Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Predizborna kampanja Srpske napredne stranke je tokom februara pokrenula svoje propagandne resurse, lansirajući najpre spot pod naslovom „Srbija u kojoj deca žele da žive“ u trajanju od 26 sekundi, da bi ubrzo došao na red i spot kojim se dodatno pojašnjavaju osnove optimizma kojima ova stranka operiše kada govori o boljem ambijentu za budućnost novih generacija – reč je o spotu „Kultura je temelj naše budućnosti“ u (dvostruko dužem) trajanju od 41 sekunde. To da je kultura važna nikome ne bi trebalo da bude sporno, pa je to misao s kojom računa i marketinška agencija koja dizajnira medijsku kampanju vladajuće stranke. Ova poruka je naročito prisutna u predizbornim kampanjama, kada se obećavaju brda i doline, putevi i poreske olakšice, a kada je kultura u pitanju, planira se nova infrastruktura za koju nije bilo vremena ni para da se izgradi u proteklih osam godina. Sve projekcije u kulturi, koje su bile iznošene tokom godina vladavine naprednjaka, posebno mit o budžetu kulture od 1 posto do 2020, pale su u vodu, a novi horizont očekivanja prebačen je sada na 2025, kada ćemo svakako dobiti neke nove spotove i stara obećanja.

Svi koji kulturu bar malo prate, dobro znaju da ona u politici koja se u Srbiji vodi ne zauzima previše prostora, a briga o njoj je uglavnom zasnovana na podeli kadrovskog plena nakon izbora, kada se na strateška mesta, odnosno na čelne funkcije u okviru kulturnih institucija postavljaju kadrovici nižeg partijskog staleža, koji opet ne moraju biti ni profesionalno verzirani za obavljanje tih funkcija. Podrazumeva se da ovim institucijama mogu upravljati ljudi bilo kakvog ili još bolje, bez ikakvog obrazovanja. Pre svega, vodi se računa da kulturna politika koja se u ovom sistemu sprovodi bude usaglašena sa misijom i vizijom partijske centrale, odnosno da se određen broj kulturnih poslenika zauvek odstrani iz sfere kulturnog zračenja, kao što smo nedavno imali slučaj sa zabranom promocije knjige rok kritičara i publiciste Petra Pece Popovića u vršačkoj Gradskoj biblioteci. Naime, promocija njegove knjige Proleća u Topčideru, objavljene u KOV-u, bila je najavljena pa iznenada otkazana iz svima (ne)poznatih razloga. Ovaj slučaj je samo metonimija svega onoga što se događa u zemlji „u kojoj deca vole da žive“ i čiji je kamen temeljac zapravo široko polje kulture, kako se to ističe u spotu SNS-a.

Naime, spot koji je lansiran pre nekoliko dana vrlo precizno najavljuje čime sve SNS želi da do 2025. godine obogati kulturnu infrastrukturu. Radi se pre svega o muzejima, kulturnim centrima, galerijama, bibliotekama, novim arheološkim nalazištima, nezaobilaznoj zgradi filharmonije, te Muzeju XX veka u Novom Sadu i Muzeju Grada Beograda u Resavskoj ulici. „I to je tek početak“, poručuje optimističan glas u spotu, „želimo da generacije koje dolaze budu ponosne na nas!“ Kultura u kampanji uvek lepo zvuči, malčice je drukčije kada medijski talambasi utihnu, a kultura se prepusti močvari kakva je ona u Vršcu ili bilo kom drugom gradu u državi kada je u pitanju „proizvodnja kulturnih sadržaja za našu decu“. Kada je promocija Petra Pece Popovića zabranjena u biblioteci, autor i promoteri su se povukli u malu prostoriju KOV-a, odakle su poručili da se promocije naposletku mogu održavati i u podrumu, ali da se ovako nešto više ne sme tolerisati u budućnosti ovdašnje kulture. Zaista, šta će biti kada SNS bude izgradio sve te silne biblioteke i kulturne centre, kakva će se kultura tamo oblikovati i promovisati? Svakako nalik na onu koja se neprestano lansira iz Andrićgrada, budući da je ona postala produktivni model zvanične kulturne politike koja se vodi u Srbiji već godinama. Njoj su Ministarstvo kulture, kao i sekretarijati i lokalne opštinske institucije samo servisne stanice, jer ta velika ideja koja se tamo generiše zahteva duboku sinergiju celokupnog kulturnog sistema i angažman visokoobrazovanog kadra, pre svega književnog i povesničarskog, kako bi se pogon „tradicionalnog srpskog samorazumevanja“ održao na zavidnom nivou.

Takvo ustrojstvo kulture podseća na kasarnu, jer se non-stop smenjuju straže na kulama, predavanja se drže u centralnoj tv sali, gde se između ostalog može organizovano gledati Drugi dnevnik ili propagandni program televizije Pink, izveštaji Studija B o izgradnji Beograda na vodi, kao i reprize otvaranja novih deonica auto puta, na kojima učestvuju dečji horovi. U takvim institucijama nema mesta za kulturne proizvode onih ljudi koji su se na bilo koji način zamerili vlasti, bilo da su učestvovali u nepoželjnim tv emisijama ili su pisali kritički u nezavisnim glasilima. Do 2025. oni će zaista moći da se okupljaju samo u podrumima, dok će tokom letnjih dana moći da se posvete peripatetici, ukoliko ulice ne budu raskopane i time onemogućene šetnje i razgovori o stvarima koje su nam zaista važne.

Paradoksalno, sve je manje prostora za kulturu u danima kada ona postaje „temelj naše budućnosti“. U kulturnim centrima je nema, u galerijama se meri u promilima, u bibliotekama se cenzuriše, možda se još može naći u arheološkim nalazištima, jer ovde sve što je mrtvo – dragoceno je, a to se posebno odnosi na jedini prihvatljivi oblik kulture. Iako propagandni spot SNS-a poručuje da će do 2025. kultura u Srbiji ponuditi toliko kulturnih sadržaja našoj deci da će sva pohrliti da je konzumiraju, treba pre svega imati u vidu da zidovi i staklo ne čine kulturu, već jedino i pre svega ljudi koji je stvaraju i to na način koji nas se izuzetno tiče, jer nam govori nešto o ovome danas i ovde. Bez toga, ostaje samo rezonantna kutija koja prazno odzvanja kao predizborni slogan SNS-a o temeljima budućnosti, u koju ovde nikada nije bila ugrađena kultura već pre svega autokratija i društvena kontrola. A na takvim temeljima teško je izgraditi budućnost u narednih pet godina, odnosno moguće je, ali su njeni vidici zaklonjeni zidinama kasarne i jedino ako obujete vojničke čizme i obučete (partijsku) uniformu, moći ćete da se popnete na zidine odakle se vidi neki drugi svet, dalek i svakako neprijateljski, baš onakav kakvim su nam ga prezentovali u novim bibliotekama, kulturnim centrima, galerijama i muzejima, ili na letnjim seminarima u Kamengradu.

Peščanik.net, 29.02.2020.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)