U komentaru (Danas, 19. novembra), između ostalog, kaže se: „Tužba protiv države podrazumeva kolektivnu krivicu. Iako je u vreme rata većina građana Srbije podržavala svoju vlast, većina ne može snositi krivicu ni za odluke tadašnjeg rukovodstva ni za pojedinačne zločine.“

Međunarodni sud pravde nije krivični sud, on ne može odlučivati ni o čijoj krivici. Tužba koju je podnela Hrvatska nije krivična tužba. Tom tužbom se tvrdi da je srpska država povredom Konvencije o genocidu nanela štetu Hrvatskoj. Predmet spora je, dakle, naknada štete.

Prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br. 29/78, „Službeni list SRJ“, br. 31-93 i Ustavna povelja) „Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.“

Dakle, država (Srbija), kao pravno lice, tuži se za naknadu štete koju su njeni organi, recimo vojska, policija, vršeći svoju funkciju, naneli drugoj državi (Hrvatskoj). Ovo će biti mnogo razumljivije kada shvatimo da i svaki građanin Srbije kome u vršenju svoje funkcije, recimo prilikom demonstracija, policija prekoračenjem ovlašćenja nanese povrede, može za naknadu štete tužiti državu Srbiju. Da li takva presuda kojom se država obavezuje da naknadi štetu nanetu postupanjem njenog organa – „podrazumeva kolektivnu krivicu“? Naravno da ne. Budući da se ta šteta plaća iz budžetskih sredstava, naknadom štete jesu pogođeni, posredno, materijalno, „kolektivno“ i svi građani, ali svakako da se time ne ustanovljava nikakva njihova „kolektivna krivica“.

Tako, ni eventualna presuda Međunarodnog suda kojom bi Srbija bila proglašena odgovornom ne bi „podrazumevala kolektivnu krivicu“ kako se u vašem uvodniku tvrdi. Čudno je, i možda indikativno za naše SUBJEKTIVNO osećanje krivice, da mi neprestano sami potežemo pitanje naše kolektivne krivice i onda kada niko drugi o njoj ne govori.

Da li je pri tom, „većina građana podržavala“ ili nije akte te države, potpuno je irelevantno za odluku. Država je poseban subjekt u pravu, različit od građana kao fizičkih lica. Druga je stvar što mnogi Srbi to ne razumeju i vole da se identifikuju sa tim pravnim licem. Ali, to je već ljubavna stvar.

Danas, 21.11.2008.

Peščanik.net, 21.11.2008.

Srodni link: Srđa Popović – To je ljubavna stvar II


The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Latest posts by Srđa Popović (see all)