Grčki neonacisti su granični prelaz na koji Erdogan šalje izbeglice već proglasili novim Termopilima. Deminutiv se odnosi i na njihovu sudbinu, jer su ih u zadnje vreme na raznim mestima u Grčkoj, kada su pokušali da brane „Termopile“, domaćini prilično temeljno očerupali. Ostavimo zato pseudoistorijske tesnace i pogledajmo užas koji se, na veoma širokom prostoru, događa na granici dve članice NATO-a.
Prošlo je preko četiri godine od kada je EU isplatila velike novce organizacijama koje brinu za izbeglice u Turskoj, uz Erdoganovo obećanje da ih neće otuda puštati u Evropu. Turski sistem je izvesno inkasirao mali deo tih sredstava, a sada bi hteo sve. Provereno humani režim bi zatim ostatak dodelio organizacijama koje brinu za izbeglice… Erdoganova ucena je, u globalnim okvirima, relativno jeftina, ali je izvesno ne treba plaćati. O tome je EU imala vremena (četiri godine) da razmisli i smisli neko rešenje za izbeglice, sem ako nije bila sasvim slepa za očigledan sukob interesa i oružja Rusije, Sirije, Turske i SAD (tu se računaju i Izrael i Iran). To EU nije učinila. Sa svojim ogromnim administrativnim aparatom i malim ubrzanjem, EU bi morala smisliti nešto efikasno, sa samo jednim ciljem – zaštitom ljudskih prava, kako su formulisana u obavezujućim međunarodnim dokumentima. A ne bi bilo loše i da to ispadne jeftinije od Erdoganove ponude.
EU bi dakle morala imati brz, jednostavan i jeftin plan, bez slanja policajaca u Grčku i bez davanja milijardi Erdoganu. Voljne države moraju sastaviti program želja i potreba za radnom snagom. Nevoljne države, pre svega srednjoevropske i istočne, treba za sada pustiti na miru, a zatim im podneti račune u raznim oblicima: tome, između ostalog, služi birokratija. Sada se mora organizovati tekući prevoz, autobusima/vozom sa tačkama odmora (uz hranu, piće, odeću, obuću, higijenu, lekove, lekarske preglede) i to sve mora se uskladiti sa željama begunaca. Dok se u EU sakupljaju potrebe i želje zemalja primalaca, u međugraničnom prostoru se organizuje tačka ulaza – identifikacija, dokumentacija, zdravstveni pregled i nužna pomoć, snabdevanje osnovnim potrebama za čekajuće. Neke države EU, posebno Nemačka, imaju veliku potrebu za radnicima na javnim radovima (spominje se milion); neke izbeglice žele da se sastanu sa porodicama koje su već na zapadu; celom zapadu Evrope potreban je veliki broj servisnih radnika (nega, pratnja, kućne usluge). Gadi mi se dok ovo pišem, jer se poklapa sa neoliberalnim viđenjem strane radne snage i mogućnostima eksploatacije: no zainteresovanost poslodavaca je ključna da se ljudi izvade iz pakla… Neka Erdogan dakle pusti sve koji hoće da idu. Neka ih EU odveze tamo gde su se dogovorili. Možda će izvestan broj ostati bez predviđenog posla i bez igde ikoga: taj broj će izvesno biti daleko manji nego što bi bio bez planiranja i bez poštovanja ljudskih prava. A račun je jednostavan: na jednoj strani podizanje privremenog tranzicionog centra, osoblje, hrana, potrebe, dobrovoljaca koliko hoćete, prevoz. Ne više od nekoliko miliona evra. Na drugoj strani, Erdoganova cena, hiljade policajaca iz cele EU, troškovi putovanja, dnevnice, dodaci, logistika, benzin, oružje, municija, žice, suzavac i, naravno, ranjeni i mrtvi – i ukupna cena od bar nekoliko milijardi. Kud se denuše trojke, strogoća i evropska štedljivost? Jedan prelet vodećih u helikopteru preko „Termopila“ košta koliko jedna montažna hala onog zamišljenog centra. Ili se zaista toliko boje svojih termopilića?
Na putu bi mogli pokupiti sve koji se smrzavaju u BiH ili životare, skriveni u ruševinama ili drugde na putu. Veoma zadovoljavajući prizor bio bi mahanje iz toplog i udobnog autobusa/voza pri odlasku iz ovih krajeva, gde bi ostajuća većina zaželela upravo to: da i ona što pre ode.
Zašto to izgleda nemoguće? Glavna odgovornost je evropska, od skoro zaboravljenih rasističkih obrazloženja o neprimanju Turske u EU, koja su u logičnom nizu dovela do Erdoganove diktature, pa preko uništavanja Grčke i svakovrsnog miniranja socijalizma, do očiglednog nedostatka pameti danas. A iza leđa EU, NATO je do besvesti naoružavao Grčku i Tursku, izvesno ne u korist EU. Već samo zbog toga bi EU morala svoje granice obeležiti jedinim dobrim nasledstvom koje ima: humanošću.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
