Foto: Tumblr
Kako i zašto sindikati i svi drugi koji se protive fleksibilnijim rešenjima u Zakonu o radu zapravo rade na štetu radnika?
Evo kako.
Insistiranje na krutom zakonu, onemogućava preduzetniku da se – u pogledu broja i stručnog profila zaposlenih – ponaša u skladu sa zahtevima tržišta, da se prilagođava odnosu ponude i tražnje. To je prvo. Uzročno-posledični niz dalje ide otprilike ovako.
To smanjuje fleksibilnost preduzeća.
To, dalje, smanjuje njegovu konkurentnost.
To pogoršava poslovne rezultate preduzeća.
To smanjuje profit.
To smanuje investicije: prvo, tako što smanjuje sopstvena sredstva za ulaganja; drugo, tako što slabi kreditne performanse preduzeća.
To onemogućava ili usporava razvoj.
To smanjuje plate zaposlenih.
To dovodi do toga da preduzeće napuštaju najboji, tj. na tržištu najtraženiji, radnici.
To onemogućava inovativnost.
To smanjuje kvalitet proizvoda i usluga.
To dovodi do toga da preduzeće tavori.
To onemogućava njegov opstanak.
To, na kraju, dovodi do gašenja preduzeća
Radnici ostaju bez posla, na ulici.
A evo i zašto.
Zato što, kao prvo, preduzetnici koji hoće da poštuju zakon, svesni svih rizika, sputavaju svoje poslovne aktivnosti.
Zato se, kao drugo, ljudi koji još nisu u biznisu teško odlučuju da u njega uđu, jer ne žele komplikacije ni sa svojim (budućim) zaposlenim ni sa zakonom, tj. državom.
Zato u biznis ulaze oni koji ne drže do zakona ili računaju da će, u sprezi sa državom, izbeći njegovo poštovanje.
Zato firme osnivaju ili ih u privatizaciji kupuju oni koji zapravo ne žele da se ozbiljno bave biznisom, nego da na brzinu izvuku neku koristi i pobegnu.
Zato u poslovnoj zajednici ima (sve) više nepoželjih pojedinaca.
Zato raste korupcija.
Zato su građani nezadovoljni.
Zato se manje ili više otvoreno bune.
Zato raste politička nestabilnost
Zato se kvari opšti privredni ambijent.
Zato ozbiljne strane kompanije ne žele da investiraju.
Zato se i odgovorni domaći poslovni ljudi povlače.
Zato raste nezaposlenost.
Peščanik.net, 10.03.2014.
The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.
Author: Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.