Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Volos je veliko pristanište u Tesaliji, na polovini puta između Atine i Soluna, jedno od nekadašnjih velikih industrijskih središta (čelik, cement) i važna tačka morskog saobraćaja sa Malom Azijom: godinama su trajekti povezivali Volos i Latakiju u Siriji. Najveći zemljoradnički predeli Grčke su zaleđe Volosa, železnica je tu došla rano. Jedan od najlepših spomenika moderne industrijske arhitekture je železnička stanica u Volosu (danas Tesalski železnički muzej), koji je projektovao Evaristo de Kiriko, otac slikara Đorđa de Kirika, inače rođenog u Volosu. Danas je Volos socijalno opustošeno mesto sa skoro polovinom nezaposlenih stanovnika…

Mitološki Volos, ili starogrčki Jolkos možda je jedno od najvećih čvorišta mitova u bogatoj grčkoj mitologiji: na planini Pilionu iznad grada živeli su kentauri, hibridna bića između konja i ljudi, koji su se odlikovali velikom mudrošću i znanjem; kraljevi su slali svoje potomke da ih kentauri vaspitavaju – Herakla, Ahila… Kentauri su imali samo jedan problem – lako su podlegali alkoholu, a onda ih niko nije mogao kontrolisati. U Jolku je Jasonu uskraćeno pravo na presto, pa je sa najboljim među (mitološkim) Grcima sagradio lađu Argos i uputio se da ukrade Zlatno runo. Kad se vratio, deo porodičnih problema uredila je za njega njegova mlada supruga Medeja. Alkestida, kraljeva kći koja nije htela da učestvuje u lakovernom podmlađivanju svog oca putem kuvanja u loncu, što je bilo Medejino rešenje, bila je najvernija i najslavnija antička supruga – ponudila je svoj život da bi njen muž živeo duže.

Planina Pilion jedna je od najlepših u Grčkoj, posuta prelepim selima sa istorijskom prošlošću: u mnogima od njih bile su tajne grčke škole za vreme turske vladavine. Sa druge strane zaliva u kojem je Volos, ima nekoliko arheoloških nalazišta koja su među najznačajnijima u Grčkoj. U neposrednoj blizini je i selo u kojem je rođen otac balkanskog konfederalizma, Riga Ferejski ili Velestinski: on je, sem prevođenja sa francuskog svega što je mislio da je važno za Grke – od matematike i geografije do saveta „delikatnim ljubavnicima“, pisao i poeziju. Napisao je jednu od najpoznatijih borbenih pesama, Thourios (https://www.youtube.com/watch?v=o5z108veNAg). Ovog predanog misionara ideja francuske revolucije izdali su Austrijanci, te su ga na putu od Trsta prema jugu uhvatili Turci i ubili u Nebojšinoj kuli u Beogradu. Toliko o slavi Volosa.

Volos je danas, posle nekoliko godina prakse, mesto jednog od najzanimljivijih društvenih eksperimenata u Evropi. Stanovnici Volosa su malo posle početka velike krize uveli sistem međusobne razmene rada i dobara, i smislili jedinicu kojom se to meri – to je tem, ili skraćenica za „lokalnu alternativnu (monetarnu) jedinicu“. Svako ko se uključi u mrežu dobija mogućnost da ponudi svoj rad/vreme ili svoje proizvode, za koje dobija jedinice odnosno temove, i onda njima kupuje ono što mu je potrebno od drugih. Jedan tem vredan je jedan euro. U praksi to izgleda otprilike ovako (uzimam primer iz medija): žena na tržištu nudi nešto svog maslinovog ulja i sapune koje od ulja sama pravi. Za prodaju dve polulitarske flaše ulja i tri sapuna, dobija dovoljno temova da za sebe kupi sve što je potrebno za život za nedelju dana. Da podsetim, glavni sastojak pri izradi sapuna je – pepeo. Važan podatak – tem je prihvatila gradska uprava i deo je njene politike.

U zamisli o temu su zapravo tri zamisli – jedno je vremenska banka, koju je u Sloveniji organizovao Slavko Gabrovec, drugo je zamena odnosno trampa, i treće je alternativna moneta. Bitcoin, kao popularna virtualna moneta, namenjena je uglavnom iskusnim internautima sa novcem i špekulantskim ambicijama i nikako ne siromašnima. Tem nije jedina takva korisna izmišljotina u Grčkoj – u drugom velikom centru koji propada, Patrasu, uveden je sistem ovolos (novogrčki izgovor antičkog novca obolos). Naokolo lebde ekološke, egalitarne, utopijske ideje, neke isprobane već u devetnaestom veku, neke u… nekadašnjem socijalizmu, da ne idemo dublje u prošlost. Nekim finim istoričarima književnosti su užasno zasmetale Aristofanove komedije u kojima se sve deli po potrebama svim stanovnicima (bez obzira na građanski status), pa su ih proglasili „komunističkim“. Za uzvrat su drugi proglasili Aristofana konzervativcem: sve, samo da se omalovaži čitanje jednog ubeđenog i strasnog demokrate!

Pustimo Aristofana, pre nego što odlutam na meni drage pašnjake. Prednost tema i sličnih projekata je nesumnjivo olakšanje siromaštva i ukidanje gladi, jer podrazumeva i ničim uzvraćenu odnosno naplaćenu uslugu za one koji nisu u stanju da bilo šta rade ili naprave. Druga velika prednost je korišćenje samostalnih izvora prihoda i proizvoda, što u prvi plan stavlja lokalne proizvode, ručni rad, improvizovane bašte, urbane pčelinjake, dvorišna uzgajališta, garažnu proizvodnju, podrumske izumitelje i slično. Drugostepena posledica, psihičko olakšanje, buđenje individualnosti i osećaja solidarnosti, utvrđivanje kolektivne empatije – više je nego značajno danas: Grčka se naglo podigla na žalosnoj statističkoj lestvici broja samoubistava, pošto je decenijama, zajedno sa Albanijom, bila sasvim na dnu te liste. Na svim mestima sličnih društvenih eksperimenata primećeno je ne samo izrazito učestvovanje i bujanje kulturnih inicijativa i projekata „odozdo“, nego su često upravo kulturne inicijative bile ključne za započinjanje društvenih eksperimenata.

Druga strana medalje je zapravo samo prava strana krize: očito je da je takav sistem mogućan samo u malim, lokalnim okvirima – to je zato što kriza bez milosti uništava sve veće sisteme, a posebno sve nacionalne sisteme u manjim i ekonomski slabijim državama. Kada ostane potpuna pustoš, nema drugog rešenja sem lokalnog. Moglo bi se reći da su ti sistemi kratkotrajni. Volim da vidim dublje mislećeg naučnika koji bi se usudio da kaže kako to nije predvidljiva globalna budućnost, na osnovu današnjih pokazatelja. Sa druge strane, ovakva lokalna fragmentacija mogla bi odlično da posluži za premošćenje kriznog perioda, za „hibernaciju“ dok ne smislimo bolje – bar bolju EZ. Za razliku od mnogih koji smatraju da je trenutak da se upitaju o sudbini i smislu Evrope, ja mislim da bi pre svega trebalo raditi na tome da se političke strukture u pojedinačnim državama i u evropskim institucijama „osveže“ temeljnom zamenom možda drugačije izabranih kadrova… takvih, koji će na nov način misliti uključivanje novih članica, pomaganje postojećim, priznavanje humanističkih principa, otvaranje Evrope doseljenicima kao najvećoj mogućnosti prosperiteta.

Priznajem da mi se tiha Evropa, bez električne struje i sa marljivim gnomima koji obrađuju svoje baštice i idu na spavanje sa kokoškama ne dopada, čak i ako se gnomi međusobno ne gađaju preko plotova. Volim zvuk voza i njegovu udobnost, volim dobre ali i slabe puteve, ne smetaju mi autobusi i tramvaji, volim skype, facebook i sve oblike telefona, kao što sam nekad volela francuski minitel, mislim da treba vakcinisati decu i ne podlegnuti novim oblicima sujeverja. Zatvaranje u lokalne zajednice je samo znak da neko hoće da podredi i iskoristi svet, bez obzira na posledice. No sem što je tem sistem po sebi simptom, to je istovremeno jedno od – nadajmo se – privremenih rešenja.

Peščanik.net, 24.07.2015.

TEMA – GRČKA KRIZA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)