, ovo je fascinantno, obično se kaže men sana in korpore sana, zdrav duh u zdravom telu, a vidite, ovde je duh oboleo, a telo fantastično“. A drugi mu odgovara „gospodine, da još ima vode u tom bazenu…“ Ali Srbija tako počinje da izgleda, skačeš u bazen, sve je divno, ali nema vode u bazenu. Pući će to u jednom trenutku, jer normalni ljudi ne mogu predugo u tome da budu.
Naravno da je Koštunica bio grobar demokratske, evropske Srbije, on je počeo, oduševljen što je premijer, usvajanjem niza evropskih zakona, ali politika uvek vrlo brzo pokaže svoje pravo lice. I naravno, on je završio tako što je palio ambasade. Taj miting je, međutim, zakazala i Demokratska stranka, ministri iz Demokratske stranke su stajali na toj bini, a i Tadić je bio jedan od ljudi koji je sazvao miting. Naravno, on je onda odjednom izmislio da ima službenu posetu Rumuniji, po nekim legendama je, kad je završio sastanak sa predsednikom Rumunije, sedeo u našoj ambasadi u Bukureštu i gledao to na televiziji. E, to je meni simbolički, ta scena bine gde sedi njegova stranka, a njega nema, to je meni slika načina na koji on vidi vlast. Ako je on bio protiv tog mitinga što ga je sazivao? Ako je promenio mišljenje, trebalo je to da kaže. To je politika nepreuzimanja odgovornosti ni za šta. Znači, sazoveš, a onda tebe nema, ali tvoji sede.
To se inače u teoriji komunikacije, pa kasnije u terapiji, zove double-bind poruke, poruke suprotnog značenja. Sazvao si skup, ali tebe nema, ali su bili tvoji, a ti nisi mogao. Koštunica je naravno tim mitingom završio svoje odnose sa Zapadom. E, sada, ako je Koštunica sahranio u tom trenutku evropsku Srbiju, šta radi Tadić s tom Srbijom, šminka taj leš ili šta? Hoće da kaže da ne možemo ići tim putem? Zašto je došlo do nasilja, zašto su reči na mitingu bile antizapadne? Nemoj da se igramo, pa sav taj miting je bio protiv Zapada. Priznali ste Kosovo? E, onda ću ja vam demoliram ambasadu. Zapravo, paradoksalno je, taj mladić je, koliko god bio huligan, nahuškan to da uradi. Vuk Jeremić je u parlamentu – ja sam sedeo i slušao – rekao da je naša spoljna politika direktni kontinuitet Koštuničine spoljne politike. Sa paljenjem ambasada? To je ta, kako bih rekao, potpuna nedoslednost u politici i jedna opasna demagogija. Za mene je ta slika postala slika današnje Srbije, simbol. Sve je PR, sve su spin-doktori, sve je šminka, leš je našminkan. Kad kažem leš, mislim na leš antievropske politike, leš tih floskula o tome da Srbija ima svoje posebno mesto. U trenutku priznanja Kosova od strane većine tih zemalja vi organizujete skup protiv njih, zapalite im ambasade i posle toga se vratite iz Rumunije i kažete da ništa nije bilo.
Pogledajte ovaj trenutak kada vlada pravi komisiju da traži kosti Draže Mihajlovića. Mene to zaista mučno podseća na ono pripremanje za rat, Prebilovci, sećate se, vađenje kostiju, podseća me na te monstruozne ustaške zločine, to nošenje kostiju, ta manipulacija tim kostima bila je priprema za novi rat sa porukom – e, vidite kako ćete proći. Šta znači sad to traganje za kostima Draže Mihajlovića, šta? Ako neko smatra da treba da se revidira sud istorije, pa neka to kaže. Ako je teza, što neki proturaju, opšteljudska, da se svako sahrani kako treba, ja se slažem, ali ja molim onda, u Beogradu je ubijeno 10.755 Jevreja, na Banjici, u Jajincima, svaki taj čovek ima da se nađe i da se sahrani na isti način kao Draža Mihajlović. Govorim sad samo o Beogradu, ne govorim uopšte o stratištima u Srbiji. Ako je to ono čime će Srbija da se bavi sledećih godina, molim, ali su onda svi jednaki pred smrću. Ali, nije tačno, to traganje za kostima je politička odluka, to odvratno licitiranje, taj poziv da se jave da konačno sahranimo našeg đenerala, znači, to je revizija istorije.
Ali ima li Demokratska stranka stav o tome? Pa, ona je glasala kad je Koštunica imao prvu vladu tri godine, na predlog Vuka Draškovića izglasan je zakon da se izjednačavaju prava boraca ravnogorskog i oslobodilačkog pokreta, Demokratska stranka je za to glasala. Znači, ona je tada imala politički stav da je to isto. Ja nisam glasao, sećam se, iz sale je izašlo ono malo poslanika Socijalističke partije, sačekao sam da oni izađu i izašao i sâm, u znak protesta, nisam hteo da izađem s njima, jer stvarno ne želim da budem u tom društvu. Pa, neka kaže onda Tadić da misli da je Draža tragična ličnost istorije, da je Draža u stvari oslobodilac… Sad zamislite u Francuskoj da Sarkozi koji je desničar izgovori – ma ne, naša istorija nije bila pravedna, kako smo smeli maršala Petena da osudimo na smrt – on nije pogubljen samo zato što je bio tako star, kako smo smeli… Pa, Francuska je osudila na smrt svog kolaboracionistu, o čemu mi pričamo? Hajde da pomenem i Milana Nedića – kažu da je Milan Nedić bio spasilac Srba, a ja sad samo pitam ovo: pošto je on ogroman broj odluka doneo protiv jevrejskih građana, ja mogu da ih citiram sve, i to sve tokom ’41, pošto je on doneo mnogo odluka protiv komunista, njegova policija je hapsila komuniste i simpatizere komunizma, da li su komunisti Srbi, da li kad si komunista više nisi Srbin?
Ako je Nedić spasavao samo Srbe, kako nije spasavao Srbe komuniste? Ili se ovde implicira da kad si komunista, ti si životinja koju može da ubije svako? Da li je Srbin komunista još uvek Srbin? Ali to je takođe slika današnje vlasti. Evo, bili smo na tribini vi i ja gde je čovek ustao i počeo da hvali Nedića, kako je sve bilo uredno, kako su svi dobili udžbenike, idealizovao je, i, sećate se, vi ste planuli i pitali ste ga „da ste bili jevrejsko dete tada da li biste to govorili?“. Meni je bilo neprijatno, iskreno da vam kažem, jer i to što je on rekao je posledica onoga što imate po medijima. Zamislite, sad su Mađari strašno svečano proslavili 50 godina od ustanka, pobuna protiv komunizma sa toliko žrtava, zamislite da neko kaže tako nešto. A to je isto kao kod nas, ali kod nas to prođe, niko ne reaguje. Kažu ljudi – pa, čekaj, što se bune, pa baš je komunizam za 50 godina, za 20 godina, sačuvao Mađare. Ej, a to su heroji, taj pukovnik Meleter i, naravno, Imre Nađ. Samo u Srbiji se borba protiv tiranije smatra žrtvovanjem srpskog naroda, pa to je bolesno. Pa, čekajte, što Karađorđa ne optuže, znate koliko je Srba stradalo u ustancima i borbama protiv Turaka? Pa, što ne kažu – kakav Karađorđe, to je bitanga, trebalo je čekati da se raspadne Otomanska imperija. Moram da kažem da je mučno to sve slušati.
Svetlana Lukić: A koji je cilj toga?
Žarko Korać: Istorijsko pomirenje, da su svi u pravu, to je sad ideal Srbije, sve je kao neki puding. To već ide do analogije da ste vi božje stvorenje. Ako neko voli hrišćanstvo i hrišćanske analogije, pa dobro – Isus je bar jednom bio agresivan, uzeo je štap, pa se, kad je ušao u Jerusalim na magarcu, razjario kad je video pare ispred hrama, to ga je posebno pogodilo, pa je onda to razbio. I on je očigledno protiv nečega bio. Ali samo u Srbiji nema toga protiv čega ste, nego ste za sve i to je, kako bih rekao, tragikomično, to je jedna beda. Tužna je Srbija danas, ne učestvuje ni u čemu ali smo proslavili Dan Evrope. Pa, taj Dan Evrope je dan pobede nad fašizmom, a deo tog fašizma su bili i Ljotić i Nedić, i Draža je sarađivao, možda nije počeo, ali je tako završio. Imate jednu bedu odnosa prema sopstvenoj prošlosti zato što hoćete svačije glasove. Eto, to je cela tajna, hoćete svi za vas da glasaju, i četnici i partizani i nedićevci i ljotićevci… Ima, sećam se, čitao sam, Konfucija, pa na jednom mestu zaista to piše, kaže, pitali su da li u jednom selu treba svi da vole jednog čoveka, a on je rekao – ne treba da ga vole svi. Pa su onda pitali – veliki učitelju, a da li treba onda svi da mrze tog čoveka, on je rekao – ne treba, a kako treba da bude, on je rekao – dobri ljudi treba da vole tog čoveka, a loši ljudi da ga ne vole.
- Marianne Faithfull – Last Song
Svetlana Lukić: Bila je ovo Marijan Fejtful, a na kraju Peščanika slušate Biljanu Srbljanović.
Biljana Srbljanović: Diskusija oko toga da li će se menjati Ustav ili ne, koliki je broj poslanika, šta se događa u Skupštini, do toga da li ćemo biti na beloj šengen listi ili ne, do svetske ekonomske krize, do toga da ljudi automotivacijom pokušavaju da reše najelementarnije pravo na ishranu i na život – sve to se jednako stavlja u jedan senzacionalistički kontekst. To je nešto kao u Bagdadu, gde ti i dalje svaka tri dana javljaju 30 mrtvih, 50 mrtvih, 150 mrtvih, a ti se već više ni ne osvrćeš na to. Čini se da je čitav svet na neki način pred jednom velikom prekretnicom, a da mi uopšte toga nismo svesni. I oni koji misle da su svesni mislim da puno greše kada se priklanjaju nekakvom paralevičarenju i pozivaju na teške i glupe reči kao što su komunistički sistem, bivši socijalistički sistem od pre 30 godina. To čuješ i u Francuskoj, po Evropi, a to je potpuno sumanuto pošto je svet otišao dalje. Ono što mi se čini da ljudi ovde uopšte ne shvataju je da pristupaju demokratizaciji i stvaranju civilnog, normalnog građanskog društva nekako darvinistički i smatraju da je to jedan proces evolucije koji će se kad-tad dogoditi. To nije samo naša greška. Imam utisak da su neke razvijene zapadne demokratije poslednjih 25 godina, ohrabrene velikim procesima pre svega u bivšoj Istočnoj Evropi, zaključile da je to jedna potpuno neminovna stvar i da je sad samo pitanje da li će se uspostaviti liberalno-kapitalistički sistem ili će to biti taj kontrolisan državni kapitalizam, kao što je u Rusiji ili, na primer, Kini, ili će biti južnoamerički model. To je sad kao rat između dva oblika kapitalizma.
Mi smo tu u jednoj stvarno prilično mračnoj grupi, mislim da smo među poslednjima u Evropi, ali smo u jednoj velikoj svetskoj grupi, a to su uglavnom fundamentalističke zemlje u kojima su veliki zločini, nema nikakvih ljudskih prava, u kojima su islamističke grupe užasno jake, u kojima terorizam cveta. Mi smo u toj grupi koja kaska i može da nam se dogodi da se na nama dokaže da ta darvinistička teorija o uvođenju demokratije uopšte ne mora svuda neminovno da se dogodi. Mi smo pre dvadesetak godina prvi put prišli višestranačju, tada smo uveli sistem izbora. I to je jedina institucija koja postoji ovde, mi otad imamo izbore, koji ništa ne nose. Znači, da li će biti 250 ili 150 poslanika, to je potpuno besmisleno, i mislim da je to mnogo ljudi već reklo, da je svima to potpuno jasno. Bolje je, kao u Riziku – raspodeli ono kućica i zastavica koliko imaš, pa koliko si tih žetona ili poena osvojio na izborima, i na osnovu toga se nekih pet ljudi dogovara oko svega. Ali nama se nameće ne samo da je demokratija diktatura većine, nego da ti ljudi nemaju nikakvu odgovornost i da su oni obavezni vojnici svoje partije, da je demokratija zapravo koliko koji klub dobije poena, a kako će ko da iskoristi te poene, da li lažući i kradući, to je na njima. A ti kao što si glasao sad, tako čekaj sledeće izbore pa glasaj drugačije. Znači, da li će da smanji sa 250 na 150, to je potpuno besmisleno, ne razumem tu vrstu razgovora.
A zatim, ništa ne znači ni da imamo izbore, jer izbori ovde ništa ne donose. Za šta god da glasaš ili misliš da glasaš, to nije to. Ni ljudi za koje glasaš, ni njihove ideje, jer su one ili lažne ili se promene prvom prilikom ako mogu da se naplate u nekom suprotnom smislu. Sada ne samo da neko ko je govorio da poštuje nezavisnost Kosova o tome više ne govori, nego svi ćute na sve teme za koje su plaćeni i izabrani da govore. A ćute jer njih niko ne pita da govore. Građansko društvo ovde ne postoji. Ima neka teorija po kojoj za uspostavljanje demokratije treba da imaš Ustav, slobodno tržište i građansko društvo, civilni sektor. Za Ustav ti navodno treba šest meseci, za slobodno tržište šest godina, a za građansko društvo ti treba dve generacije. Mi sada imamo 20 godina od prvih višestranačkih izbora, ove godine – mi nemamo ni Ustav, ni to što treba da se uradi za samo šest meseci. Da ne govorim da kod nas imati slobodno tržište podrazumeva da svako može slobodno da krade, pre svega ako je u sprezi sa vlašću, ali i u opoziciji, bitno je samo da si u vezi sa institucijama bilo kakve vlasti. To se zove slobodno tržište, a ne postoji nikakva niti socijalna zabrinutost, niti socijalna pravda ljudi koji bi trebali da formiraju taj građanski sektor. Mene to najviše pogađa, ja nemam šta da zamerim ni vlasti, ni opoziciji, nemam više nikakva očekivanja od njih, ništa mi od njih ne treba, neću više nikad da glasam ni za koga od njih i smatram da više neću ni da izađem na izbore, zbog toga što izbori zapravo ne donose ništa. Ali veoma sam razočarana građanskim društvom u ovoj zemlji, kojem je dovoljno samo da se uhvati za jednu manju ili veću deklarativnu misao, ali ne gleda nikakvu širu sliku.
Ja znam da je ta deklarativna misao neiskrena, znam da ti za koje ja glasam ništa ne rade da zaista stvore društvo u kome se vrednosti o kojima oni deklarativno govore i poštuju i primenjuju, ništa na tom planu ne rade, ali mi je dovoljno da oni to govore. I to je svedeno na to – hajde ti reci u moje ime nešto što ja hoću da čujem, samo to da čujem, da neću umreti od raka, a onda rak ne moramo uopšte da lečimo, on će nekako sam od sebe… Mislim, svi ćemo istruliti sa time.
Naučno je dokazano da ne možeš da uspostaviš demokratično društvo ako nemaš socijalna prava. Potpuno je jasno, hajde pogledaš neke islamističke zemlje – gde god imaš visok stupanj korupcije, imaš strašno visok stupanj nacionalizma i religijskog integrizma, fundamentalizma. Sve te arapske zemlje imaju prevashodno problem siromaštva i problem korupcije, i ti nemaš veru u sistem vođen nekontrolisanom vlašću, koja je u nekontrolisanoj krađi i korupciji do te mere metastazirala u čitavo društvo da se ljudi onda okreću jednoj drugoj vrsti demagogije. To se dešava svuda. Znači, nije dovoljno da ja imam jednu političku grupaciju na vlasti koja izađe i kaže da želi borbu protiv, ne znam, nacionalističkih aveti prošlosti, kaže da osuđuje Srebrenicu, osuđuje ratne zločine itd, a ne radi ništa na tome. Pa, čak i ovi koji bi kao nešto da rade na tome istovremeno učestvuju u jednoj stravičnoj korupciji, akteri su te stravične korupcije pod kojom društvo posrće. I ti sad ovde imaš ljude koji seku sebi delove tela ili blokiraju gradove, ili u Francuskoj kidnapuju direktore fabrika. Mi smo naučili to u istoriji, ludizam, oni uzimaju pare, razbijaju mašine.
Zbog čega bujaju ti svi ekstremistički pokreti? Zato što se ljudi neminovno okreću, kažu – aha, demokratija je pljačka, idem ja ovamo gde nije pljačka, jer tog radnika iz Kragujevca ipak više boli to što on nema šta da jede i da dâ svojoj deci da jedu nego zločin u Srebrenici. I ništa mu ne znači da izađe sada bilo koji od savremenih političara i kaže – ja osuđujem zločin u Srebrenici, a zatim učestvuje u pljački države koja dovodi do toga da njegova deca nemaju šta da jedu.
Naravno da će da se okrene, juče je Toma Nikolić počeo predizbornu kampanju za opet neke izbore, a šta su ciljevi? Borba protiv korupcije, kriminala, za bolji život i samo što nije rekao „za mir u svetu i protiv globalnog zagrevanja“, do toga nije dobacio. Ali je rekao – mi zahtevamo da se izborima zaustave ovi koji su na vlasti, koji su kriminalci, pljačkaši koji narkoticima truju našu decu. Čekaj, o čemu ti govoriš, kome se obraćaš? Da li je to ona ista retorika – drogiraju nas sa Zapada, hipnozom deci ubacuju heroin u mozak, demokratija je jednako narkomanija? Da li se mi to vraćamo retorici s početka 90-ih? Znači, građani gledaju, probaju, glasaju za nešto, pokušavaju nekom vrstom minimalnih promena. Ljudi nisu nikad spremni za neke velike promene, nego sve mora polako, svi ljudi svuda su mrljavi, nema ovde neke snage da se cimneš i kažeš – bre, dosta, sad je ova crta, i napraviš neku vrstu revolucije u sebi. Te minimalne promene su te dovele do toga da samo neki isti ljudi cirkulišu i pljačkaju sve što može da se opljačka, a ti si glasao za njih jer su oni, kao, protiv zločina u Srebrenici. Naravno da ću da se vratim na ono od čega sam krenula: ja neću više da glasam, neću više da izlazim na izbore.
Korupcija postoji svuda u svetu, to je potpuno jasno, postoje države u kojima je ona kažnjiva, pa nekada te ulove, nekada te ne ulove, ali sistematski pokušavaju da te ulove. A postoje države kao što je naša, gde je ona sistematski nekažnjiva, korupcija ovde znači biti snalažljiv biznismen. Zbog čega bi mi uopšte imali parlament, ništa tu ne treba da postoji, jer oni zapravo ništa ni ne rade. Ne rade čak ni ovi za koje ja glasam. Predsednik mog poslaničkog kluba, na primer, predloži zakon za koji glasa samo dva poslanika, a u mom poslaničkom klubu ima 15 poslanika. Pa gde je ovih 13, čoveče? Pa, ako ti ne možeš da na’vataš svojih 13 poslanika koji se mlate negde okolo, nego imaš ova jedina dva majmuna koji su odgovorni i sede tu i glasaju, što predlažeš taj zakon, što učestvuješ u tome uopšte? Ti znaš unapred da zakon neće proći, ali kao, eto, ti si rekao. A ni tvoji ljudi nisu u stanju da dođu da sede tu, čoveče, da se ne pomere odatle i da glasaju za to, pa barem nominalno, bre, da se vidi 15 ljudi. Za mene je to potpuno nedopustivo. Zašto bih onda dalje glasala za to?
Ta priča o finansiranju stranaka je potpuni kraj politike. Ako imaš jedan finansijski centar koji finansira sve stranke, o čemu mi onda govorimo? I taj finansijski centar je obogaćen kroz korupciju koju mu omogućavaju oni koje on finansira. I to je sad neko takmičenje, ti na izborima u stvari trčiš trku da se pokažeš tim finansijerima, da zauzmeš poziciju, da bi oni ovima dali više, tebi manje. Vladu je pravilo nekoliko finansijera sa nekoliko stranih ambasadora, to niko ne krije. Mislim, koja je to demokratija, izvinite! I potpuno je normalno da onda neki građanin koji ne zna kako da spoji 1. i 5. a ne 1. i 31. u mesecu kaže – ma, neću, bre, više da glasam za ove. Vidiš, to je to liberalno tržište, ponovo se okrećeš ovima koji te vode u jednu totalnu izolaciju, naravno, da bi oni došli u poziciju da kradu i pljačkaju. Mislim, nemaš pravo ništa da kažeš ako ne objaviš ko ti finansira stranku i ne razumem u čemu je problem. Za mene je prilično neobično da, na primer, pročitam u izveštaju svoje stranke da se ona finansira dobrim delom iz članarine. Ja, recimo, nisam nikad platila članarinu, nisam ni znala da ima članarine u mojoj stranci, ja sam možda zbog toga i uklonjena iz te stranke pošto sam neredovni platiša. I ovom prilikom se izvinjavam stranci i želela bih da platim svoju zaostalu članarinu za poslednjih godinu dana. Jednostavno, smatram to malo neukusnim, to jednostavno nije u redu, to nije sistem vrednosti iza koga ja mogu da stanem.
Iako je moja kritika možda okrenuta ka tim akterima političkog života zapravo me oni ni ne zanimaju. Zanima me publika, zanimaju me građani, zanima me to građansko društvo, zanimaju me intelektualci, zanima me zašto je ljudima to dovoljno – pametnim, inteligentnim ljudima koji su poslednjih 20 godina pokušavali da budu neki intelektualni stožer reformi, da guraju, da izguraju tog Miloševića, da budu protiv rata, da izaberu Đinđića, a ne Koštunicu, da guraju da se ubistvo Đinđića ne zataška. I sad kao odjednom svi kao da kažu – pa, dobro, meni je dosta da mi neko kaže „to je tako“ i ja ću da sedim i da krckam taj svoj mali intelektualni život u svom ćošku jer nije sada trenutak, nije prilika da se talasa na bilo koji način. Prilično sam razočarana da se ljudi svakodnevno suočavaju sa sve većim i većim i krupnijim aferama koje direktno dovode do toga da neki drugi zločin u Srebrenici postane moguć. To nije nikakva teorija, hipoteza, to je naučno dokazivana činjenica. Društvo koje će bankrotirati će biti savladano i preuzeto od tvrdih nacionalističkih, integrističkih, religioznih, fundamentalističkih snaga i biće u stanju da povede neki novi rat. Lično smatram da je to što Boris Tadić i njegov ministar Jeremić govore uporno o Kosovu takođe jedna velika dimna zavesa. To što se mi nerviramo jer su oni tobože okrenuli Demokratsku stranku, jednu građansku stranku, ka nacionalizmu totalnom, to uopšte u stvari nije tačno, njih to ne zanima. Te ljude to uopšte ne zanima, njih zanima da oni podižu dimnu zavesu, da koriste tu priču o nacionalizmu, a da se istovremeno vrši takozvana privatizacija, odnosno pljačka društva. S druge strane, imaš građansko društvo i građanske stranke ili političke aktere koji govore protiv nacionalizma, to takođe nikog ne zanima. Ni njih to ne zanima, nego su oni pokriće za ove iste ljude koji pljačkaju ovu državu. Za mene je to potpuno nedopustivo. Onda nekako napravim nekakav sistem jednakosti između toga, ovaj što ide za teritorijalni integritet i suverenitet, to je jedna prazna i glupa floskula koja me nervira. Kao što njih nervira to što ja govorim Srebrenica, Kosovo, Srebrenica, Kosovo. Ali, sve to su prazne reči, to su ljušture, na tome se suštinski uopšte ne radi, nego je pokriće za pljačkanje države. Imam utisak da su ljudi postali kukavice.
Ovo sada govorim kao da nemam nikakve veze sa tim, iako nisam izašla iz svoje stranke, ali ne znam da li sam izbačena iz stranke ili nisam, obzirom da nisam više ni na listi potpredsednika. Nisam pozivana na sastanke predsedništva, u subotu je skupština moje stranke, nisam pozvana ni na svečani ni na radni deo. Na svečani deo bi me možda manje zanimalo da dođem, ja bih volela da učestvujem u tom radnom delu i da delegatima u jednoj demokratskoj proceduri kažem šta mislim da je problem čitavog društva, pa samim tim i stranke čiji sam član. Ali, dobro, nemam tu priliku, pa to govorim ovim putem i verovatno ću se time zameriti strašno velikom broju ljudi koji smatraju da nije trenutak, nije prilika, ne treba otvarati nove frontove, i ja frontove na neki način ne želim ni da otvaram. Ja samo želim da se odgovorno ponašam prema svojoj političkoj misli. Mislim da su građani kao što sam ja totalno poraženi, potpuno marginalizovani i da u ovoj državi caruje neka druga vrsta, kako da kažem, merkantilističke demokratije koja odgovara samo jednoj jako uskoj eliti, a ostatak građanstva će to pogoditi mnogo više nego svetska ekonomska kriza. Pa, ja to sada otvoreno kažem, možda će još neko da se složi sa mnom, a možda će svi da me prezru, ali u svakom slučaju ja svoju političku ideju živim tako što i kada je neprijatno, ja kažem. Pa, kako god da bude. Nemam šta da zamerim političkim elitama, imam da zamerim građanima, glasačima, ljudima kao ja, koji ćute i gledaju na drugu stranu.
Ljudi moraju da znaju, ovo što mi imamo, to nije demokratija. Drugo, naši izbori podsećaju na izbore za mis, imaš mis i dve pratilje, mis šarma, mis fotogeničnosti, koje su kao neke prišipetlje, ali i one se ogrebu za neku naslovnu stranu i za neku manju reklamu, i one će da uzmu neku lovu. To je ulaganje u sebe i u svoju budućnost, u budućnost svog bankovnog računa. Ja sam glasala za Borisa Tadića na izborima kada je on oborio Vladu Zorana Živkovića time što je priznao aferu Bodrum. Odlično se sećam njegovog intervjua na nekoj Karićevoj televiziji, kakva bizarnost, zamisli, gde je prvi put priznao da je afera Bodrum postojala. Mislila sam, ej, bre, ovaj čovek će da se sunovrati sada, ali ima hrabrosti, i ovo je neki novi početak. Biće jedan period gde će neko drugi da uzme kajmak od toga što si ti priznao jednu krađu u parlamentu, ali mislim da to vodi moralnoj rehabilitaciji društva i da u sledećem koraku, na sledećim izborima ti možeš samo da se uspostaviš. To je tako i bilo, samo što je od sopstvenog priznanja afere Bodrum on preuzeo mehanizme da on može da pravi aferu Bodrum. Znači, on je priznao tu aferu zbog toga što je nije on napravio, da bi preuzeo vlast i mogao da je pravi. Sad uporno imaš takve stvari. Poslednji je taj cirkus sa Aligrudićem koji snima kartice, da li postoje kartice ili ne, ko kako glasa itd.
Mislim, mene je toliko sramota toga, ja crvenim, to je transfer neprijatnosti, mene je u njihovo ime sramota, ali me mnogo više sramota načina na koji reaguje vlast, šta oni govore, kako prave cirkus od toga, kako izlazi ponovo taj Čanak i govori o Hari Poteru i Milošu Aligrudiću, kakvo je to ponižavanje institucije parlamenta. Ta Demokratska stranka, ona nema nikakav koncept, ona nema nikakvu misao, to nije nacionalistička stranka, to je stranka borbe za vlast. Oni se kao stranka iscrpljuju prvo u borbi za vlast u samoj stranci, a zatim u borbi za vlast u državi, to je sve što oni rade. Oni su jedan perpetuum mobile, tu ništa drugo ne postoji. Može da nam se dogodi da ostanemo zemlja koja nažalost nije uspela da prođe period tranzicije, može da nam se dogodi da padnemo na tom ispitu i da nekako ostanemo u tom nekom interegnumu, kao oni večiti studenti što sa 42 godine i dalje studiraju prava. Tako ćemo i mi sledećih 20-30 godina biti u periodu tranzicije koju nikada nećemo umeti uspešno da savladamo. Da ti je neko 2000. godine rekao da će ti 2009. godine demokratski predsednik zabranjivati javno licitiranje datumima sa šengen listom, čoveče, pa ti bi rekao – idi, bre, ne lupetaj. E, to se sada dogodilo i bojim se da ćemo biti primer evropske države koja je pala na ispitu tranzicije, zauvek ostala u periodu tranzicije, dokle god ovde bude bilo malo para da se opljačka, a onda će samo u nekom trenutku neko objaviti bankrot, ćao, ugasiti svetlo. Toliko će Srba tada ostati da ćemo moći svi da se smestimo negde u neke druge države, ako tada budemo skinuti sa bele šengen liste.
Oni samo krpe rupu od danas do sutra, kao najsiromašniji građani. Znači, nema štednje, nema razmišljanja o prekosutra, nego samo šta ću danas da ručam, ne šta ću da večeram. Samo šta ću ja sada iz udarca moći da zakrpim, da se zadrži ova država i ne skruni, dokle god još može nešto da se ućari. Tu nema nikakve empatije, mi imamo vlast koju nimalo ne zanima kako ljudi žive, njih zanima samo da ne dođe do nereda, da im se ne blokira grad. To je neki šupalj zub koji će, kad budeš zagrizao, da pukne. Oni samo znaju da treba tvrđe da grizeš na drugu stranu, a na ovu malo meko, da taj zub takav kakav je stoji. Samo da odstoji još neko vreme dok ja mogu još nešto da izvučem, a posle – nema pomoći. Zbog toga mene ne zanimaju više uopšte te pojedinačne stvari, ne zanima me ni broj poslanika, ne zanima me ni koliko je koštao turnir Srbija open. Mene zanima to što ovde ne vidim nikakav globalni državotvorni pogled, kuda mi idemo, šta je naš plan. Ne, to misli samo kako da zadrži onaj gangrenozni, truli zub. Svaki mesec ili godina na vlasti meni, mojoj stranci, mojim prijateljima, ljudima oko mene, mojoj deci, mojim unucima puni džepove, i to je jedino što me zanma. E, pa ja u tome neću da učestvujem i to tako što ću javno da govorim ovo što govorim i što ću javno da kažem da odbijam od sada pa nadalje da učestvujem, dok se ne pojavi neka druga snaga, ne politička, nego građanska snaga i potreba da imamo drugu vrstu vlasti, odnosno drugu vrstu političke snage. Dok se to ne pojavi, dok se ne uspostavi minimum konsenzusa šta mi hoćemo, da hoćemo da uvedemo demokratiju, da glasamo za zaista prvu pravu demokratsku stranku u posleratnoj Srbiji, ja više na glasanje da izlazim neću.
Stalno ponavljam scenu iz filma Kabare, kada pevaju Tomorrow belongs to me i kada se prvi dečko digne i svojim nemutiranim glasom počinje da peva u slavu fašizma, a ona dvojica razgovaraju i jedan kaže – mi ćemo njih iskoristiti, lako ćemo ih kontrolisati. A zatim, kada se čitava Bavarija digne u slavu Hitlera i peva Tomorrow belongs to me, ovaj čovek pita – da li zaista mislite da možete da ih kontrolišete? Imam utisak da smo mi stalno u takvoj situaciji, da su i oni prvi nacionalisti u višestranačkoj Srbiji, koji su podržali Miloševića, koji su bili intelektualci, od Selenića do Mihiza, znači ljudi koje ja poštujem i cenim, koji su smatrali da će moći da ga kontrolišu, da on radi za njihovu stvar, shvatili isto to: zar zaista mislite da možete da ga kontrolišete? Mislim da i ovaj civilni sektor danas isto tako gleda – nema veze ovo, to mi možemo da kontrolišemo, nego to nama služi za nešto drugo. Da li zaista misliš da to može da se kontroliše? Mislim da imamo u stvari jednu epidemiju nezainteresovanosti, ljudske nesolidarnosti koja je prisutna prevashodno među elitama. To me posebno boli, osećam se posebno odgovornom zbog toga i mislim da je moja obaveza da priznam i svoj stupanj krivice u tome.
- Leonard Cohen – A Thousand Kisses Deep
Svetlana Lukić: Ovako je Lenard Koen šaputao na londonskom koncertu, a šaputaće nadam se i nama 2. septembra u Beogradu. Čuli ste na kraju Peščanika Biljanu Srbljanović koja će zajedno sa Petrom Lukovićem i Biljanom Kovačević-Vučo govoriti u ponedeljak na našoj novosadskoj promociji. U utorak smo u Kragujevcu, tamo će govoriti Latinka Perović i Srđa Popović. Međutim, idućeg petka emisije Peščanik ili neće biti, ili ćemo nas dve doći kada budemo obavile jedan u tom trenutku, mislimo, mnogo važniji posao. Evo kratkog objašnjenja. Do sada smo održali 87 promocija širom Srbije, od Subotice do Pirota, od Bele Crkve do Soko Banje, od Starčeva do Novog Pazara, i odlazili smo isključivo na poziv, na poziv slušalaca, nevladinih organizacija, gradskih i seoskih knjižara, domova kulture. Pre otprilike dve godine počeli su prvi problemi. Prvo nisu hteli da nam iznajme salu pod komercijalnim uslovima, onda su počeli nekoliko sati pre promocije da nam otkazuju obećane sale. Selili smo se u kafane i kafiće.
A onda su, kao što znate, braća i sestre iz Nacionalnog stroja, Sabora Dveri, iz Nomokanona, Naših, počeli da prekidaju promocije. Već jako dugo nijednu tribinu ne možemo da održimo bez policijskog obezbeđenja. Našim promocijama je prisustvovalo više od 20.000 ljudi, ali sada već i nekoliko stotina policajaca u maricama, u opremi za razbijanje demonstracija ili u kožnim jaknama. Sve češće u grad ili iz grada ulazimo i izlazimo u pratnji patrolnih kola. Sve je to naravno postalo jako mučno, što je, mislim, i bio cilj onih koji u tako apsurdno velikom broju šalju policajce da nas obezbeđuju. To naravno plaši naše slušaoce i nervira građane tih mesta u kojima policija okupira centar grada. Umesto da prave cirkus u gradu kada dolazimo, policija je mogla i morala da podnese prijave protiv makar nekog od tih ljudi koji su jasno pokazivali da su došli na promocije isključivo zato da bi ih prekinuli.
Nisam čula da je neko od tih ljudi kažnjen, ali zato je posle promocije u Pančevu prošle godine, kada su ljudi iz Sabora Dveri pokušali da prekinu našu promociju protiv naše gošće na tribini Biljane Srbljanović podneta prekršajna prijava za remećenje javnog reda i mira. Sledeće ročište je Biljani zakazano za petak, 22. maj. Biljani je u pozivu zaprećeno da će ako se ne pojavi biti prinudno privedena. Ova svinjarija nije privatni problem Biljane Srbljanović, ona je i naš problem. Dakle, kako je ročište zakazano za petak mi nećemo moći da se pojavimo u emisiji, ići ćemo sa Biljanom Srbljanović u sud, a vas, slušaoce Peščanika, pozivamo da nam se pridružite. Ako je vreme za samoorganizovanje i za samozaštitu, onda u redu. Čekamo vas u petak u 9 sati ujutru ispred suda u Kneza Miloša 47, a više informacija o ovome dobićete ovih dana na našem sajtu www.pescanik.net. Da završimo sa jednim poklonom.
Za kraj poklanjamo pet najnovijih knjiga Peščanik FM broj 14 koja je tek izašla iz štampe i od danas se može naći u knjižarama B92 shop, Beopolis, Plato, Stubovi kulture. Prvih petoro slušalaca koji se jave na telefon 30-12-092 knjige čekaju na portirnici današnjeg slavljenika, Radija B92.
Emisija Peščanik, 15.05.2009.
Peščanik.net, 15.05.2009.