Prošle nedelje predsednik Turske Erdoğan je objavio da će izbeglicama koje žele da odu u Evropu otvoriti granice svoje zemlje, sa očiglednom namerom da izvrši pritisak na NATO i obezbedi podršku ove alijanse za svoj pohod protiv sirijskog režima i njegovih ruskih saveznika. Grčki mediji su odmah počeli da šire strah od invazije „hordi“ izbeglica. Dok pišem ovaj tekst stigla je vest da se četvorogodišnji sirijski dečak u ranim jutarnjim satima udavio kada se njegov čamac prevrnuo kod obale Lezbosa. Izbeglice koje uspeju da stignu do obale često presreće gomila meštana koja im ne dozvoljava da se iskrcaju. Drugi se smrzavaju na grčko-turskoj granici duž reke Evros. One koji je pređu, vojska i graničari potiskuju nazad suzavcem i šok granatama. Grčka je objavila da u narednih mesec dana neće obrađivati nove zahteve za azil.
Kirijakos Micotakis, lider Nove demokratije (ND) i premijer Grčke od prošlog jula, sebe naziva centristom. Ključna poruka njegove predizborne kampanje koja ga je i dovela na vlast bilo je obećanje da će smanjiti broj izbeglica na ostrvima u istočnom Egejskom moru. Nova demokratija je optužila administraciju leve Sirize da „poziva“ izbeglice u Grčku i da je suviše popustljiva prema njima (iako se broj pridošlica smanjio u odnosu na vrhunac izbegličke krize 2015). Micotakis i Nova demokratija obećali su brzo rešenje ovog problema.
Na Lezbosu je 25.000 ljudi smešteno u kamp Morija (čiji kapacitet je 3.000 osoba) i oko njega, u šatore rasute po blatnjavim poljima. Grčki meštani, koji su pre više godina pokazali solidarnost sa izbeglicama (i na opštim izborima 2015. oba puta glasali za Sirizu), osetili su se izdanima od države i glasali za ND u nadi da će se naći rešenje za ogroman priliv izbeglica. Ali kako ne postoji način da se izbeglice rasporede po državama EU i kako kopnena Grčka više ne želi da ih prima, ND je krajem januara objavila da će na ostrvima izgraditi zatvorene centre za zadržavanje ljudi.
Meštani Lezbosa odbili su to rešenje, jer ne veruju da bi bi druga Morija pomogla rešavanju problema. Vlast je odgovorila tako što je pribegla svojoj omiljenoj taktici i poslala veliki broj policajaca za suzbijanje demonstracija. Oni su stigli na ostrvo u noći 24. februara i iskrcali se u vojnoj formaciji i s punom opremom. Taj potez je naišao na žestok otpor i policija je morala da postavi barikade oko Kirijazisa, vojnog logora na Lezbosu, čiju kapiju su ostrvljani zasuli kamenjem i benzinskim bombama.
Nikada nije bilo lakog rešenja za situaciju na grčkim ostrvima. Druge države EU odbijaju da obave svoj deo posla i ne trpe posledice; Turska (od koje se očekivalo da zaustavi „migratorne tokove“ u skladu sa sporazumom sa EU iz 2016, koji je bio na ovom linku) koristi tu situaciju kao pregovarački adut; a Unija kao celina zaokupljena je borbom oko zajedničkog budžeta, koja je čini smešnom, sitničavom i slabom. Nema rešenja na vidiku. Umesto toga, posle saopštenja Turske, Nemačka je odbila da osudi taj potez i njeni zvaničnici samo ponavljaju da očekuju od Turske da se drži sporazuma.
„U ovoj fazi naš glavni prioritet je da obezbedimo punu podršku Grčkoj i Bugarskoj“, tvitovala je Ursula fon der Lejen, predsednica Evropske komisije. „Spremni smo da obezbedimo dodatnu podršku, između ostalog preko Fronteksa, na kopnenoj granici“. Jasno je da je EU kao celina odustala od ideje da svoje granice vidi kao zajedničku brigu cele Unije. Opšte prihvatanje Grčke i Italije kao de facto zatvorskih država za izbeglice koje pokušavaju da pređu u zemlje evropskog „jezgra“ jasno pokazuje da lideri tih zemalja ne vide grčke granice kao svoje. Oni nemaju problem sa umiranjem ljudi i pretvaranjem istorijskih ostrva istočnog Egeja u zatvore.
Yiannis Baboulias, London Review of Books, 02.03.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 07.03.2020.
Srodni link: Svetlana Slapšak – Termopilići
IZBEGLICE, MIGRANTI